MVP Mozzart Sporta – Andrea Lekić: Treba nam jak klub u Srbiji, da se pojavi rukometni zaljubljenik

Od rodnog Beograda i usputne stanice u Aranđelovcu, do Ljubljane, zvezdanih visina u Đeru, pet godina u velikom projektu Vardara u Skoplju, dve sezone u Bukureštu, jedne u Podgorici, kratkom povratku u slovenačku prestonicu, do idile u Budimpešti u zeleno-belom dresu Fradi Ferencvaroša, u zemlji gde je rukomet jedan od najpopularnijih sportova. To je klupski put Andree Lekić, sinonima za ovaj sport u konkurenciji dama kod nas poslednjih 15 godina.

Kruna reprezentativne karijere u najdražem dresu bilo je svetsko srebro pred 20.000 gledalaca u Beogradu 2013. Godinu dana ranije, na istom mestu, u najvećoj dvorani na Balkanu, bila je četvrta sa našom selekcijom na Evropskom prvenstvu. Na EP 2020. godine, posle teške povrede ahilove tetive u meču sa tada svetskim šampionom iz japanskog Kumamota 2019. godine, Holandijom, ispostavilo se, bila je njena poslednja utakmica u dresu Srbije.

Mnogi se pitaju, šta bi bilo da je prethodnih godina Andrea predvodila našu selekciju, da li bismo imali baš ovakve debakle kao za tri i po godine selektorske neslavne epizode Slovenca Uroša Bregara. Poslednjeg dana 2024. godine stigla je lepa vest. Andrea, ali i Dragana Cvijić, vraćaju se u reprezentaciju i biće pomoć mlađim devojkama u dvomeču za Svetsko prvenstvo u aprilu sa Slovenkama.

"Najveća emocija koju mogu da imam je prema dresu sa državnim grbom. Drago mi je što smo ponovo tu, hvala i Savezu na pozivu i naravno da ću uvek kad me pozovu prihvatiti da igram za reprezentaciju koja je zaista svetinja. Nisam ranije bila pozivana i nije bilo lako gledati tim proteklih godina, kao i rezultate koje postiže. Očekuje nas težak period, Slovenija ima jaku ekipu, favorit je u ovim mečevima, ali nadamo se najboljem ishodu i drago mi je što se ponovo o rukometu piše u lepom smislu. Dolazim punog srca, puna emocija i nadam se da ćemo napraviti lep rezultat, da će o rukometu ponovo lepo da se piše, da ćemo tako naterati decu da dođu na ovaj sport", rekla je Andrea Lekić.

Više od dve decenije je u profesionalnim vodama, a na najvišem nivou igra već skoro 18 godina. Toliko je premijerni MVP Mozzart Sporta za najbolju srpsku rukometašicu u inostranstvu i laureat Rukometnog saveza Srbije, na velikoj sceni – u Ligi šampiona, u kremu ovog sporta na Starom kontinentu, a samim tim na svetu.

Od Krima, prve inostrane stanice u karijeri 2007. godine, do sadašnjeg Ferencvaroša prošlo je 17 i po godina. Andrea "ne ispada" iz elite, kad je kročila u nju u dresu Krima, do sadašnjeg vojevanja sa Fradijem i borbu za titulu u najjačem klupskom takmičenju.

„Uvek mi je prioritet bila Liga šampiona, motiv da budem teo toga. I kada sam imala izdašnije ponude ostalih ekipa, uvek sam birala tim koji će da igra u najjačem klupskom takmičenju“, rekla je Andrea Lekić na početku razgovora za Mozzart Sport.

Pre nešto više od godinu dana Lekićeva je postala tek četvrta rukometašica u istoriji koja je probila magičnu brojku od 1.000 golova u Ligi šampiona. Sada je treća sa 1.032 pogodaka, u međuvremenu je prestigla čuvenu Mađaricu Anitu Gerbic, a ispred nje su samo Crnogorka i Rumunka, Jovanka Radičević i Kristina Neagu, koje na leto završavaju bogate karijere. Možete li da izaberete jedan klub, jedan grad, gde vam je bilo kao iz bajke?

„Ne bih mogla jedan, ali sećam se početaka u Krimu, u Ljubljani, kada sam kročila na veliku scenu, zatim Đera s kojim sam osvojila Ligu šampiona. Nikada ne mogu da zaboravim prelepih pet godina u Vardaru u Skoplju. Osećala sam se tamo kao kuće u Beogradu. I sada imam čast i privilegiju što sam u poznim igračkim godinama u Ferencvarošu, gde je sve na visokom nivou, gde klub ima fenomenalan odnos prema igračicama“.

Nekako ste uvek birali timove iz susednih zemalja, osim Krima, ali i Ljubljana i Slovenija su relativno blizu?

„Uvek u šali kažem, igram samo do 500 kilometara od Beograda“.

Kada kažemo rukomet – uvek pomislimo na Skandinaviju. Da li ostaje žal što niste igrali recimo u Danskoj, možda Norveškoj?

„Imala sam prilika da igram tamo i sa klubovima i sa reprezentacijom i uvek mi je bilo fascinantno kako oni marketinški promovišu svaku utakmicu. Poslednjih godina rastu danski i norveški klubovi. Ranije nisu bili na tom nivou, bila je i ekonomska kriza, pa nije bilo prilika da igram za neki od njih“.

Kako se osećate kada vam kažu da ste u Srbiji dugo sinonim za ženski rukomet?

„Sigurno da mi to laska, da je to lepo čuti, ali s druge strane, pomalo je i tužno da se za sve ove godine nije pojavila neka druga rukometašica. Mislim da bi u narednom periodu to mogla da bude Jovana Jovović, da će ona da bude predvodnik naše reprezentacije“.

Na prekretnici ste ove zime, kraj karijere na leto ili nastavak u Ferencvarošu? Koja je opcija bliža?

„Imam ugovor sa klubom još godinu i po, ali je dogovor da sada u januaru ili februaru sednemo za sto, razgovaramo. Nisam još ništa odlučila, ali uskoro će to da bude poznato. Ljudi u Ferencvarošu su uvek bili korektni prema meni, pa su zaslužili da oni budu prvi kojima ću da saopštim odluku. Forkusirana sam na ovu polusezonu, imamo mnogo izazova, velike ambicije da osvojimo trofeje“.

Ima li onih dana kada kažete, ne mogu više da treniram, dosta je?

„Ne, zaista nema. Fizičko se osećam odlično. Imala sam pre četiri godine povredu ahilove tetive koja je verovatno najteža u sportu. Trebalo je dugo da se oporavim, ali kada sam se vratila, nemam problema. Nije kod mene razmišljanje da treba da završim karijeru zbog fizičke nemoći. Imam 37 godina, možda je vreme... Nije laka odluka“.

"TRENER? NIKAD NE RECI NIKAD! VOLELA BIH DA OSTANEM U SPORTU, DA RADIM S DECOM"

Obično bivši sportisti, pogotovo sadašnji treneri, kažu da je najlakše na terenu, kad si igrač?

„Svi mi to kažu, igraj dok možeš. Razumem naravno. Čime god da se baviš posle igračke karijere, nikada nije lepo kao na terenu. Tu strast, taj adrenalin, naboj, toga ima samo na terenu kada si sportista“.

(©AFP)

Svestrana ste osoba, imate već 10 godina rukometni kamp – Akademiju Andrea Lekić, učestvujete u projektima EHF-a, oprobali ste i u komentatirskim vodama. Čini se da već imate plan šta posle igračke karijere?

„Razmišljam dugo čime bih mogla da se bavim. Od pokretanja Akademije pre 10 godina sam počela da se preispitujem, šta bih volela da radim kada dođe kraj igračke karijere. Jesam svestrana, sve me zanima, ali sam sigurna da ću da ostanem u sportu. Volim da radim s decom, to me ispunjava, čini me srećnom, vraća u period kada sam ja počinjala. Sad, ovog trenutka, nemam plan. I dalje se aktivno bavim rukometom. Pustiću da vreme kaže svoje. Ostavljam i mogućnost da pogrešim u izboru“.

Možda trener?

„Zasad ne razmišljam, ali...Nikad ne reci nikad. Sigurna sam da bih mogla da se snađem u tome, ali znam iz iskustva oni koji rade kao treneri koliko je to mukotrpan posao, da se nikad ne zna gde ćeš da budeš sutra. Kao što kažu, kofer je uvek spakovan. Možda ne želim da prođem taj put“.

Zašto u rukometu nema mnogo ženskih trenera? Tu je Bojana Popović, Suzana Lazović...

„Nema, zaista. Rekla bih da nema mnogo na vrhunskom nivou i to je tužno, ali opet, postoje neka ograničenja zašto je to tako, zašto se malo njih odlučuje da posle karijere uplove u trenerske vode. Možda je ta neizvesnost glavni razlog, ali i da rukometašice posle kraja karijere žele da oforme porodice, postanu majke, pa je onda mnogo teže biti trener“.

Poslednjih meseci rukometni kuloari su vas videli na nekoj od čelnih pozicija u Rukometnom savezu Srbije. Spekulisalo ste da ste viđeni kao novi predsednik na Tošinom bunaru?

„I do mene su došle te priče, ali ne... Pričala sam sa ljudima iz Saveza. Ako mogu da pomognem srpski rukomet, uvek sam tu. Nije bilo priče o tome niti mislim da sam spremna za takvu ulogu. Još sam i dalje aktivna rukometašica“.

(©Starsport)

Bili ste prošlog meseca na završnici Evropskog prvenstva u Beču. Kakve utiske nosite?

„Učestvovala sam na Ženskoj rukometnoj konferenciji u organizaciji EHF-a. Bila su veoma posećana predavanja, gde su učestvovali i iz ostalih sportova, ali i žene koji se bavi drugim zanimanjima. Moglo je mnogo da se nauči i svaka čast EHF-u na tome. Takođe sam komentarisala utakmice i bilo mi je baš interesantno. Sa nekim mojim sagovornicama sam i igrala zajedno ili protiv njih, imala sam sjajnu interakciju nekoliko dana, uživala sam. Mislim da sam mogla iz prve ruke da saznam nešto više, otkrijem nešto što možda profesionalac ne bi mogao“.

Da li je ženski rukomet u krizi na globalnom planu?

„Mislim da je poslednjih godina glavna odlika monotonost. Uvek iste reprezentacije su na podijumu. Zato mi je drago da se sada u Beču pojavila Mađarska na podijumu, kao osvajač medalje posle više od decenije. I nije to sada – otkud Mađarska? Drago mi je što je uzela bronzu, to je produkt višegodišnjeg ulaganja i rada“.

"DA SE POJAVI NEKI RUKOMETNI ZALJUBLJENIK KOJI BI ULOŽIO U NEKI SRPSKI KLUB"

Idemo malo na bolne teme - srpski ženski rukomet i tavorenje koje traje. Ima li svetla na kraju tunela, možemo li konačno da krenemo napred

„Ono što je evidentno je da konstantno zaostajemo ne samo za evropskim vrhom nego i sa okruženjem. Pogledajte naše ženske klubove u Evropi. Teško mogu da prođu par kola, gube ubedljivo i od timova koje ne spadaju u evropski krem, recimo od onih iz Nemačke, da ne govorim o mađarskim, rumunskim, danskim timovima koji imaju milionske budžete... Kvalitet lige je slab, nema prostora za napredak mladih. Nemamo jak klub, to je osnova, veliki problem, kao što recimo imaju zemlje u okruženju, Crna Gora Budućnost ili Slovenija Krim, gde bi se skupio kvalitet. Nadam se da bismo mogli da dobijemo to narednih godina, da klub bude baza za reprezentaciju, kao što je to slučaj u Crnoj Gori ili Sloveniji. Samo se nadam da će neki rukometni zaljubljenik da uloži novac. Od finansija sve kreće. Ne treba mnogo novca za ženski rukomet, sigurno manje nego za muški. Opet, taj koji bi uložio, rukometni zaljubljenik, mora da ima manja očekivanja, da ne očekuje da sve što uloži da mu se odmah vrati“.

Možemo li da prepišemo taj mađarski model?

„Rukomet u Mađarskoj je veoma popularan, i muški i ženski, nema razlike. Dvorane su pune, ima interesovanja, mnogo TV prenosa. Ozbiljan sistem. Recimo, Lutrija Mađarske pomaže rad tri-četiri Akademije rukometa, gde su mladi 24 sata na jednom mestu, gde idu u školu, uče, treniraju i to daje rezultate. Seniorke su sada treće u Evropi, kadetkinje i juniorke osvajaju zlata na velikim takmičenjima. Moramo u Srbiji da proširimo bazu. Kad sam sa reprezentacijom osvojile srebro na SP 2013. godine, nas je tada gledalo 20.000 ljudi u Areni. Gde sada deca koja počinju da se bave rukometom mogu to da gledaju. Vidim da je muška liga jača, Vojvodina i sada Partizan već imaju važnu ulogu i na međunarodnom planu. Ono što sam primetila, gde vidim naznake boljih dana, je da sve više ima rukometa na našim televizijama, i to je dobro za popularnost“.

Opet glasine, spekulacije... Kada je pre godinu i po Zvezda bila u žiži, najavila veliki projekat, čak i Ligu šampiona, pa i osvajanje Evrope (nažalost, taj projekat je stao, ne razvija se kako su govorili čelnici i nekadašnji trener Saša Bošković), pričalo se da biste Dragana Cvijić i vi mogli u nekom trenutku da pojačate crveno-bele?

„Ne, nije bilo ozbiljnih pregovora na tu temu. Neko ko je dugo u rukometu na tom nivou zna da za Ligu šampiona nije dovoljno da se jedne sezone dominira u domaćim okvirima da biste odmah došli do elite. Potrebno je tri-četiri sezone da igrate konstantno u Evropi, da ulažete, da biste bili na oku. Volela bih da Zvezda nastavi sa ulaganjima, da to bude ozbiljan projekat“.

Da li vam je žao, što i da hoćete, ne možete da završite karijeru u Srbiji? Jednostavno, nemate gde? U muškoj konkurenciji, Petar Đorđić se posle sjajne karijere u inostranstvu vratio u Srbiju, a narednih godina mogli bismo još neke reprezentativce da vidimo u našim klubovima. Kapiten Orlova Mijajlo Marsenić je poručio „da moli Boga da ga Partizan zovne za par godina da završi tamo gde se afirmisao“?

„Naravno da mi je žao. Uvek sam zavidela Mađaricama ili Crnogorkama da uvek imaju gde da se vrate, da su klubovi u njihovim zemljama na visokom nivou. Kad nas nije to slučaj, ali nadamo se da će se i takav klub uskoro pojaviti“.

Ako niste odlučili da li nastavljate da igrate ili idete u penziju, znate li gde ćete da živite kad okačite patike o klin?

„Ne znam još. Nisam opsednuta povratkom u Srbiju, u rodni Beograd po svaku cenu, iako volim svaki slobodan trenutak da provedem ovde, da se vidim sa porodicom, prijateljima. Dugo živim van naše zemlje. Videćemo još, i od budućeg poziva zavisi“.

"DOLAZAK U FERENCVAROŠ PUN POGODAK"

Tokom karijere imali ste i mnogo problema s povredama, operacijama... Svi sportisti kažu da je fizički oporavak lakši, da u tim situacijama „glava mora da bude nameštena“?

„Mislim da je sve što je moglo da bude povređeno, da sam iskusila. Ruka, rame, koleno, doduše, nisu bili ligamenti, već hrskavica... Posle operacije ahilove tetive, što je najteža povreda za svakog sporistu, drugačije sam počela da gledam na sve. Kada sam se oporavila, sumnjala sam u sebe. Imala sam ne tako dobar period u Krimu, gde tada ljudi koji su bili tu nisu imali strpljenje za mene. Preispitivala sam sebe, da li mogu da igram na visokom nivou. Za svakog sportistu je bitno samopouzdanje. Rekla bih najvažnije. Ono se gradi godinama, a lako se gubi. Kada uđeš u taj bunar, dubiozu, teško se izlazi iz toga. Zatražila sam tada pomoć psihologa. I mislim da sam posle toga, posle svih prepreka, izašla jača i fizički i psihički. Dolazak u Ferencvaroš u leto 2022. godine je bio pun pogodak“.

(©AFP)

Već u prvoj sezoni Fradi je bio hit Lige šampiona, igrao finale u Budimpešti protiv moćnog norveškog Vajpers Kristijanstada. Najpopularniji mađarski klub je ekspresno ušao na rukometnu mapu Evrope. Možete li posle Đera pre 12 godina opet da dosegnete rukometni Monblan?

„Niko nije očekivao da ćemo tako daleko da doguramo u toj mojoj prvoj sezoni u Fradiju. U četvrtfinalu smo eliminisali Mec koji je bio favorit za titulu i to pošto smo poraženi prvi meč na svom terenu. U polufinalu smo izbacili i favorizovani Esbjerg. Nažalost, malo je falilo u finalu protiv Vajpersa. Prošle godine smo osvojili duplu krunu u Mađarskoj ispred jednog Đera. Ovde u klubu se podjednako vrednuju i domaći trofeji i međunarodni. Sada imamo jaču ekipu nego prethodne dve sezone, pa je cilj dupla kruna u Mađarskoj i da se nađemo na F4 u Budimpešti pred svojim navijačima“.

Pet puta ste igrali u finalima Lige šampiona. Da li je fraza kada se kaže da ko god ode u završnici da su šanse 25 odsto?

„Jeste tako, zaista, nije fraza. Igrate dve utakmice za 24 sata ili nekada i manje, a to je veliki napor, kraj je sezone, obično je to poslednja utakmica. Pogledajte na primeru Đera. Godinama je imao strašan tim, velika ulaganja, a tek je prošle sezone opet bio šampion posle dugog posta. Nema mnogo vrhunskih ženskih klubova u Evropi, kao kod muškaraca, tržište nije veliko, ali tih osam-devet ekipa koje pretenduju na F4 su sličnog kvaliteta i svako svakog može da dobije“.

Kada se pomene Andrea Lekić, tu je uvek i Dragana Cvijić. I obrnuto. Karijere su vam isprepletane?

„Mislim da mi je ovo osma sezona s njom u klubu, naravno ne računam reprezentaciju. Bile smo saigačice dve godine u Krimu, po jednu u Vardaru i Budućnosti, dve, odnosno sezonu i po zbog koronavirusa, u ĆSM Bukureštu, sada nam je treća godina u Ferencvarošu. Znači ti kada imaš pored sebe nekog koga dobro poznaješ. Mi na terenu i ne pričamo, pogledom nalazimo jedna drugu“.

Malo po malo, pa čujemo za propast velikih projekata u ženskom rukometu. Vardar se takoreći preko noći ugasio, sada je u problemima norveški Vajpers Kristijanstad, trostruki uzastopni šampion od 2021. do 2023. godine. Kako gledate na to?

„Uvek je teško nama u rukometnom svetu kada se to dogodi. Znam da nema mnogo velikih klubova, projekata, novca... Tužno je to što se dogodilo sa Vardarom gde sam provela prelepih pet godina. Čujemo pozitivne najave iz Norveške u vezi Vajpersa. Bila je velika kriza, pretio je bankrot, ali iz onog što znam, sada je mnogo bolje, uspeli su da nađu sponzore i nastavljaju da funkcionišu“.

"MLADIM IGRAČICAMA BIH PREPORUČILA MAĐARSKU"

Prvi ste laureat Mozzart Sporta u izboru za najbolju rukometašicu Srbije koja igra u inostranstvu. Kako gledate na tu nagradu? Odlučivali su ravnopravno glasovi kapitena, trenera, novinara i publike.

„Žao mi je što nisam bila prisutna zbog profesionalnih obaveza, ali sam gledala manifestaciju u prenosu. Stvarno je sve bilo velelepno. Pravi sajam sporta kad sam videla ko je sve bio prisutan. Nadam se da će ovo da postane tradicija. Sve je bilo svetski, prelep događaj“.

Kakvi su utisci vaših roditelja, oca koji je primio nagradu?

„Videla sam u prenosu kada je dolazio na binu, kada je primao nagradu, da je imao tremu. Šalila sam se njim, rekla mu: ‘Eto, vidiš, misliš da je meni lako’. Prvi put se našao u toj ulozi i drago mi je što je tako, što je on primio nagradu u moje ime. Roditelji su mi uvek bili podrška“.

Šta mislite o Šapčanki Uni Obrenović, koja je dobila nagradu za najbolju rukometašicu u Super rukometnoj ligi Srbije. Ona je tek na početku karijere, igra na istoj poziciji kao vi?

„Gledala sam je sada na Evropskom prvenstvu, doduše, nije imala veliku minutažu. Zbog obaveza koje imam, ne mogu da ispratim toliko domaći šampionat, ali sam čula za nju, znam da je veoma talentovana. Sigurno treba strpljenja, ali je važno što je dobila šansu u reprezentaciji na početku karijere“.

Da li biste je savetovali da možda nastavi karijeru u Mađarskoj, s obzirom na to da joj u junu ističe ugovor sa Železničarom iz Inđije.

„Mađarska je odlična destinacija za mlade igračice. Ne samo vrhunska tri do četiri kluba, već i u ostalih osam-devet ima prostora da se razviješ kao igračica, da napreduješ, da igraš pred punim tribinama, radiš sa odličnim stručnjacima“, zaključila je Andrea Lekić razgovor za Mozzart Sport.