Zvonko Varga: Ovako nije bilo ni '79, bez navijača se ne može, to je ono zbog čega se igra fudbal

Svašta je prošao Zvonko Varga sa Partizanom. Bio je igrač, u četiri navrata član stručnog štaba i svedok nekih velikih uspeha u tom periodu, a sada, posle devet godina ponovo je u Humskoj. Ovog puta na funkciji šefa baze omladinske škole, tačnije, biće zadužen za rad sa decom od šest do 12 godina.

Momenat povratka u Partizan desio se u posebnom trenutku, a sam Varga priznao je da ga rad sa mladim igračima najviše inspiriše.

"Srećan sam što sam se vratio u crno-beli tabor. Sticajem okolnosti, sve se desilo na moj rođendan - 27. novembra, lepši rođendanski poklon nisam mogao da dobijem. U prethodnom periodu sam, naravno, radio u fudbalu. Od 2014. sam vodio svoju privatnu školu, tako nešto mi je oduvek bilo želja, a to mi je na kraju, postao posao. Period u Teleoptiku od 2009. do 2011. mi je možda i najlepši u karijeri, baš zbog toga što sam radio sa igračima od 17, 18, 19 godina. Bili smo treća liga, a zamalo nismo ušli u Superligu. Tako nešto nismo mogli da izvedemo zato što je Teleoptik satelitski klub, bio bi to i sukob interesa, ali bilo je fantastično", rekao je Varga na početku razgovora za Mozzart Sport.

Omladinska škola je nekad bila žila kucavica Partizana koja ga je održavala u životu, donosila mu profit, a sad je na najnižim granama i ko god da se uhvati u koštac sa takvim problemom, moraće da ima debele živce kako bi se sve vratilo na staro.

"Partizan je klub koji volim neizmerno i spreman sam da pomognem. Cilj je da kompletna omladinska škola bude ono što je bila nekad, od pionira do Teleoptika. Mnogo cenjena, po celoj Evropi, u jakim ligama imate igrače koji su ponikli u Partizanu, igrali smo turnire širom Evrope. Sav kvalitetan rad počinje od baze - ona je temelj. Put će biti težak, zato što je gomila stvari rađena loše i zbog toga je ceo proces stao. Teško je očekivati da će sve odmah funkcionisati. Naravno učinićemo sve, ja kao šef baze i Miralem Sulejmani kao direktor omladinske škole, da pokrenemo tu mašinu u svakom pogledu, od rada, preko treninga i svega ostalog".

Kao bivši igrač i čovek koji je odigrao preko 200 utakmica u crno-belom dresu, Varga je bio svedok brojnih dobrih i loših perioda Parnog valjka, ali veli, ovako nije bilo nikad. Samo još jedan pokazatelj koliku su pustoš iza sebe ostavili Miloš Vazura i Milorad Vučelić.

"Bez razmišljanja. Dobro pamtim sve od 1976. kad sam došao u Partizan. Ovo je nezabeleženo, razarajući momenat... ne postoje reči koje mogu adekvatno da opišu u kakvom je klub trenutno stanju. U svim segmentima, nije samo škola ili prvi tim - a on je krov svega, lošija situacija nikad nije bila. Jeste, bila je ta sezona 1978/79. i jedva izboren opstanak, ali to je bila kriza rezultata, kao posledica toga što je Biće Mladinić dobio otkaz i to je bila ogromna greška, možda i najveća Partizanova u tom periodu. Bio sam mlad tada, ali sam vrlo brzo shvatio koliko je taj čovek sa shvatanjima bio ispred vremena".

Sada već bivše rukovodstvo je često, da bi umirilo gnev navijača, zvalo bivše asove i legende Partizana da dođu da rade u klubu, sve sa namerom kako bi ublažili štetu i stvorili privid da zapravo rade u korist giganta iz Humske. Među pozvanima bio je i Varga.

"Nisam nikad direktno dobijao, ali jeste bilo indirektnih poziva. Ja sam jedan od onih koji je 2014. želeo sportsku priču i stao sam uz Nenada Bjekovića, svi se sećaju te Skupštine i onih svađa, ružnih scena kako je sve i počelo. Oni su znali uz koga sam, otišao sam iz kluba 2015, ali su mi često stavljali do znanja da žele da se vratim, međutim, meni to naravno, nije padalo na pamet".

Nekadašnji napadač kluba iz Humske, vratio se na poziv Predraga Mijatovića i Danka Lazovića. U situaciji kakva je Partizanova, treba imati hrabrosti i doći u sredinu koja je sve - samo ne zdrava.

"Ni u jednom momentu nisam razmišljao da li treba da prihvatim poziv. Bila je priča ranije sa Ivicom Ilijevim, on me je pozvao i ponudio mi isti posao. Ja sam hteo da prihvatim, ali samo pod uslovom da dođu drugi ljudi u Partizan. Nije se ništa znalo ni za Danka, ni za Peđu, pričalo se samo o Rasimu Ljajiću. Jedno vreme me niko nije zvao, verovatno je toliko problema prisutno da je ta priča malo stavljena sa strane. Na kraju, zvao me je Danko i ponavljam, razmišljaja nije bilo - toliko volim Partizan i hoću da mu pomognem. Počeo sam da radim i već sam bio na terenu".

Na utakmici protiv Čukaričkog bilo je prisutno 20.000 ljudi, što su neki protumačili kao početak nove ere posrnulog velikana.

"Kako nije, taj ponor u kojem se Partizan nalazio bio je sve dublji u svim segmentima. Ovo je početak nečeg pozitivnog. Ima mnogo problema, neće biti sjajno i bajno, a to treba rešavati od vrha. Danko i Peđa su se uhvatili u koštac sa problemima junački i hrabro, nije im lako, ali svaka im čast, žele da istraju i naprave novu priču. Da će biti lako, neće, da će im trebati vremena - to je sigurno".

U vreme dok je bio igrač, videti prazan jug, bilo je nepojmljivo, čak i kad je Parnom valjku pretila selidba u niži rang. Danas, u 2024. godni, ako bacite pogled na stadion u Humskoj, vidite ne samo oronulu građevinu, nego i sablasan ambijent, nedostojan takvog imena kakav je Partizan i ono što je još gore - to je postalo normalno.

"Bez navijača se ne može, to je ono zbog čega se igra fudbal. Videli ste sve protiv Čukaričkog. Verovatno je taj ambijent malo i sputao igrače, zato što nisu navikli da vide tako nešto. Jug je bio pun i to je prelepa slika. Ako je obrnuto, kad čujete nekoga kako kašlje ili nešto priča sa tribina koliko je prazno - to je deprimirajuće i onda gubite motivaciju da igrate", rekao je Varga.