Otvaramo debatu: Zašto smo najgori u Evropi? Zašto trenerske glave lete kao konfete?

Od početka sezone, srpski superligaši napravili su 16 promena na klupama. I tu ne računamo vršioce dužnosti koji su uskakali na utakmicu ili dve.

Od početka sezone u evropskom fudbalu, ni u jednom od iole ozbiljnijih elitnih rangova nije napravljeno više od 10 promena. Iza Srbije, na neslavnoj listi, nalaze se šampionati Bugarske i Portugalije, u kojima je bilo po 10 promena na klupama. Takođe, bez vršilaca dužnosti.

Poražavajući podatak. I za brigu svih koji žele dobro srpskom fudbalu.

Ako se konačno u 2024. godini probudila svest da bi trebalo modernizovati travnate podloge i igrati fudbal po pristojnim uslovima, statusi trenera bi trebalo da budu sledeće goruće pitanje kojim svi treba da se pozabave. Od Fudbalskog saveza Srbije i njegovih nadležnih tela za struku, preko klubova i njihovih predsednika i direktora, do samih trenera, koji takođe snose debelu krivicu za status koji imaju. Jednostavno, ne pokazuju kolegijalnost i dostojanstvo prema profesiji kojom se bave.

Čuvena izreka da u fudbalu postoje treneri koji su smenjeni i koji će tek biti smenjeni, u Srbiji se pokazuje kao aksiom. Iza neiskrenih saopštenja o “prijateljskim i sporazumnim raskidima ugovora”, uglavnom se krije već ranije kovertiran otkaz u klupskim prostorijama. Iza protokolarnih izjava na televiziji posle utakmice (“kolega dobro postavio taktiku”) najčešće se krije nelojalna konkurencija spremna da sutra uskoči na njegovo mesto. Pod kojim uslovima treneri potpisuju ugovore, rade i pristaju na odlaske, ostaju misterije i crne rupe u koje niko ne dira.

Činjenice i podaci iz evropskog fudbala govore da što je liga jača, to je poverenje u trenera snažnije. U Premijer ligi i Bundesligi od početka sezone promenjena su tek dvojica šefova stručnog štaba, u Primeri trojica, u Seriji A četvorica…

Hajde da se ne merimo sa najbogatijima i najjačima?

Hajde.

Danski i holandski prvoligaši su od početka sezone promenili po jednog trenera. Izraelski i škotski po dva, mađarski i ukrajinski po tri, belgijski, češki i austrijski po četiri, rumunski pet, albanski, hrvatski, poljski, kiparski po šest… Čak je i tradicionalno nestabilna Premijer liga BiH zabeležila samo osam promena od početka sezone.

Upada u oči da su Portugalci kao ozbiljno jaka liga na drugom mestu, ali ovo je presedan kakav se u Primeiri nije desio od 2002. godine. Kod nas to postaje standard.

Kako vam izgleda nova piramida takmičenja u Srbiji?

PROMENE TRENERA U TEKUĆOJ SEZONI

Srbija – 16 

Portugal – 10

Bugarska – 10 

Turska – 9  

Grčka - 8

Bosna i Hercegovina - 8

Hrvatska – 6 

Albanija – 6

Kipar – 6

Slovačka - 6 

Poljska – 6

Crna Gora - 6

Rumunija – 5

Slovenija – 4

Rusija – 4

Italija – 4

Austrija – 4

Češka – 4

Belgija – 4

Španija – 3

Ukrajina – 3

Mađarska – 3 

Škotska – 2

Švajcarska – 2

Engleska – 2

Nemačka – 2 

Francuska – 2

Izrael – 2 

Holandija – 1

Danska – 1

Iako je polovina superligaša još uoči početka sezone promenila trenere, na nove smene nije se dugo čekalo. Tako ukupno imamo, verovali ili ne, neverovatne 24 promene u odnosu na poslednje kolo prošle sezone?!

Mladost iz Lučana je menjala već nakon četvrtog kola. Širi kontekst: četiri boda od mogućih 12, ali među njima i onaj protiv Crvene zvezde na Marakani, jedini koji je šampion izgubio u dosadašnjem toku prvenstva. Dejana Joksimovića zamenio je Nenad Lalatović i usledila je serija od pet vezanih pobeda.

U istom periodu reagovala je i uprava Jedinstva. Ekipu je u prva četiri kola, iako ne i formalno, zbog neposedovanja licence, vodio Ivan Radovanović, da bi nakon serije poraza, na klupu seo Miloš Obradović. Već u sledećoj rundi osvojen je bod prvenac protiv Tekstilca.

TSC je imao strpljenja kolo više za Deana Klafurića, mada je kap koja je prelila čašu bio debakl od Makabija. Posle pet utakmica, Novi Pazar se rastao sa Nikolom Trajkovićem, a Vojvodina sa Božidarom Bandovićem.

Šesta smena u sezoni dogodila se na klupi Partizana nakon debakla u večitom derbiju, u devetom kolu, uz totalni fijasko u kvalifikacijama za sva tri takmičenja UEFA. Dva boda u četiri vezana kola naterala su Aleksandra Stanojevića da odstupi. Došao je Savo Milošević.

Zvonko Varga: Ovako nije bilo ni '79, bez navijača se ne može, to je ono zbog čega se igra fudbal

IMT je slučaj za "fusnotu" u ovoj analizi. Njih je formalno, opet zbog licence, sve vreme vodio Milan Stojanoski, ali je prvi trener zapravo bio Milan Đorđević, koji se povukao nakon 10. kola i poraza od OFK Beograda. Uslediće svojevrsni vakum period od pet kola, nakon čega će Traktoristi za pravog šefa stručnog štaba postaviti Zorana Vasiljevića, koji je u pet dana ostvario pobedu nad Radničkim u Kragujevcu i plasman u četvrtfinale Kupa Srbije, trijumfom u Lučanima. Tako da se, na neki specifičan način, IMT ubraja u četiri kluba koja su po dva puta menjala trenere od početka sezone.

Među njima su Mladost i Vojvodina, čija su rukovodstva bila prinuđena da simultano reaguju nakon 11. runde, zato što je Nenad Lalatović, posle trijumfa nad Železničarom u Pančevu, prihvatio poziv Stare dame, pa su Lučanci pozvali Nikolu Trajkovića.

Ovde je zanimljivo da ni jedni ni drugi nisu isprva profititali ovakvim rokadama. Temperamentni strateg je kormilo od Nemanje Krtolice preuzeo nakon ubedljive pobede nad Spartakom u gostima i povratnički debi na klupi Vojvodine imao remijem protiv "fenjeraša" u Ubu, a slavio je samo jednu pobedu na prvih pet prvenstvenih utakmica. S druge strane, Mladost je pobedila IMT dok Trajković još nije bio zvanično promovisan, a otkako je formalno preuzeo posao još čeka na prvu pobedu u prvenstvu.

I jedan pravi kuriozitet: njih dvojica sreli su se od početka tekućeg šampionata dva puta na klupama različitih klubova: Novi Pazar (Trajković) - Mladost (Lalatović) 17. avgusta i Vojvodina (Lalatović) – Mladost (Trajković) 9. novembra?! Nešto verovatno nezabeleženo u svetu... Pritom, sličan raritet videćemo već sutra, pošto će Marko Savić debitovati na klupi Čukaričkog protiv Vojvodine i Nenada Lalatovića, koji ga je pre tačno dva meseca, dok je ovaj bio na kormilu Železničara, pobedio u Pančevu u svojoj poslednjoj utakmici na klupi Lučanaca.

U Subotici su se alarmi upalili posle 13 kola i samo jednog osvojenog boda u pet vezanih mečeva, a nakon odlaska Miloša Kruščića i povratka dobro poznatog lica na severu Bačke - Vladimira Gaćinovića, Spartak na četiri meča u prvenstvu ne zna za poraz. Pomenuti Marko Savić napustio je klupu Železničara iz Pančeva posle 14. kola, odnosno šestog poraza u sedam utakmica. Ni Dizelka od smene trenera nije više zastala, prvi bod osvojio je Milija Žižić kao vršilac dužnosti. Naredna četiri u dva meča novi šef Branko Mirjačić, još jedan trener koji je u dva vezana kola vodio dve različite ekipe, pošto je klupu Tekstilca napustio nakon 15. runde i poraza od Spartaka, petog u nizu, ali je i timu iz Odžaka svanulo posle promene, pošto je Slavko Matić uzeo četiri boda u dva meča, bez primljenog gola.

Najzad, poslednje tri promene dogodile su se nakon prethodnog kola. Goran Stanić napustio je Čukarički posle samo jedne pobede u osam rundi, a kap koja je prelila čašu bio je poraz od Spartaka na domaćem terenu, pa je na njegovo mesto stigao Marko Savić.

Goranu Stevanoviću već dugo je stezana omča oko vrata u Kruševcu. Stolica mu je izmaknuta nakon poraza od Pančevaca kod kuće. Klupu je popunio Slavoljub Đorđević.

Konačno, poznato je šta se sve dešavalo u Partizanu prethodnih dana: Savo Milošević je otišao sam, neporažen na osam susreta. U iščekivanju zamene, Marko Jovanović je prvu od dve utakmice u ulozi provremenog rešenja rešio u svoju korist.

Da li vam se zavrtelo u glavi od ove vrteške?

Vladan Milojević: Kada u Srbiji uvedete disciplinu, odmah ste diktator

Marin: Supruga mi pomogla kod potpisa stranca, srpskim talentima nedostaje nemačka disciplina

Pravila koja bi trebalo da štite trenere ne poštuju se. Ono što rade Radnički iz Niša, IMT i Jedinstvo Uba sa trenerima bez licence je ruganje u lice FSS i pravilniku. Trenerska organizacija ne reaguje na to. Njen predsednik je Ljubiša Tumbaković, članovi su Branko Babić, Slavoljub Kizić, Dejan Barnković, Duško Grujić, Lidija Stojkanović i profesor Aleksandar Janković. Ne reaguje ni Centar za edukaciju fudbalskih trenera FSS na čijem čelu je poslednjih šest godina Miloš Miljanić, sin Miljana Miljanića. Ne reaguju ni sva ostala nadležna tela koja bi mogla. Pravila su tu da bi se selektivno primenjivala.

Centar za edukaciju pre Miljanića vodili su i licence izdavali Ljupko Petrović, Milovan Đorić, Milorad Kosanović, Dušan Savić i profesor Aleksandar Janković. Koliko njih su bili uspešni treneri? Neki čak i nisu treneri...

TUMBAKOVIĆ: NOVOKOMPONOVANI BIZNISMENI NEMAJU DUGOROČNE PLANOVE,

SVOJE GREŠKE PRIPISUJU TRENERIMA

U cilju pronalaska uzoročnika problema (ili makar spoznaje važnosti rešavanja istog), Mozzart sport je kontaktirao nekoliko srpskih stručnjaka, te dvojicu klupskih rukovodilaca prepoznatljivih po tome da imaju ’najduži fitilj’, što će reći najviše strpljenja za trenere.   

Deluje kao logičan potez da priču krenemo s jednim od njih.

Dakle, reč ima Janoš Žemberi, tvorac modernog TSC-a koji je po viziji i načinu funkcionisanja i dalje nendostižan ideal za brojne srpske klubove. Od 2018. godine, Topolčani su promenili samo šestoricu stratega.

“Biramo trenera prema stilu koji gajimo. TSC je klub koji hoće da stvara fudbal i zato je kod nas malo lakše nego u sredinama gde se isključivo juri plasman - da budete treći ili se borite za opstanak”, počeo je Žemberi:

“Oni su malo nervozni, a mi tu nervozu sebi ne dopuštamo. Vidite i sada da uopšte nismo nervozni zbog devetog mesta. Nama je prioritet igra sa mladim fudbalerima. Ako tu igru imamo, to će samo od sebe doneti rezultat. Znamo šta hoćemo. To je trener koji gaji stil igre unapred, ofanzivan fudbal, stvara igrače… Letos nas je napustio veoma dobar trener - Žarko Lazetić. Nije nam ostavio mnogo vremena da izaberemo zamenu i pogrešili smo prilikom tog izbora (Dean Klafurić op.a.). Onda smo opet morali da menjamo jer smo prvi put doneli ishitrenu odluku. Gledali smo, studirali i izabrali trenera koji odgovara našem igračkom kadru. Jovan Damjanović je mlad, posvećen i ambiciozan čovek, spreman da sa nama stvara klupsku kulturu kojoj težimo. On diše sa klubom, provodi dane na našoj akademiji, živi tamo, prati mlađe selekcije”...

Koliko god ofucano zvučalo, ključne reči jesu: sistem, stretegija, ideja...  

Na pitanje koliko danas u Srbiji ima klubova sa strategijom razvoja i jasno definisanim ciljevima, predsednik trenerske organizacije Fudbalskog saveza Srbije - Ljubiša Tumbaković, kaže - vrlo malo.

“Traži se instant rezultat. Ponajviše zbog pojave novokomponovanih rukovodilaca klubova koji se predstavljaju kao biznismeni. A to nisu. Oni svoje greške u organizaciji i radu najčešće prebacuju na trenere. Nemaju dugoročne planove i ciljeve bazirane na razvoju mladih igrača”.

Nekad je bilo značajno drugačije, tvrdi Tumbaković, i podvlači da su za svaki rezultat potrebni vreme i poverenje uprave. Ono što je on imao dok je vodio Partizan u prvom mandatu. Zahvaljujući tome je, kaže, i postao najtrofejniji u istoriji.

“Trener bi trebalo da bude centralna figura svakog kluba, spona između tima i uprave, ogledalo prema medijima i navijačima. Nažalost, uloga trenera u kreaciji identiteta kluba devalvirala je u poslednjih 30 godina. Značaj trenera više nije kao nekada. Za svaki ozbiljan trenerski rad potrebna je podrška kluba. Ja sam u Partizanu imao takav ambijent i okruženje, grupu ljudi koji su mi dali podršku i autonomiju”.

Nekadašnji selektor Srbije kao pozitivan primer izdvaja Radnički iz Kragujevca. Trener sa najdužim neprekidnim stažom u Superligi trenutno je Feđa Dudić, a nema ni 40 utakmica u Mozzart Bet Superligi Srbije.

“Ne čudi me to. Radnički se polako vraća na stari položaj i organizaciju iz vremena Jugoslavije. Vidim da su prepoznali kvalitet u tom momku. Vidi se da ima jasan način igre, potencijal, kreaciju... To je i preporuka ostalim klubovima”. 

Feđa Dudić bio je pažljiv izbor sportskog direktora šumadijskog superligaša Slavka Perovića. Koliko god je to tada čudno izgledalo.

”Ne gledam trenera kada su loši rezultati i kada mi je potreban. Kao što cele godine skautiram igrače, tako skautiram i trenere. Kada mi se svide nečiji principi igre, tog trenera ubacim u bazu podataka. Malo se raspitam, prikupim informacije i ako se poklope neke bitni parametri, onda detaljnije pogledam utakmice, uđem u dublju analizu karaktera. Ne želim da ispadne kao da pametujem, ali jedan od razloga čestih promena je što klubovi ne znaju šta žele od sebe, pa tek onda od trenera. Ta naša vizija je doživela napredak jer u trenutku Dudićevog dolaska, sa Dejanom Joksimovićem smo napravili korak napred ka unapređenju modela igre. On je u klubu bio preko godinu dana i tri meseca. Unapredio nas”.

Koji je to model koji vi tražite?

”Direktan i ofanzivan fudbal sa rizikom. Sa Feđom smo napravili dodatni iskorak. Neke stvari koje nismo imali do tada video sam kod njega u Veležu. Bio bih neiskren da sada kažem kako sam do tančina očekivao ovo što se desilo i kako sam očekivao da se baš ovako dobro uklope trener i ekipa”.

Koliko još klubova u Srbiji vidite da razmišljaju dugoročno?

”Ima klubova koji su izgradili identitet i klupski DNK. Čak i na višem nivou od nas. Mi smo tu tek četiri godine u kontinuitetu. Mislim da imamo dobre trenere u Srbiji, ali treba im dati prostor i staviti jasno ispred trenera šta klub očekuje od njega. Mi, sportski direktori, trebalo bi da budemo servis i pomoć treneru, da ga podržimo. Ako je smena jedino rešenje, onda se primenjuje kao poslednja mera”.

KRIVICA TRENERA - PRIHVATAJU SVAŠTA, SVESNO ULAZE U TO KOLO

PRITISNUTI EGZISTENCIJALNIM BRIGAMA

Aleksandar Janković bio je i na istoku i na zapadu. Radio u klubovima i reprezentacijama. Vodio je Crvenu zvezdu i mladu selekciju Srbije. Trenerski „si-vi“ učinio je prilično sadržajnim. Gotovo u svakom javnom nastupu pogađa pravo u centar. Tako je bilo i ovoga puta.

„Ogromna je kriza u kojoj se nalazimo. Naša liga ne predstavlja više nikakvu referencu za Evropi. U pitanju je veliki problem i za njegovo postojanje svi smo podjednako krivi. Ja ću uvek poći od moje, trenerske struke. Ako pogedamo broj trenera sa UEFA Pro licencom, videćemo da je FSS od osnivanja sistema za licence, neke 2007. godine, izdao preko 300 tih licenci. To je najviše trenersko zvanje koje postoji. Mozzart Bet Superliga ima 16 klubova, Prva liga isto toliko, to je ukupno 32. Pod uslovom da svaki klub ima po jednog srpskog trenera sa licencom na klupi, doći ćemo do brojke od 90 odsto trenera sa Pro licencom koji nemaju posao. A niti su svi treneri Srbi, ili iz našeg sistema licenci, niti svi treneri imaju licencu, već ih neko pokriva. Unutar našeg mikrosistema, to pravi strahovitu konkurenciju“.

I tu polako dolazimo do jednog od ključnih problema...

„U takvoj situaciji treneri su u stanju da u pregovorima sa klubovima pihvataju svašta. Ulaze u dogovore gde unapred znaju da nemaju perspektivu ili unapred znaju da neće imati puna ovlašćenja. Iznenađenja tu nema, svesno se ulazi u to, treneri su pritisnuti egzistencijalnim brigama. Dolazi do prihvatanja svakakvih uslova i, kad krenete da radite, dolazi do neprijatnih situacija i pritisaka sa strane. To na kraju uvek puca po glavama trenera, jer ne postoji pravni okvir koji bi ih zaštitio.“

Na pitanje da li predlaže neko rešenje, Janković navodi:

„Da se napravi sindikat trenera, organizacija koja štiti trenere, nudi pravnu pomoć. Ili, šta znam, recimo da postoji propis da klubovi ne mogu da promene više od dva trenera u toku sezone. Ili da po svakoj promeni trenera taksa bude ogromna, pa da na taj način klub bude svestan da je to ogroman trošak. Mahom se smene i dešavaju zato što ne postoje pravni okviri“.

Jedan od onih koji su redovno (uspešno) obavljali ulogu vatrogasca i to i trenutno radi iznad svih očekivanja je iskusni Trebinjac Vladimir Gaćinović.

”Najlakše je smeniti trenera. Uvek sam na strani trenera i igrača. Puno je trenera, a malo klubova. Ja znam da će me klub pozvati posle 15 kola. Onda morate da se prilagođavate budžetima, klupskim strategijama i ciljevima. Gledam da se prilagodim klubu i njihovim ambicijama, ali po meni je i najgora organizacija bolja od najbolje improvizacije. Do sada sam uspevao da ostvarim ciljeve, ali i da ih prevaziđem, pa da klub to ne može da isprati. Nekad me pogleda rezultat, ali desi se da sam nekad i nemoćan”.

Ko je kriv za trenutno stanje, treneri ili klubovi?

”Treneri se kod nas najmanje bave trenerskim poslom. Paralelno se bave logistikom, medicinom, ekonomijom, psihologijom... Ima trenera koji su nepodobni... Možda i ja spadam u tu grupu, jer imam neke principe i stavove. Klubovi nisu dobro organizovani i slabo prave neke procene u pogledu vizije. Iako ima i ljudi koji ozbiljno vode klubove poput Crvene zvezde, Mladosti iz Lučana, mog Spartaka, OFK Beograda, koji je logistički naslonjen na Crvenu zvezdu. TSC je imao manji pad, iako su vrhunski organizovan klub. Zvezda nije slučajno tu gde jeste, ima vrhunske sportske radnike. Zna se ko šta radi. Naravno, imaju i podršku sa strane koja im znači, ali da ne rade dobar posao, ne bi trajali tako dugo. Kao što Terzić reče: Jednog dana će se njihovi uspesi izučavati na Harvardu”.

Gaćinović smatra da klubovi treba pažljivije da briaju, pa će i manje da smenjuju.

”Klubovi se odlučuju za neiskusne trenere. Ne može se tek tako postati trener pravo iz kopački. Poštujem sve kolege, ima ih dokazanih i nedokazanih, međutim mislim da svi treba da prođu taj period u mlađim selekcijama ili nižim ligama. Najbolji pokazatelj je Nikola Drinčić. Iako nema mnogo iskustva, bio je u nižim rangovima i sada vrlo dobro radi u Nišu”. 

SIVIĆ: DEŠAVA SE DA NEKOME MORAJU DA NAĐU POSAO,

TRPE PRITISKE, I ONDA VAS SMETLAJU

Istraživajući ovu temu, Mozzart Sport je došao do podatka da se na svaki otkaz treneru plaćaju takse. Međutim, one su simbolične. Klub nakon prve smene plaća 40.000 dinara, nakon druge 80.000, nakon treće 160.000 dinara. I tako dalje. Janoš Žemberi ne vidi smisao u tome.

“Mislim da je finansijska sankcija poslednje što bi trebalo da se primenjuje. Moramo da se bavimo preventivom. Finansijskim sankcijama ćemo teško nešto uraditi. Šta znači Vojvodini da plati tu neku simboličnu taksu? Ne slažem se da bi finansijske sankcije nešto promenile. Ponavljam - treba preventvino delovati”.

Ljubiša Tumbaković priznaje da treneri nemaju kvalitetan nivo zaštite od strane svoje krovne organizacije...

“Taj detalj je nedefenisan i treneri zaista imaju veoma slabu zaštitu. Nova konstalacija ljudi u FSS bi trebalo da posveti veću pažnju tome. Imamo ideju koju još nismo bacili na papir. Tek smo načeli tu temu i pokušaćemo da je probudimo. Iako sam na kraju karijere, društveno sam aktivan, pokušaću snagom svog autoriteta da izdefinišem neke kriterijume koji će da pomognu u zaštiti trenera. Sramno je da smo toliko ispred Rumuna ili Bugara po smenama trenera”.

Na konkretno pitanje šta ima na umu, Tumbaković je naveo primer žestokih finansijskih penala za klubove kakvi postoje u inostranstvu. U prevodu, on je zagovornik takve vrste sankcija (za razliku od Žemberija), doduše, značajno pojačanih nego što su trenutne.

“Ima razlčitih modela koji su interesantni. To su formule što su već izmišljene u svetu. Jedna od njih podrazumeva da treneri ne bi smeli da idu ispod nekih limita kada potpisuju ugovore. Tu se misli na dužinu i visinu ugovora. Pa ako su ti novokomponovani biznismeni baš toliko pametni i inteligentni, onda neka menjaju trenere na svakih mesec dana. Ali, svaki put će morati da plate. I biće im sve skuplje i skuplje”.

Da ponajviše zavisi od čelnika klubova, odnosno da treba da postoji propisom određena minimalna dužina ugovora, slaže se i Tomislav Sivić. Kada bi se sada, u smiraj 2024, napravila ona čuvena rubrika „izjava godine“, u najozbiljniju konkurenciju za prvo mesto ušla bi njegova opaska iz letošnjeg intervjua za naš portal. Na pitanje kako to da je trenutno bez posla, rekao nam je tada:

„Taman da se malo odmorim, znate li koliko će posla biti u septembru?“

I baš tako i bi, još je trajao avgust kada je iskusni strateg dobio poziv iz Novog Pazara da se vrati na klupu kluba koji je pre par sezona izbavio od ispadanja iz Mozzart Bet Superlige. A upravo to što je trener ogromnog iskustva, što se vraćao i tamo odakle je prethodno odlazio pre vremena, što je tri prvenstva zaredom - u Novom Pazaru, Lučanima, pa Pančevu - završavao kao spasilac, što mu je elokvencija visoko iznad proseka za ovdašnje fudbalske prilike i što nikada nije bežao od razgovora na škakljive teme, čini ga idealnim sagovornikom i na ovu kojom se trenutno bavimo:

„Mi, koji smo bez posla u tom momentu, čekamo da dođe neka ponuda, idemo da radimo, svesni da smo i mi bivši istog onog trenutka kad smo stigli tamo. Bez dve godine ne bi trebalo da se potpisuju nikakvi ugovori, a taj klub koji te angažuje treba da se raspita da li si ti profil za njih da li si sposoban da uradiš to što je njihov cilj i da ti onda daju te dve godine da to i uradiš. Sve kreće od ljudi koji vode klubove. Ja bih voleo da se pojavi neko sa vizijom za duži period, da može da stane iza toga, jer svaki sa kojim pregovarate će vam reći: ’znate, mi samo da sada izađemo iz ove situacije, pa ćemo videti na duže staze’. Duže staze u srpskom fudbalu ne postoje.“

Tema za priču je i odgovor na pitanje šta to navodi trenere da se vraćaju u klubove iz kojih su već bili oterani. Takvim postupcima nekad navode na komentare u delu javnosti da i zaslužuju da budu tretirani kao potrošna roba:

„Dešava se da ljudi koji vode klubove trpe pritiske, bočne udare, kada nekome mora da se nađe posao. I oni vas smetlaju, bez obzira na to da li ste napravili rezultat. Od toga ne možete da se odbranite. Ovi ljudi pokleknu, posle im bude krivo. Ustvari, ko zna da li im stvarno bude krivo ili dođu do toga da ste vi zapravo dobro radili posao. Zovu vas ponovo, a mi u međuvremenu već negde dobili otkaz, vraćamo se misleći da će nas duže istolerisati, ulazimo u priču, radimo. Tačno je da ne treba ići istom stazom dva puta, ali kad prođete sve što sam recimo ja prošao za toliko godina, malo mi je i luksuz da ne radim, a nakupilo se iskustva za koje znam da mogu da ga iskoristim. I onda, kada vas pozovu, uđete u te pregovore, zamolite da ne dođe do toga do čega je došlo prvi put i tako u krug. Dobra pitanja postavljate, o tome treba praviti tribine i pričati javno...“

ŽEMBERI: TRENERSKE LICENCE DOBIJALI LJUDI PREKO VEZE

Navodi Sivić i neke pozitivne primere, koji mu više dođu kao izuzeci što potvrđuju pravilo:

„Primer TSC-a sa Žarkom Lazetićem je sjajan. To su stvari koje ja pozdravaljam, to su fudbalske stvari. I sada su izabrali ovog mladog dečka Damjanovića, koji se još traži, ali je u Evropi odigrao nekoliko odličnih utakmica. Znači, vide nešto u njemu u šta oni veruju i ja te stvari pozdravljam. Ne možete nekome da skidate glavu posle tri poraza. Porazi mogu da budu i ovakvi i onakvi, da se dese neke nesretne stvari...“

TSC i Lazetić pravi su primer strpljenja. Pravih poteza. Poštovanja trenera. I rezultata, naposletku. Situacija je sledeća: Poslednje kolo 2022. godine, Topolčani igraju protiv Vojvodine kojoj pobeda ništa ne znači. TSC-u, opet, donosi plasman u Evropu. Rezultat 2:0 za Novosađane. Uprkos svemu, Žarko je ostao. 

“Uopšte se nisam loše osećao jer smo sa njim bili na početku procesa”, ispričao nam je Janoš Žemberi. “Kada imate igru i vidite stav trenera, u kojem pravcu to ide, onda nije bitno šta je danas. Puno je bitnije šta će biti sutra. Zato smo mu bez nervoze dali podršku. Isto je sada sa Jovanom. Mi u njega verujemo, vidimo kako stvara, a vidite i vi. Rezultati su još polovični, ali su sve bolji i bolji. Ja već sada mogu odgovorno reći da nećemo smeniti Jovana Damjanovićča čak i da ne izborimo plasman u Evropu kroz prvenstvo”.

Kada smo već kod toga - da li je istina da je Damjanović bio kandidat već nakon Lazetićevog odlaska i da ste vi i još trojica čelnih ljudi kluba imali sa njim video sastanak na kojem je on sat i po vremena predstavljao svoju viziju rada u klubu?

“Istina je. Odmah nam se dopao i znali smo da će jednog dana biti trener TSC-a. Ako ne odmah, onda već prilikom sledećeg izbora. Tako je i bilo. Saslušali smo ga, ušli u trag svega što je on izložio, obavili kasnije uživo razgovor i odlučili da postane naš trener. Kupio nas je vizijom o ofanzivnim fudbalom, verom u mlade igrače, pristupom… Karakterno je pravi dasa, stabilna ličnost, željan učenja i napredovanja. Bitni su nam njegovi pogledi na fudbal, stručni štab. To su sve detalji koji kod nas zajedno na gomili odlučuju pri izboru trenera”.

A sad - koliko uzak krug kandidata postaje kada se toliko aspekata uključi?

„Izbor je mali. Moramo da stvaramo trenere. To možemo kroz seminare na kojima bis predavali ozbiljni stručnjaci iz Evrope. FSS mora da doprinese u stvaranju budućih generacija trenera”.

Izbor je mali bez obzira što je izdato preko 300 licenci za manje od 20 godina?

“Nažalost, u prošlosti su se licence delile preko veze. Nisu se izdavale ljudima koji će zaista raditi u struci, u interesu srpskog fudbala. Licence su dobijali ljudi koji su tamo imali bolju vezu”.

JANKOVIĆ: DA IMAMO MAKAR HASANA SALIHAMIDŽIĆA ILI IGLIJA TAREA...

Uzimajući sve to u obzir sasvim je prirodno što u inostranstvu Srbija ima sve manje trenera...

„Čini mi se da nas nikad nije bilo manje ’napolju’“, nadovezao se Aleksandar Janković na konstataciju. „Primera radi, od mog odlaska iz Belgije 2018. godine, nijedan srpski trener više nije tamo radio. Ako pogledate, ne u Evropskoj uniji, nego geografski u čitavoj Evropi, nikada nas manje nije bilo, čak ni u ligama gde smo tradicionalno bili brojni, kao što su portugalska, pa i ta belgijska, švajcarska... Temu fudbalera kojih je tamo sve manje već sam negde otvorio, ovo je sad drugi nivo te iste teme, a treći nivo je da nemamo niti jednog sportskog direktora nigde, ni u jednom klubu na svetu. Osim Željka Buvača u Dinamu iz Moskve, ali to je čovek koji formiran u Nemačkoj i, osim što je Srbin, nije uopšte produkt našeg sistema. Da imamo makar nekog Hasana Salihamidžića ili Igli Tarea, ne moramo baš Maldinija ili Butragenja. Cela ta naša nekadašnja reprezentacija sastavljena od vrhunskih igrača: Ivanović, Vidić, Subotić, Kolarov, Žigić, Pantelić, Lane Jovanović, Krasić, Ninković, Kuzmanović - niko nije sportski direktor. Na to se nadovezuje da više, posle Mažića, nemamo ni sudije na glavnoj sceni. Svi ti noseći parametri su u opadanju“.

Epilog bagatelisanja trenera je da u ozbiljnim ligama na zapadu Evrope nemamo nijednog predstavnika! Daleko od toga da su naši treneri i u stara vremena bili inovatori poput Italijana, Holanđana, Engleza ili Španaca i Portugalaca danas. Ali, imali smo velilka imena - Miljana Miljanića, Vujadina Boškova ili Radomira Antića na klupama najvećih evropskih klubova.

Danas u ‘ligama petice’ radi Kosta Runjaić (u Udinezeu), koji se izjašanjava kao Srbin, ali sa srpskim fudbalom nema dodirnih tačaka. Najzvučnije angažmane imaju Dejan Stanković i Marko Nikolić na klupama moskovskih velikana, što opet ima veze i sa političkom slikom, jer stranci zaobilaze Rusiju. Ivan Jovanović je grčko-kiparski đak i vodi selekciju Grčke. Milan Rastavac vodi grčkog prvoligaša OFI, Žarko Lazertić je nastavio tradiciju srpskih trenera u Makabiju. U švajcarskom prvoligašu Vinteruru imamo Ognjena Zarića koji je prodrukt tamošnjeg sistema.

A ne tako davno imali smo Slavišu Jokanovića u Premijer ligi, Miroslava Đukića u Primeri, Veljka Paunovića u Čempionšipu… Nažalost, trenerska karijera Siniše Mihajlovića je okončana na tužan način. Ipak, većinu njih ne možemo da smatramo produktima srpskog fudbala pošti su znanje upijali u zemljama u kojima su igrali. Sve nas je manje i u zemljama poput Kipra, Bugarske ili Mađraske, gde je uvek bilo posla za naše. Sve je to posledica lošeg statusa srpskih trenera u Srbiji i edukacije.

Po Tumbakoviću, trenerski talenat nije sporan...

“Kao što i dalje mislim da smo talentovana nacija za fudbal i stvaranje igrača, isto tako mislim da imamo i talentovane trenere, ali im ambijent u klubovima ne dopušta da se kreativno izraze do kraja i ostvare pun potencijal. To je problem”.

Tomislav Sivić veruje u boljitak usled promene sistema takmičenja od leta 2026. godine.

„Skraćenje lige će doneti boljitak u svakom smislu. Skoncentrisaće se kvalitet. Sad, valjda će kod ljudi koji vode te klubove da dođe do nekog reda, da shvate šta hoće. Kada je 12 klubova, manje je manevarskog prostora, mora da dođe do kvaliteta u igračkom i u stručnom delu. To pozdravljam, jer bio sam u Mađarskoj kada su to uradili, to su dobre stvari. I za to treba vremena, strpljenja, mnogo toga sistemski da se namesti“, zaključio je iskusni stručnjak.

PEROVIĆ: KLUBOVIMA OGRANIČITI BROJ TRENERA PO SEZONI

Slavka Perovića brine ovakav trend promena trenera i nada se nekim konkretnijim rešenjima.

”Ovo nije dobro ni za struku, ni za brend lige. Ne šaljemo dobru poruku. Nema kontinuteta i zdrave priče. Ne možete očekivati da trener nametne principe i model igre za dva meseca. Klubovi koji ne menjaju trenere su nezaštićeni u odnosu na one koji promene petoricu. Zašto? Posle smene trenera, ko god se pojavi na klupi kao novo lice, ekipa je motivisanija, a energija bolja. Taj klub u startu ima od 10 do 15 bodova više u odnosu na klub koji sa usponima i padovima forme veruje u svog trenera. Klubovi koji se samo takmiče i ne razmišljaju o brendu i procesu, bolje prolaze nego oni koji trpe i čekaju trenera. To je loša poruka i za klubove koji su na prekretnici, nesigurni su da li treba verovati svom treneru. Te stvari bi trebalo da se regulišu nekim propisima”. 

Tomislav Sivić smatra da je napokon vreme da se treneri zauzmu sami za sebe i da postave neke uslove.

”Opet, to je i do profila trenera. Do procene ko to može da uradi. Svaka promena trenera donese neku promenu, da se tako izrazim. I na igrače, i na svlačionicu, učestvovao sam u tome tri puta, mnogo su to teške stvari. Ali, kad uradite posao, više im niste potrebni. Onda oni opet sve znaju najbolje. I onda kažu ’menja klubove’. Pa nisam ja srećan zbog toga. Sad kad jednog dana dođe kraj u Pazaru, kad god to da bude, više nigde neću ići bez dve godine ugovora, nema smisla. Ako će mi dati, hoće, ako ne – nikom ništa. Gde god da odete sačeka vas mnogo posla. I vi počnete da spremate kao što je u stanu veliko spremanje. Krenete - jedna soba, druga soba, treća, i kad sredite tako da možete da pozovete goste, više im niste potrebni. To su ozbiljni problemi. Uvek je trener kriv. Kako je moguće da smo bili dobri dok smo spremali sobu, a kad smo spremili - nastaju problemi. Prvo znaš, pa ne znaš. Kako to može?“

I onda, trener u jednoj ligi može da promeni najviše dva kluba u sezoni, a klub može da promeni neograničen broj trenera:

„Ni to nije fer. Ali tu opet otvaramo neku drugu temu. Ja ne znam na pola da pričam, pa sad moram do kraja, a to često nije dobro. Postavio bih pitanje: A šta je kriterijum doći do nekog kluba? Da li su to rezultati? Ne bih rekao. Pojavi se neki dečkić, njih pet kaže ’au, ovo je strašan trener.’ A čovek ima iza sebe dva puta po šest meseci. Nemam ni protiv koga ništa, ali i to je tema za priču. Šta je kriterijum da dobijete šansu u nekom od naših vodećih klubova?“

Slavko Perović veruje da je moguće nekim zakonskim ograničenjima popraviti situaciju.

”Na nekim sastancima sa novim generalnim sekretarom FSS Brankom Radujkom video sam da hoće da rešava i te probleme. Mnogo veću želju je pokazao nego njegovi prethodnici. Siguran sam da će doći do razgovora i na tu temu. Ako se klubovi ograniče određenim brojem trenera za sezonu, onda će morati dobro da se zapitaju kome i zašto daju posao. Da dobro analiziraju i obrate pažnju, a ne da se sve zasniva na tri informacije i četiri telefonska razgovora pri izboru. Moramo više da se bavimo skautingom struke”.  

Aleksandar Janković zaključuje da je najbitnije da klub ima pravac i cilj, pa da onda bira trenera.

”Anćeloti je napisao sjajnu knjigu pre nego je prvi put otišao u Real. Pisao je o svom dotadašnjem trenerskom putu... Kako je išao iz Ređane u Parmu, iz Parme u Milan, imao ideju da igra na određeni način... Milan mu je, na primer rekao, možeš sve, ali ne možeš da diraš četiri pozadi, to mora da ostane. A ovo ostalo kako god hoćeš. To je DNK kluba još od onoga Tasoti, Kostakurta, Barezi, Maldini. To mora da ostane i tačka. Ne možete da odete u Bajern i da igrate sa pet pozadi. Ili čuvena holandska škola 4-3-3, koja je u nekom momentu prešla u 3-4-3. Mora da bude ofanzivna, na gol više. Kod nas nema te vrste strategije, nema kluba koji želi da izgradi svoj DNK u tom smislu. U redu, imate TSC koji ima neke obrise strategije, pravac... Posle Lazetića koji je bio za srpske prilie dugo u klubu, tražen je trener sličnih shvatanja i filozifije. I on daje neki svoj pečat, međutim pravac se ne menja. Ta priča o strategiji postaje sve više apstraktna. Ja volim da se o tome priča. Kod nas, nažalost, postoji paušalan pristup, ne bih rekao potcenivanje, ali nepridavanje adekvatnog značaja toj važnoj temi", zaključio je Janković.

Zbog značaja i ozbiljnosti teme Mozzart Sport planira da se i u narednom periodu bavi ovom tematikom. Tako ćemo na našim stranicama nastaviti neku vrstu javne debate, tragati za ključnim problemima trenerske struke i kroz razgovore s relevantnim ličnostima pokušati da doprinesemo poboljšanju situacije.