INTERVJU – Nenad Vučković: Plakao sam zbog Zvezde, Momir Ilić je bio bolje rešenje od Raula

Hteli ste aktivno da ostanete u rukometu, ali… Da li je bio to bolan udarac?
“To mi je baš teško palo i nekako mi je tu bila neka prekretnica, da što se tiče rukometa u Srbiji, ne možeš puno da planiraš o nekim projektima, o bilo čemu, jer 99 odsto stvari ne zavisi konkretno od tebe. Uložio sam mnogo energije i truda, i u razgovoru sa ljudima koji su prihvatili da budu deo tog projekta. Odjednom mi je to sve puklo kao balon. Trebalo je objasniti tim ljudima zbog čega to ne funkcioniše. A ono što mi je, da kažem, najžalije je bilo u trenutku kad sam ja bio na razgovoru sa Sašom i kad je on meni saopštio da jednostavno sve pada u vodu, došao sam kući i meni je zvonio telefon. Neću da pominjem koji je igrač u pitanju, ali je jedan od najperspektivnijih iz našeg regiona. Bio sam u kontaktu s njegovim ocem. Jedan ozbiljan klub, on je sada član u top ligi. Ubeđivao sam ga da on treba da dođe u Akademiju jer će tu mnogo više dobiti nego da ide tamo. On me zvao i rekao mi da s velikim zadovoljstvom može da mi kaže da su odlučili da dođe u Akademiju Dinama. Meni telefon samo što nije ispao iz ruke, baš mi je bilo teško da mu kažem da od toga nema ništa. To je bio dokaz da smo napravili nešto, da smo krenuli dobrim pravcem. Ta priča, koja je trebalo da zaživi, ne postoji nigde u Evropi, ili je bar nisam čuo za to. Otac tog rukometaša je prepoznao u nama nešto veliko, bio je spreman da svoje dete između Akademije koja je tek u nekom osnivanju i jednim vrhunskim klubom čiji je on danas član, odvede kod nas, ali… Morao sam da mu kažem da, nažalost, pre sat vremena sam dobio informaciju da sve propada”.

Kako je došlo do osnivanja Rukometnog kampa Talenti?
“Sve što sam prošao u srpskom rukometu posle povratka iz Nemačke značilo mi je da vidim kako stvari funkcionišu ovde. Iz tog razloga sam krenuo sa svojim kampom prošlog leta, i veoma sam zadovoljan. Kamp smo pokrenuli Akim Komnenić i ja u Vrbasu. To je neka ideja, koncept je isto nešto što nisam primetio da bilo ko tako radi. Ograničen je broj učesnika, radimo s decom od 16 do 19-20 godina. To je nešto što smatram da bi trebalo na taj način kampovi da funkcionišu, da ne bude komercijala jer to deci ne donosi ono što je njima potrebno. To više roditeljima pomaže, da pošalju decu na sedam dana negde na jednom kampu i bude na istoj poziciji po sedam, osam igrača. Dok on sačeka red da dođe... Ok, svaki kamp verovatno ima neku svoju filozofiju. Moja ideja je bila konkretna da kroz ovaj kamp, ako uspemo da u tih šest do sedam dana jedan element popravimo kod deteta, mi smo napravili veliku stvar. Znači, isključivo individualni pristup od psiholoških radionica, sa se njima na taj način približi koliko je bitna veza između trenera, saigrača. Ta komunikacija je danas u sportu jako bitna, ta mentalna strana, koliko moraš da budeš mentalno jak da bi sve te neke napore i prepreke prevazišao. Imamo negde ideju da taj kamp kroz par godina pređe u jednu letnju Akademiju gde ćemo da stvaramo i trenere, da radimo na njihovoj edukaciji. Pokušaćemo da dovedemo ozbiljna svetska imena kao predavače, gde će treneri i svi koji budu želeli moći da budu deo toga, da slušaju i ujedno praktično da se to sve pokazuje na terenu. Ovo mogu sam da planiram, da ne dođem u situaciju da mi kažu, danas može, sutra više ne važi. To je neka moja trenutno jedina veza sa rukometom, naravno uz Srpski rukometni savet čiji sam jedan od osnivača.

“NIKAD TRENER, AKTIVNIJE U RUKOMETU – MOŽDA JEDNOG DANA”

Imate li želju da se uključite u rukomet i na drugi način, kao funkcioner, sportski direktor?
"Imam, ali čekam pravi moment. Sada u ovom trenutku, zbog svojih privatnih obaveza, u smislu i dece u kojim su godinama, nemam taj luksuz da bih žrtvovao bilo šta. Sada mi je prioritet da se nađem njima sada kad sam im najpotrebniji kao otac. Sve što bih počeo da radim, ja sam takav, ulazim 100 odsto ili ga ne radim. Poznavajući sebe, mislim, živeo bih to 24 časa dnevno, trpela bi porodica ponovo, kao što je trpela dok sam bio profesionalni sportista, pa nikada nisam u kući. Sad nemam taj luksuz, niti potrebu da bih žrtvovao ponovo. U nekom trenutku, kada oni već budu, što kaže Aleksa, svoj čovek i Andrej u nekom momentu, ukoliko neko proceni da mogu da pomognem na neki način i ukoliko smatram da je to krug ljudi u kome mogu da dam 100 odsto sebe, sigurno da ću biti na raspolaganju”.

Nije vas nikada povukao trenerski poziv?
“Ne, to nikada nisam razmišljao. I što sam stariji, sve više potvrđujem – nikad u trenere. To je po meni jedan ozbiljan rudarski posao gde ti moraš da ga živiš 24 sata dnevno, da brineš o 20 ljudi. Moraš da brineš o 20 karaktera. Onda te zove 100 menadžera, gledaš 100 nekih profila igrača, šta treba, kako treba. Ja kažem, svaka čast ljudima koji se odluče da posle igračke karijere nastave da budu treneri jer ti si bukvalno prihvatio da pola svog života, čak i više, provedeš u dvorani”.

O KOJADINOVIĆU, RADOVIĆU, NIKOLIĆU, ROGANU…

Imate brojne kontakte, da li ste razmišljali o menažerskom poslu?
“Imam prijatelja iz Hrvatske koji se tim bavi, Gorana Bogunovića, bivšeg rukometaša, igrao je u Zagrebu i u Francuskoj. Mi smo privatno jako dobri. On je kao klinac došao u Šamberi kad je imao 16 godina. Tako da smo mu u tom trenutku, Marija i ja bili kao otac i majka. I to prijateljstvo traje od tada. I on je krenuo da se bavi menadžerskim poslom. U nekom trenutku, to je bilo pre tri godine, bio je tu kod mene kući, nešto smo pričali, on me pita, upravo mi to kaže, da imam kontakte, da u Srbiji ima dobrih igrača, da mu pomognem s njima. Ja sad razmišljam, okej, ti ćeš da radiš to, ja ću te kontakte da ti obezbedim, ali da idem da se bavim, da putujem non-stop, nemam vremena za to, niti imam potrebu, niti bilo šta. Naravno, od tada se to pročulo, pa su krenule priče: ‘Evo, Vučko menadžeriše’. Imao sam stvarno ideju da pratim neke mlade igrače koje sam ovde prepoznao, kao što su bili Uroš Kojadinović iz Partizana i Danilo Radović koji je bio kod nas u Pančevu. Akim i ja smo ga vratili u život, uspeli smo da ga dovedemo iz Hrvatske gde je bio u Spačvi. Molili smo Stojana Radanovića i Danijela Subotića da ga dovedu, oni su uspeli u tome. Dača je u Dinamu dobio to sve što je trebalo da dobije i čak i u jednom trenutku, u to sam bio direktno uključen, trebalo da ide u Gumersbah kod trenera Sigurdsona. I sada mislim da je to najveća greška Pančeva što ga nije pustio”.

Vučković sa Zvezdinim dresom kada je branio boje Šamberija (©Starsport)

Pričalo se da je bio problem zbog obeštećenja, pominjala se cifra od 30.000 evra?
“Nije to bilo bitno, uopšte se nije radilo o obeštećenju. Stojan Radanović (alfa i omega Pančevaca prim. aut.) rekao je da ga ne zanimaju pare, da hoće da uzme titulu. Mislim da bi bilo mnogo bolje za klub da jedan igrač iz Pančeva ode u takav klub bogate istorije u Bundesligu. Danilo Radović je ostao godinu dana, mislim da je nazadovao ovde. Sada je u Mindenu, traži se. Nije jedan Radović tada bio dovoljan da se uzme titula. Da je otišao u Gumersbah napredovao bi, odgovarao mu je stil igre. Potpisujem, bio bi sada prvi bek naše reprezentacije i sigurno bi imao već ponude vrhunskih klubova iz Evrope. Izgleda da sam samo ja video da je taj trenutak bitan za njega, za njegov dalji razvoj. On je u Srbiji prešao igricu. Dinamo je kao klub mogao da dobije mnogo više nego što ga je zadržao godinu dana, ne u materijalnom smislu, nego u nekom budućem. I to se pokazalo, Dinamo te sezone nije mogao do titule, ni blizu. Smatram da je bitnije da napravimo igrača koji sutra može direktno da ode u Bundesligu. Evo, poslednjih par godina je samo Jovica Nikolić otišao u Nemačku, u Veclar, direktno iz naše lige”.

Otišao je i Luka Rogan u Lajpcig prethodnog leta…
“Da, jeste, ali to su nove generacije, on je već viđen na prvenstvima mlađih kategorija. Mene je zvalo, mnogo ljudi, da pitaju za Jovicu, za malog Rogana, za Dodića. Ima igrača koji se odlučuju za veliki klub, a nisu spremni za njega. Ne odgovara im sistem dok se uklope prođe vreme. Radović je bio prototip igrača da se savršeno uklopi u Gumersbahu”.

Nenad Vućković i Jovica Cvetković (©MN Press)

Da li je igrač iz Srbije spreman za Bundesligu? Može li da se izbori fizički sa “alama” u Nemačkoj?
“Ozbiljni klubovi ne kupuju igrače preko noći. Oni tačno prave plan i program i za Radovića je bilo sve to predviđeno. Gumersbah ima Julijana Kostera koji je sada prvi levi bek i u nemačkoj reprezentaciji. U klubu znaju da u budućnosti njega finansijski ne mogu da zadrže duže vreme. Ideja je bila da Danilo dođe i bude prve godine ‘bekap” varijanta Julijanu, gde će ovaj da vuče, a Danilo će da igra po 10, 15 ili 20 minuta protiv slabijih ekipa. I ti kad uđeš na mala vrata, kad nisu očekivanja velika od strane trenera, kluba, kad ti ne moraš odmah da praviš razliku, onda napreduješ kao igrač. Kad su očekivanja kluba velika, ti nisi ni igrački, ni mentalno spreman jer dolaziš iz jedne lige koja je negde, ne znam da li postoji na nekoj rukometnoj mapi. Surovo je ovo što govorim, ali je iskreno. Imam mnogo veće iskustvo jer sam prošao neki evropski rukomet. Pričam samo iz svog iskustva. Ne mora sad da bude da sam najpametniji. Stojan je gledao isključivo iz pozicije funkcionera kluba. Razumem to, želeo je svom klubu najbolje. Takve stvari prave razliku u sportu, ali i u drugim oblastima. U tim trenucima nije lako doneti pravu odluku. Po meni, da su ga pustili, to bi bila prava odluka za klub. Zašto? Dinamo bi u budućnosti dobio sigurno 10 novih klinaca. Od deset novih klinaca ispala bi još dvojica Radovića”.

Primer Uroša Kojadinovića je druga strana medalje, kada igrač napravi pravi izbor kluba.
“Njega sam prvi put video u Subotici dok sam igrao za Dinamo. Danijela Subotića sam molio da ga dovede u Pančevo. Nisam trener, ali mogu da prepoznam zato što imam to iskustvo, video sam šta to on ima. Ti vidiš kod Uroša motoriku, vidiš njegovo razmišljanje u igri, u nekim situacijama gde bi 99 odsto igrača našlo jedno rešenje, on nađe ono pravo. Ja sam to kod njega video, i to je Saša Blagojević prepoznao i doveo ga u Partizan, promenio mu poziciju, sa krila na beka. Godinu dana smo sedeli, ispijali kafe, pričali o njegovom nastavku karijere. Rekao sam mu: ‘Vidi, imaćeš ponuda sigurno. Moraš da nađeš i sam da proceniš koja je najbolja za tvoj razvoj, ne finansijskio, nego za tvoj dalji razvoj’. Rekao sam mu da ako se dalje bude razvijao, da će napredovati i onda dolaze finansije. Ako izabere finansijsku ponudu koja je bolja, a igrački loša, vratiće se za dve godine u Srbiju. To se nažalost desilo s Jovicom Nikolićem”.

Zašto Jovica nije uspeo u Nemačkoj?
“Njega su tamo ‘polomili'. Zašto? On je takav tip igrača, borben, voli kontakt. Rekao sam mu kad je išao u Bundesligu da uspori malo, zato što takvih kao što je on u Bundesligi ima koliko hoćeš. Jovica je kao mlad bio dominantan u našoj ligi, ali su ga slomile i povrede. Bačen je u vatru, ali, po meni, trebalo je da ima drugačiji put, nije bio spreman u tom trenutku za Bundesligu”.

Znači, Tuluz pravi potez za Kojadinovića?
“Izabrao je sjajan klub, vrhunski za njega, što pokazuju i njegove igre. Njemu u Tuluzu posle šest meseci nude produženje ugovora. Ima Denija Anđelkovića koji je vrhunski stručnjak, Nemanju Ilića koji je bog tamo. Denijeva ekipa igra rukomet, tranzicija, a Kojadinović se savršeno uklapa u taj sistem, igra dobro i u defanzivi. Nije on neko ko će da da 10 golova, ali pored njega igra krilo, pivot, srednji bek, za njega igra ekipa. Oko njega su se mnogi timovi otimali, bilo je ponuda Limoža, Eksa, Vojvodine, Tatabanje, jednog danskog kluba… Savetovao sam mu da se drži menadžera Luke Dačevića zato što je on momak koji se i dalje probija u tom poslu i gleda upravo to, klub gde će igrački da profitira. Zašto? Logika ti kaže, da ako jedan igrač traje dugo, i ti kao menadžer ćeš da profitiraš. Rekao sam Koji moje iskustvo. Deni je moj veliki prijatelj koji mi je pomogao kada sam došao u Šamberi. Rekao mi je da je Šamberi pravi klub za razvoj igrača. Imao sam sreću da sam otišao kod trenera Filipa Gardana koji voli igrače s naših prostora. Imao sam Nebojšu Stojinovića u klubu, koji mi je mnogo pomogao, koji je već bio par godina tamo u Francuskoj, za moje prvo iskustvo u inostranstvu, adaptacija, jezik. Čovek mi je pomogao i dan danas smo privatno i super i čujemo se često i viđamo”.

Nonsens je da bi Kojadinović sada u Partizanu mogao da ima jači ugovor nego što ima u Tuluzu?
“Finansijski da, ali govorimo o kvalitetu lige. Voleo bih da mi imamo pet, šest jakih timova kao što su sada Vojvodina i Partizan, da se probudi jedan Kragujevac, Zvezda konačno da krene, sviđa mi se kako sada Blagojević počeo u Dinamu, ima poverenje u mladog trenera koji je izašao iz sopstvene škole, ima podršku ljudi iz kluba, ali… Još nemamo tako kvalitetnu ligu. To je Koja dobio u Francuskoj. On ima svaki vikend jake utakmice, plus Evropu. To ti je mnogo bitnije nego da imaš 500 ili 1.000 evra više negde u nekoj drugoj ekipi. Deni je imao mnogo veće ponude, ali je ostao u Tuluzu jer se oseća tamo komforno, vole ga ljudi, cene. Doći će i taj trenutak kada će neko da odreši kesu”.

Da se prebacimo na fudbal. To je kao što je Arne Slot odbio Totenhem i posle godinu dana došao u mnogo jači Liverpul i sada ruši sve pred sobom.
“Upravo to, doći će vreme da naplatiš kvalitet. Moja misija je bila ta, da pomognem tim igračima poput Kojadinovića, Radovića, Rogana…Ima dece kojima treba prijateljski savet gde će ti neko reći ko je prošao sve to. Možeš ti da budeš vrhunski u nekom poslu, najuspešniji menadžer, ali ako ti nisi bio na vrhunskom nivou kao igrač, doživeo ove sportske stvari, ne možeš ti u određenom trenutku da napraviš pravu procenu. Ne možeš. Iskustvo mi to govori. I ja sam želeo samo da ti mladi momcima prenesem neko svoje iskustvo, u kom pravcu treba da razmišljaju da bi trajali. Ja sam trajao skoro 15 godina u inostranstvu. U moje vreme je možda bilo i lakše da odeš u neku jaku ligu nego sada.

I u vaše vreme je Bundesliga bila najjača na svetu i najteža za igranje. Obično rukometaši koji igraju u njoj kukaju na zgusnut kalendar, na mnogo utakmica, ali kad uđeš u mašinu, ne želiš da izađeš iz nje. Kako biste objasnili, šta je Bundesliga?
“Imao sam odbojnost prema Nemačkoj u početku dok sam bio u Francuskoj. Bežao sam od Bundeslige. Imao sam ponudu dve godine ranije pre nego što sam došao, ali sam produžio sa Šamberijem još dve. U tom trenutku sam bio svestan da nisam bio spreman za Bundesligu”.

“ZA MLADE IGRAČE – AKO MOGU, NEKA IDU U DANSKU DA NAUČE MODERAN RUKOMET”

Da li je to toliko fizički zahtevnija od francuskog šampionata?
“Jeste, zahtevnija je, ima veliki broj utakmica i ekipe su takve gde ne možeš da se opustiš protiv poslednjeplasiranog tima. Kad sam igrao u Melsungenu, kada odemo u Balingen, nisam znao da li ću da pobedim ili ne. U Francuskoj je već podeljeno, veća je razlika između prvih sedam-osam ekipe od ostalih. Kad sam došao u najboljim godinama u Nemačku, a imao sam 28, kajao sam se što nisam ranije došao, da doživim taj spektakl. To je druga dimenzija u svakom smislu. Prvo, organizacija je na vrhunskom nivou. Nemci od svake utakmice naprave spektakl. Drugo, uslove koje ti imaš da treniraš su vrhunski. Tvoje je samo da treniraš i da slušaš šta ti trener kaže. Ne brineš ni o čemu, profesionalizam na najvišem mogućem nivou. Ako si spreman, ako radiš na sebi, ti ćeš onda da traješ i u Bundesligi. Ako dođeš nespreman, onda te polome, da ti misliš da si spreman, a nisi, onda jedna povreda, druga, treća... Sada pratim Luku Rogana. Ne igra mnogo, ali za prvu godinu i ne treba, njemu je dovoljno samo da on sada podigne nivo, jer on sada već trenira na mnogo većem nivou sa jačim igračima i fizički snažnijim nego što je bio u Vojvodini. Neka mu ova godina prođe tako, pet minuta, deset, sledeća će da bude njegova. Njemu će samo trening s tim igračima da više donese nego da je ostao u Vojvodini i igra protiv, da sad, ne pominjem kojih ekipa kod nas. Poenta je da ne možeš iz naše lige da dođeš u Bundesligu i da nosiš igru, ali da dobiješ šansu, da radiš na sebi i kroz nekoliko sezona, spreman si za najjaču ligu. Da se vratim na Jovicu, mislim da mu je bolji put bila Švajcarska, neki Kadeten. Nemački klubovi prate tu ligu, dolaziće da te gledaju”.

Ivan Nikčević i Nenad Vučković (©Starsport)

Šta je savet za mlade talentovane igrače iz Srbije?
“Savetovao bih našim mladim igračima, kad bi mogli iz naše lige da odu u Dansku. Ali ne u one najbolje klubove, nego one malo slabije, da nauče moderan rukomet da igraju. Evo primer Petra Nenadića. Sve što je napravio kasnije u Berlinu i Vespremu može da zahvali što je igrao u Danskoj. Tamo ljudi imaju totalno drugačiji pogled na rukomet. I tebi je Danska, uz Bundesligu i Francusku, glavno tržište. Svi traže prvo u Danskoj, a ako ne nađu tamo, ajde da vidimo šta ima drugo. Da sam mlad igrač od menadžera bih tražio da mi nađe klub u Danskoj, da idem dve godine tamo da odigram. Posle toga znam da bih bio spreman za bilo koju ligu. Znači, Danska, Francuska, Nemačka. Samo to. Ovo ostalo, ti imaš u Poljskoj dva kluba, u Mađarskoj takođe dva, možda i Tatabanja kao treći. Danska i Francuska su po meni idealne za napredak mladog igrača. Sad, ti moraš biti mentalno u glavi jak da ti uđeš u Dansku, da igraš tamo gde ti je sivilo osam meseci. Francuska je recimo prelepa za život”.

“SAN RAFAEL KAO SUDBINA, MELSUNGEN VEĆ SADA NAPRAVIO ISKORAK”

Ispričao je Vučković i zanimljivu anegodotu za Francusku.
“Kad sam došao u Francusku, prvi put kad sam otišao u San Rafael da igram tamo, ja sam rekao supruzi: ‘Marija, ja ću završiti karijeru u San Rafaelu’. Idealno sve, more, Azurna obala, idila. I kako ti život namesti sve. Moja poslednja sezona u Melsungenu, još tri meseca, kraj ugovora i vraćam se kući u Beograd. Mi igramo sa San Rafaelom u EHF kupu. Dipanda je igao za San Rafael. Ja izlazim na njega da napravim faul, da ga izblokiram, on produži ruku i meni prst ‘ode’, prelom ruke. Ja izađem, snimim, mora operacija i gotova sezona. Nisam odigrao posle tog nijedan meč. Javim Mariji šta mi se dogodilo. Ona mi kaže: ‘Eto, rekao si da želiš da završiš karijeru u San Rafaelu'”.

Da li si imali svečani oproštaj od Melsungena?
“Bilo je baš emotivno. Na video bimu su stavili moj devetogodišnji život u Melsungenu. I sada se naježim kad o tome pričam. Gledao sam Aleksine slike kada je bio mali, baš je bio emotivan trenutak za mene”.

U vaše vreme je Melsungen bio stabilan klub, ali nije mogao do trofeja. Ove sezone je lider šampionata, sa dobrim šansama za nemački tron. Da li ste očekivali takav bum vašeg nekadašnjeg kluba?
“U moje vreme najbolji uspeh je bilo četvrto mesto. Nikada nisam video stabilnije da igra nego ove sezone i po meni je trenutno ekipa koja igra najbolji rukomet u Bundesligi. Ima najboljeg golmana, Nebojša Simić pravi čuda, brani u životnoj formi, nosi ekipu. On je takav golman, ‘radi’ ga atmosfera. Nekada primi gol sa 10 metara, a onda odbrani šest-sedam zicera u nizu sa šest metara. Svi očekuju neki pad Melsungena, ali iz utakmice u utakmicu, sve je stabilniji. E sad, posle reprezentativne pauze, kada se igrači vrate u klubove… Nije iznenađujuće za mene. Promenjena je struktura kluba u poslednje dve godine. Doveli su trenera Paronda koji je najveći taktičar u rukometnom svetu i on je jednostavno imao tu podršku Mihaela Alendorfa, novog sportskog direktora. Doveo je igrače koje je želeo u Melsungenu, kao što su Krištopans i Moraeš koje je trenirao u Vardaru, tu je Španac Balensijaga, Mensig koji ima nesreću da ne može da se iskaže u Danskoj jer ona ima 10 bekova kao on. Klub nema finansijskih problema. I da ne napravi ništa do kraja, već sada je klub napravio veliki iskorak. Gađam F4 Kupa Nemačke. To će Melsungenu biti možda lakše da osvoji, kao i Ligu Evrope nego Bundesligu. Vidim veliku borbu za titulu, Kil mi deluje najopasnije, pogotovo kad se vrate povređeni igrači - Rejnkind, Bilik… Tu je je i Fihse Berlin kao jak kandidat”.

Jedan od najboljih pivotmena sveta Johanes Gola se sledeće godine vraća u Melsungen iz Flensburga. Još jedan veliki plus.
“Pre par meseci, kada sam bio u Melsungenu, sedeo sam sa Alendorfom na ručku. Rekao sam mu da se meni u prethodnom periodu nije sviđala ekipa jer je izgubila totalno identitet. Rekao sam mu da bih bio najsrećniji na svetu da vrate Johanesa Golu. Uspeli su u tome, igrao sam s njim. Njegovi ljudski kvaliteti su fenomenalni, iz tog kraja je, lokalni momak, donosi identitet klubu. Drugi igrač za koga sam mu rekao da bih voleo da se vrati je Ole Pregler, srednji bek koji igra u Gumersbahu. Dete iz Melsungena, taj mali je strašan. Dobijaš i na identitetu i kvalitetu. Sada kada bude Mihael došao u Novi Sad da igra protiv Vojvodine u Ligi Evrope, reći ću mu: ‘Johanesa si doveo, kad vratiš Olea, dolazim da gledam prvu utakmicu’”.

“ZAŠTO SE NISAM VRATIO U ZVEZDU?”

Bolna tema – Crvena zvezda. Zar nije bilo logično da završite karijeru u Ljutice Bogdana, posle povratka iz Nemačke, da dođete tamo gde ste se afirmisali, klub koji volite, koji vam je na srcu?
“Tužno sam se rastao sa Zvezdom. Hteo sam da ostanem da igram Ligu šampiona. Imao sam na stolu ponudu Šamberija. Prvo sam zvao trenera Jovicu Cvetkovića s kojim sam imao super odnos. Rekao sam mu da imam ponudu Šamberija. Hteo sam njemu prvo da kažem. Rekao mi je da sutra dođem u klub. Došao sam, bio je tu i Jovan Šurbatović, Svetozar Jaran Stanković i Jovica Cvetković. Ja sam od Zvezde tražio 2.000 evra mesečno, što je bilo tri puta manje nego što sam imao od Šamberija. Meni je Jaran rekao: ‘Sine, jel znaš ti šta je za nas 2.000 evra’? Kad mi je to rekao, meni su krenule suze. Shvatio sam da je to – to, da odlazim iz voljenog kluba iako sam baš želeo da igram Ligu šampiona. Imao sam ozbiljnu želju da se vratim u Zvezdu, da tu završim, ali jedostavno se kockice nisu složile. Pre dolaska u Vojvodinu, bio sam na razgovoru sa Nenadom Peruničićem”.

Vučković u dresu Vojvodine (©MN Press)

I, zašto Vojvodina pre Zvezde?
“Meni je bio najveći problem stanje u klubu. Bilo je takvo da nisam mogao da funkcionišem u ekipi gde znam da igrači Zvezde nemaju ništa. Ja nisam igrao zbog finansija u Srbiji. Imam svoju priču, ali jednostavno ne mogu da budem tu, da dajem 100 odsto, da budem produktivan. To je jedina istina. Kad sam se vratio iz Melsungena, prvo sam pričao sa Zvezdom. U nekom trenutku, da li je Darko Jevtić to čuo ili ne, on je seo u kola i došao u Beograd. Rekao mi je: ‘Mogu da ti ponudim to i to’. Pošteno, nisam ni tražio neke uslove, hteo sam još da igram, SEHA liga mi je bio izazov i brzo smo se dogovorili. Kada sam dogovorio odlazak u Vojvodinu, Nenad me je u jednom trenutku pozvao. Rekao sam mu da nisam dobio nikakvu povratnu informaciju posle našeg susreta, nismo se čuli, ni videli. I tako se završilo. U Zvezdi se ništa nije promenilo do danas i baš mi je žao zbog toga”.

"ROSTER VOJVODINE JAČI OD PARTIZANOVOG, BIO BI PODVIG AKO CRNO-BELI OSVOJE TITULU"

Kako gledate na srpski rukomet danas. Kad ste se vratili, šta vas je neprijatno, a šta prijatno iznenadilo?
“Ono što je mene šokiralo kad sam se vratio, a to traje i danas je – mržnja. Ja to vidim, nije to rivalstvo nego mržnja. Dok sam bio u Vojvodini, tu se pričalo više o sudijama. Imaš taj lični odnos Darko Jevtić – Stojan Radanović. Ne gleda se da igra Vojvodina protiv Partizana nego igra Blagojević protiv Jevtića. Tu nema više rivaliteta, nego mržnja”.

I sada, Partizan i Vojvodina, ako se ne osvoje ove sezone titulu, to je drama. Smak sveta…
“Ako tu nema rivaliteta, ako ta mržnja potraje, nema nam spasa. Tako je to u bilo kojoj sferi života, ne samo u sportu, ali je u njemu najviše izraženo. Naš problem je, što mi je rekao jedan čovek, što 90 odsto ljudi kod nas razmišljaju, u fazonu ‘nije meni što ja nemam, nego odakle tebi’. To ti je trenutno u jednoj rečenici opis stanja u kojem se mi nalazimo”.

Ko ima bolju ekipu, Partizan ili Vojvodina?
“Igrački, bolji roster ima Vojvodina. Igrački kvalitet Voše je broj 1 u Srbiji i pored dve pobede Partizana. Ukoliko se desi da crno-beli ove godine osvoje titulu, to će za mene da bude podvig”.

Ko o čemu u srpskom rukometu, uvek o sudijama, ko je protežiran, ko ima pomoć sa strane…
“Ono što sam gledao u Novom Sadu, ovu na Banjici nisam, bila je čisto kao suza pobede Partizana. Jasno je da će ove ekipe da odluče o titulu u finalu plej-of. E sad, bolna tačka našeg sporta je suđenje, igre oko terena. Igrao sam u nekim vremenima, gde je Sintelon iz Bačke Palanke bio totalno van nekih naših okvira. I u finansijskom smislu, pa nikad ništa nije osvojio osim jednog Kupa Jugoslavije u Jagodini. Protiv Sintelona je tada bila jaka Zvezda, Partizan, Lovćen. Tim iz Bačke Palanke nas je pobedio u finalu. Lovćen je tada bojkotovao takmičenje, Zvezda je direktno prošla u finale, dok je Sintelon dobio Partizan, čini mi se, sa jednim golom razlike u polufinalu. Igrački i finansijski je Sintelon tada bio najjači. Od tada do danas se provlače priče o sudjama. Ja u Srbiji nisam čuo još, neka me neko demantuje: ‘Pošteno sam izgubio, protivnik je bio bolji’”.

Ko je najbolji igrač svih vremena?
“Bez premca – Nikola Karabatić. Ja volim igrače koji igraju u oba pravca, a to je Nikola bio. Gde god je igrao, on je pravio razliku. Svaka čast Ivanu Baliću. On je umetnik, ne može svako. Volim tip igrača kao što je Nikola Karabatić. Ozbiljna veličina”.

“REPREZENTACIJA JE EMOCIJA, NE MOŽE STRANAC DA TI TO DONESE”

Marko Vujin, Nenad Vučković i Bojan Beljanski (©MN Press)

Još jedna bolna tema je reprezentacija. Gde mi grešimo, pa nas nema na rukometnoj mapi Evrope i sveta? Da se vratimo na period od četiri godine, od mandata Tonija Đerone do sada. Španac je vratio kult reprezentacije, nije bilo Pandorinih kutija, ali je falila ta pobednička aura, ne umemo da igramo turnirski sistem na svaka dva dana. Bilo je tu još mnogo propusta, ključni igrači su podbacili kada je najvažniji, organizacijskih nedostataka...
“Igrači mogu da se ponašaju kako hoće ako na terenu daš 100 odsto. Moraš da znaš koji igrač može, a koji ne. Ja sam pre za sistem vojske, svi jednako i to je to. Iz mog iskustva, i ono što nama fali godinama – ne vidim zajedničku ideju još od vremena kada sam napustio reprezentaciju, 2013. godine. Nismo jedinstveni oko ideje. Tada, kada sam bio u reprezentaciji, ljudi koji su bili u Savezu, od Velimira Marjanovića, Božidara Đurkovića... Svi su bili fokusirani na tu 2012. I to je bio zajednički cilj. I svi smo bili jedno, selektor je imao podršku. Svi su funkcionisali zato što je to iznad svih njih, svih nas, bio jedan cilj, a to je medalja u Beogradu. To sada više ne postoji. I prethodni selektori, nisam siguran da su imali podršku kompletnog rukovodstva. Vrte se ljudi koji su godinama tu nešto, a nije napravljeno ništa”.

Kako dalje?
“Potreban nam je ozbiljan restart. Ali u kom smislu restart? Ne gledam uspeh Rukometnog saveza Srbije kroz rezultate na seniorskom nivou. Mogu da kažem da je najveći propust i najveća prilika za popularizaciju, za dizanje rukometa kod nas na još veći nivo, propala posle 2012. godine. Ekspanzija rukometna nije iskorišćena, nije se izgradio nikakav rukometni centar, nije se sistemski ulagalo u trenere, nije se sistemski ulagalo u mlađe generacije”.

Sada je došao Španac Raul Gonzales. Čelnici Saveza u njemu vide spasioca, da će da popravi sve loše što se godinama radilo?
“Došao je Raul - i? Za mene, Momir Ilić je u ovom trenutku bio bolje rešenje nego Raul”.

Zašto?
“Rekao sam to Rastku Stojkoviću kada smo sedeli, bio je tu i Nikola Manojlović. Ja mu kažem: ‘Ovo radiš pogrešno, ovo ne. Imam pravo na svoje mišlejnje, a ti sad proceni i seci. Ti ćeš biti najodgovorniji na kraju’. Najviše bih voleo da se varam, da grešim, ali mislim da je u ovom trenutku, bez obzira što je rukometno u svetu kao trener Raul Gonzales mnogo veći od Momira Ilića, koji je tek na početku svoje karijere, nama kao reprezentaciji, igračima koji su tu sada, bio potreban Momir Ilić. Nikada nijedan stranac, pogotovo kad je reprezentacija u pitanju, drugo je klub, to je već suv profesionalizam, ne može da ti prenese tu emociju. Reprezentacija je emocija. Niko od nas ne dolazi u reprezentaciju zbog dnevnica, avio karata, putnih troškova. Ti dolaziš zbog emocije. Ti dolaziš zato što ti to gledaš na poseban način. Meni je posle svakog našeg neuspeha, trebalo dva meseca da se oporavim psihički kad se vratim u klub. Reprezentacija se doživljava na jedan poseban način. Iz tog razloga, mislim da je Momir bio idealno rešenje, da bi svojom emocijom, načinom razmišljanja, čovek živi rukomet 24 sata, uz podršku ljudi koji su u Savezu, ali da mu se pruži podrška, bio sjajan na mestu selektora. Ne možeš ti da dovedeš najboljeg trenera sada na svetu ako on nema s čim da radi. Mi sad nemamo reprezentaciju, roster za medalju”.

Vučković u dresu Srbije (©MN Press)

Nemamo za medalju, ali imamo za Top 10, što nismo ostvarili od Beograda 2012. godine.
“Raul Gonzales je veliko trenersko ime. Ajmo sada da vidimo šta je poenta? Da li gađamo Los Anđeles? Da vidimo s čim to gađamo Olimpijske igre 2028? Evo, Dodić je već trebalo da bude lider, ali pogrešne odluke… Kos je već u problemu. Imaš malog Rogana, koji treba da stasa uz Marsenića, Pešmalbeka, da oni povuku još koju godinu, dok on ne bude bio spreman da bude prvi pivotmen”.

Imamo i Dejana Milosavljeva, Milana Jovanovića, Lazara Kukića, Uroša Kojadinovića…
“Koga mi možemo za četiri godine da izmislimo”?

Možda malog Đorđa Draška, najboljeg levog beka kadetskog Evropskog prvenstva?
“O tim stvarima treba da razmišljamo. Ne možeš da dobiješ kvalitet, ako ne omasoviš rukomet. To je naša medalja. Iz masovnosti možeš da izvučeš kvalitet, a ne kao sada da deca dolaze na rukomet zato što nisu prošla ni u jednom drugom sportu, pa kao, ajde da probam i taj rukomet. To je uspeh Saveza. Najbolji primer je Portugalija, koji nije postojala do pre 10 godina. Pogledajte njihove mlađe kategorije, Sporting kako igra u Ligi šampiona. Napravi ti u našoj ligi atmosferu, u smislu organizaciono, da jačaju klubovi, pa da ne mora Kojadinović da ti ide u Tuluz, nego mu daj šansu, ostavi ga ovde i da on u svakom smislu, i u finansijskom, i u igračkom i kako god, može tu da napreduje, da sutra dođe neko da gleda tog Kojadinovića. Evo, moj Andrej, koji ima 10 godina, da pogleda rukomet i onda se zaljubi u Kojadinovića. To treba, da ga vidim ovde uživo, a ne dva puta godišnje na prvenstvima, na TV-u. Kada sam počinjao kao klinac, imao sam koga da gledam u našoj ligi. Petar Đorđić kada je došao u Vojvodinu, to je bio sjajan potez, i za klub, i za srpski rukomet, jer je on bio i dalje reprezentativac. Okupiće neku decu. Pa će možda neki novi Petar Đorđić sutra da izađe iz toga. E, to je po meni ono o čemu treba da se bavimo. I jednog dana ćemo i bez Raula Gonzalesa doći do tih medalja”.

NAPRAVLJENA JE SADA NEKA POZITIVNA PRIČA OKO RUKOMETA, ALI…

Da se vratimo na Raula Gonzalesa. Kažu da on odlično priča makedonski, da će da nauči srpski, pa neće morati na engleskom da priča sa igračima, da ne bude te barijere kao sa Tonijem Đeronom.
“Ja pričam nemački, ali nisam Nemac, pričam francuski, ali nisam Francuz. Kada izgovorim ovo moje ‘bre’, ja doživim emociju, to ne može ni jedan stranac da ti donese. Ja sam bio stranac. I neka kod nas dođe 50 stranaca da igraju u ekipama ovde, da li u Partizanu, Vojvodini, Pančevu, nek dođu da igraju. Nemam problem s tim. Reprezentacija je totalno nešto drugo. Evo primer Svetislava Pešića. Euforija oko Pantera, da li treba da igra za Srbiju? Koji Panter, šta će ti on? I Pešić je napravio te rezultate koje je napravio”.

Ima li naznake da novo rukovodstvo Saveza ide u dobrom smeru?
“Ima stvari koje mi se sviđaju, ali i one koje koje mi se ne sviđaju. Ima stvari koje bi trebalo možda da budu drugačije. Ali ne mogu sad o tome da pričam. Nisam u Savezu, nisam unutra i ne znam precizno kako sad sve ovo funkcioniše. Da je napravljena sada neka pozitivna priča oko rukometa, napravljena je. Najsrećniji bih bio kada bih video samo zajedništvo svih ljudi koji imaju želje i volje da se uključe i da Savez to prepozna, pa pozove ovog, onog, da ostavimo po strani ego, da se svi stave u interes rukometa. Jedan jedini interes da bude samo rukomet, bez obzira kako se ti zoveš, kako se ja zovem, kako se ovaj zove. Jednostavno, samo da se napravi dobra procena ko šta može da donese, u cilju napretka rukometa. Znači bez ega, što je kod nas najteže. To je to da ja progutam i da kažem, sarađivaćemo iako se ne volimo. To je kod nas jako teško. Kad budemo uspeli da prebrodimo te barijere, samo je nebo granica. Onda će sve da se pokrene, krenućeš u popularizaciju, masovnost rukometa. Ima mnogo ljudi koji hoće, žele, vole, ali ne osećaju se da su prihvaćeni. Sada mi se svidela proslava 75 godina od rada Saveza. Voleo bih da ljudi koji su sada u RSS-a da prepoznaju trenutak, da se sa svakim porazgovara, da se od svakoga čuje šta ima i onda su ti ljudi koji su odgovorni za to, da sutra donose odluke koga oni žele da vide u svom timu, za koga procenjuju da može nešto i da donesu. Na kraju krajeva, za par godina kad se podvuče crta, što je i najpoštenije, ti si birao svoj tim”.

(©Starsport)

Koga biste voleli da vidite u radu RSS-a.
“Andreu Lekić, Draganu Cvijić, Jelenu Erić, Nikolu Manojlovića, Momira Ilića, Danijela Anđelkovića, Rastko Stojković je sada tu. Za sve ima mesta. Kad čeljad nisu besna, kuća nije tesna. Samo je pitanje da li to neko želi da prepozna i mora da bude jedan koji je autoritet. Ali, ne bilo koji autoritet, nego autoritet imenom i znanjem. Ne postoji više autoritet lupanja o sto, to više ni kod dece ne prolazi. Tvoj autoritet je znanje i iskustvo”.

Da li sebe vidite nekada uključenog u recimo rad RSS-a?
“Kada budem u toj situaciji, i kad ljudi budu prepoznali da mogu da pomognem, u nekoj organizaciji, stojim na raspolaganju. Sada, u ovom trenutku, da mi neko dođe i ponudi nešto, zahvalio bih se na poverenju. S moje strane bi bilo neozbiljno jer ne mogu da se tom poslu posvetim 24 sata”.

Sinovi su u sportu, ali nisu u rukometu?
“Stariji Aleksa je počeo rukomet, ali se odlučio za fudbal. Sada je u OFK Beogradu, u omladincima, a mlađi Andrej igra košarku u Zvezdi. Ima 10 godina, pa je to tek samo školica. Ovog mlađeg kad vodim u Arenu da gleda Zvezdu u Evroligi, drhti od uzbuđenja. Nadam se samo da će i rukometna Liga šampiona uskoro da dođe u Srbiju, u Beograd ili Novi Sad i da će deca da imaju veće interesovanje za rukomet”, zaključio je Vučković u opširnom intervjuu za Mozzart Sport.