ODBROJAVANJE - Kao na koncertu Roling Stonsa
Vreme čitanja: 14min | pon. 15.02.21. | 16:02
Čuveni novinar, nekadašnji urednik Sportskog žurnala i Sporta - Momčilo Moma Jokić, pričao je za Mozzart Sport o nezaboravnim okršajima Milana i Zvezde, o Deju, Piksiju, Branku Stankoviću, kako je bilo pratiti jedan od najboiljih klubova Evrope u ono vreme...
Beše ona magla u kojoj se, sam je to rekao i Adrijano Galijani, Milan rodio kao velika evropska sila. Beše i Kalčopoli i 2006. kad su Rosoneri “s plaže“ stigli u Beograd i s parolom “Uefa mafiosi“ pred nosom krenuli u novi pohod na evropsku krunu. I biće sad 18. i 25. februar. Crvena zvezda i Milan ponovo ukrštaju koplja. O istoriji sudara beogradskih crveno-belih i crveno-crnih sa San Sira već može da se piše u tomovima. Mi ćemo to i uraditi. U narednim danima, sve do početka prvog meča, redakcija Mozzart Sporta će vam, uz sve aktuelnosti iz tabora dva kluba, barem jednom dnevno donositi priče kojima ćemo se prisetiti dva nezaboravna megdana. Magle toliko guste da si mogao da je sečeš nožem. Transparenta o kojem je pričala cela Evropa...
Tri dana do meča.
Izabrane vesti
***
„Kad su sleteli na beogradski aerodrom, osetila se ta nadolazeća moć Milana. Sticajem okolnosti, uvek je bilo problematično da dođete u priliku da pričate sa tako velikim zvezdama. A oni su bili ekstremno skupi u ono vreme. Svojom pojavom izazivali su strahopoštovanje. Gulit, Van Basten, Rajkard, Maldini... Bio sam mlad novinar i mislio sam da nećemo imati šansu da razgovaramo sa njima, a zapravo su oni bili ti koji su učinili prvi korak..."
Pričali smo s akterima tih velikih utakmica, vodili debate sa stručnjacima. Velebne priče, ljudi i dela. Neki bezmalo karijatide tog crveno-belog sveta. Istina - neki manje, neki više, većina poviše bitni. I to će mu po veličini kluba, valjda... Kad-tad, dođe na red i ta naša sorta.
Da li ste se ikad pitali kako je bilo biti novinar u ono vreme i pratiti jedan od najvećih klubova u Evropi?
Momčilo Moma Jokić imao je nešto iznad 20 kada je sačekao Milanove “vanzemaljze” na Surčinu. Jesen '88. Dan beše... Pa zar je bitno?
“Ponedeljak, utorak... Ono što hoću da kažem na početku - kad sam počeo da se bavim novinarstvom imao sam stav da ne dozvolim igračima da me bagatelišu i da ne padam na njihova imena. Zapravo sam se trudio da se ja prvi nametnem. Međutim, ovde je sve bilo lako i prirodno. Oni su stali, mislio sam da će to biti minut ili dva, a ostali su 20 minuta da pričaju sa nama“...
Nekada mladi novinar, kasnije urednik Sportskog žurnala i Sporta - biće i velikaš srpskog sportskog pisanija, dašta će - danas profesor novinarstva na jednoj prestižnoj beogradskoj školi, ispratio je sve Zvezdine evropske “krasnopise” s kraja osamdesetih, pa onda učestvovao u skrajanju epopeje kojom se ponosi svaki zvezdaš na ovom svetu. Bari i Tokio, razume se.
Ali sve je krenulo od od tog dočeka Milaneza...
“Samo nas dvojica novinara na aerodromu - Branko Perovanović i ja. Branko je jedan od osnivača Superkupa Evrope, mnogo uticajan čovek u UEFA. Govorio je sedam jezika. Gulit i Van Basten su stali sa nama. Pojavili su se u klupskim odelima i plavim kaputima od kašmira, s prebačenim šalovima... Kada ih vidiš, kažeš: ’Ovo je klub!’ Nijednog trenutka nismo osetili prepotenciju ili gordost kod njih. Imao si osećaj da bi mogao da pričaš sa njima dva sata kao da se znamo ceo život. Toliko su bili jednostavni. Videlo se da je to klub koji će napraviti nešto veliko, mašinerija koja ništa ne prepušta slučaju i da su ubeđeni da će da prođu dalje“.
Pa opet...
“Osetio sam određenu vrstu prevelikog respekta prema Zvezdi koji nije bio baš prirodan. Ili je to možda bila neka njihova frazeologija da malo spuste loptu. Izbegavali su da pričaju o publici. Znali su da je atmosfera u Beograda tada bila užasna. To je bio karneval na tribinama. Nešto potpuno nestavrno. Do tada su samo dve utakmice na Marakani bile pred 100.000 ljudi. Protiv Milana niste imali gde šibicu da bacite“...
Jokić dalje insistira na temelju cele te priče...
Sastala su se dva kluba sa konceptima. Zvezda je bila narastajući klub i videla se određena doza fizionomije, oblika kao kluba. Išlo se ka onome što će se tri godine kasnije dogoditi. Taj koncept je sazrevao. Zvezda je učila na greškama iz prošlosti i mnogim spektakularnim očekivanjima. Počela je da pravi ozbiljan evropski koncept iz kojeg su samo retki videli da će doći do titule evropskog prvaka. To su videli samo ljudi koji su vrlo dobro poznavali situaciju unutra i promenu poslovne i stručne politike. U tom kongolomeratu ne smemo da zaboravimo jedno veliko ime koje je tu radilo iz drugog plana. To je profesor doktor Veljko Aleksić koji je bio prvak katedre na fakultetu fizičke kulture. On je dobio prerogativ da uradi novu koncepciju Crvene zvezde i uradio je to petogodišnjim planom. Kao ozbiljan čovek širokih shvatanja, velikog iskustva i u akademštini, profesor, ali i bivši fudbaler, u dobroj meri razumeo je taj stručni deo i radio sa vodećim ljudima Zvezde - Cvetkovićem, Džajićem, Slijepčevićem, Begovićem i još nekima... To je bilo ozbiljno jezgro“.
Branka Stankovića nemoguće je izbeći u celoj priči. Veliko ime, velika disciplina i mnogo spornih “detalja”...
“Crvena zvezda je sebe profilisala da sa Brankom može da stvori timsku igru koja je i ranije bila prepoznatljiva. Pa čak i sa igračima slabijeg kvaliteta. To se videlo na primeru onog njegovog tima koji je igrao finale Kupa UEFA. Kvallitet tog tima bio je dikustabilan. Ali po konceptu, igri, po radu koji je Ambasador Stanković nametnuo, i po ozbiljnosti sa kojim se taj tim selektirao, predstavljao je nešto potpuno novo. Akcenat je bio na stvaranju vrhunskog tima, a ne kluba. Dakle, govorimo o timu. Zvezda je imala slučajeve kada je imala vrhunski tim, ali nije klub. Ili obrnuto. Nisu išli istim kolosekom dobra selekcija i kvalitetan klub. Uvek je negde bilo kaskanja“.
Izbor urednika
Seća se vrlo dobro Jokić i situacije u Milanu u ono doba.
“Tamo se pojavio drugačiji koncept. Klub je dugo posrtao, ispadao u drugu ligu, prolazio kroz turbulencije... Silvio Berluskoni je prepoznao da autentičnost tog tima može da bude u dovođenju potpuno novog jezgra sa trojicom Holanđana: Gulita, Rajkarda i Van Bastena. Oko tog Milana se stvorila mantra sa trojicom igrača potpuno istog razumevanja fudbala, raspoređenih u tri različite linije. Oni su dopunili sve ono što Italijani nose u genetici fudbalske igre. Ne kažem da Italijani nisu imali kreativne igrače. Imali su ih masu. Od Rivere pa nadalje... Ali bila im je potrebna drugačija vrsta kreacije, kakvu je tada nudio samo holandski fudbal. Taj koncept se pokazao kao završni čin u formiranju tog Milana koji će proisteći u nešto zaista veliko“.
Još ćemo o Milanu, malo je ljudi svesno da se ipak radi o jednom od najboljih sastava u istoriji fudbala...
“Taj Milan se pogodio kao nešto potpuno harizmatično i novo, što je kao magnet privlačilo pažnju. Ne samo zbog tog holandskog trilinga. Tu su Barezi, Kostakurta, Donadoni, Anćeloti... A s druge strane imali ste tandem Savićević - Stojković. Sudarila su se dva koncepta. Jedan formiran i jedan koji se nagoveštavao. Zvezda je imala dvojicu igrača evropskog formata - Stojković i Savićević. Javnost je mislila da Dejo služi vojsku, a on je sve vreme trenirao sa timom koji je Miljanić napravio u JNA. Naravno, nije bio u punom trenažnom procesu, ali Savićevića ne možeš da privedeš dobrom treningu ni kad je u punoj snazi. Ali to je Dejo. On da je radio i trenirao – Maradona. Kunem vam se! To je od Boga dar. To što je on imao... Čudo! Pančev je pričao da je neke golove davao u magnovenju i mehanički jer su ga pogađale Dejove lopte“.
Dejo je priča sa sebe, posle ćemo o Deju. Da vidimo oko utakmice...
“Bilo je očito da je Milan bolji u toj prvoj utakmici. Ko se iole razume u fudbal video je to. Bilo je jasno da su oni jači od Zvezde. Ali to se u Beogradu nije videlo jer je Zvezda imala vrhunskog trenera. Ambasador Stanković bio je čudesan čovek i trener“.
Magla?
“Pa očito da je ta magla pomogla Milanu. Videlo se po postavci da oni nemaju odgovor. Ambasador je imao neke igrače koji su bili klasični trkači, ali su bili tehnički dobri i nisu grešili u pasu, poput Đurovića, Ivanovića... Njegovi hrtovi“.
Na desetine sagovornika i malo ko ume da opiše kako se ta famozna magla strovalila na teren Marakane...
„Srušila se kao da je neko sipa iz šerpe! Eto! Kao da si na koncertu Stonsa, kad Mik Džeger da znak da se puste oni efekti. I odjednom se ništa ne vidi. A igra se. Sudija nešto svira, ti nemaš pojma šta se dešava. To je magla kao testo koja ne može da se raziđe. Prekid je trajao nekih 15-20 minuta, mi spekulišemo da li će da se nastavi, a nismo ni videli da su ovi iz Milana već otišli na tuširanje. Tu je Bog spasao Milan“.
Velike Zvezdine utakmice se pamte, ali postoje razlike – nije baš mnogo onih što su osetili kako izgleda kad se tlo trese od 100.000 duša što kliče crveno-belima. A takve se utakmice ipak čuvaju u posebim trezorima duše i srca. Znaju zvezdaši... Znaju i oni što im je “kancelarija” nekad bila u Ljutice Bogdana.
“Ma karneval! Zvezda je uvek imala taj ambijent... Toliko je tu bilo očekivanja i nadanja. Mnogo je Zvezda igrala bitnih utakmica i završavalo se razočaranjem. Ovde se osetilo da je Zvezda sazrevala i da je na nivou Milana. Ko zna šta bi bilo da je prošla... Oni imaju igrača manje, Zvezda igra dobro i čak je fizički bila bolja. To su ti Stankovićevi hrtovi. Ne smemo nikada zaboraviti tog čoveka. Moramo podsećati mlađe na njega i vrednosti koje je propagirao. To su vrednosti koji su ovde umrle i koje su danas odavde šutnute. Koliko je skroman, radan i posvećen bio... Zato nije bilo bojazni da Zvezda igra dve utakmice za dva dana. Mogla je i tri da odigra. Milan je bio bolji u drugoj, na Marakani, ali fizički nije bio dominantan. Oporavili su Gulita, promenili neke igrače... Zvezdi je tada failo nekoliko igrača i to se videlo. Falio joj je tip igrača poput Siniše Mihajlovića. On je došao kasnije i onda je došao i Bari. Zvezdi je sa neba pao Belodedić. Zahvaljujući Ljupku Petroviću došao je posle Vlada Jugović. Onda i Bina, koji je doneo brzinu. Pančev je skinut Partizanu uprkos bundama“.
Bata Stane je tema maltene u svakoj od ovih naših priča. Mora da ima poseban odeljak i u ovoj.
„On je tada imao blizu 70 godina i trčao je svaku deonicu sa igračima na treninzima. Bio je strah i trepet. Nije brenovao ni Džajića, ni Cvetkovića. Strašan tip. Piksi Stojković je bičevan s njegove strane. Na prijateljskoj utakmici protiv Rakovice skinuo je Piksiju ’desetku’. Ambasador mu kaže da uzme broj sedam; Piksi odgovara u čudu da on uvek uzima ’desetku’. Ne! Danas uzimaš ’sedmicu’. Molim?! Nosiš ono što ti ja kažem! Džajić i Cvetković su u tom konfliktu stali na Piksijevu stranu jer je on igrač koji je lider i jednog dana treba da se proda. Veljko Aleksić je stao na stranu koncepta i trenera i tu su počele prve pukotine. Tu je Zvezda bila u raskoraku sa idejom o sebi. Ideja funkcioniše sve dok ne naiđe na novac, a Piksi je zlatna koka. Tu ideja postaje da bude manje važna“.
Zvezda je ipak uspela u svojoj nameri. Na “kraju svih krajeva”...
“Crvena zvezda je bila neko ko je željan evropskog progresa. Crvena zvezda je imala strašan evropski pečat. Stravičan! Samo ime Crvene zvezde u Evropi predstavljalo je probleme za protivnike. Ma koliko bili jaki... Što zbog atomsfere, što zbog spoznaje samih Zvezdinih igrača. Tu nije bilo nikakvog autsajderstva. Crvena zvezda nikada nije imala komplekse u Evropi jer je prosto pripadala tom društvu. To je nešto mnogo bitno za dalji razvoj te koncepcije“.
Vraćamo se na Milan, Milan je tema...
“Kod nas novinara taj se poraz nije fatalistički shvatao, ali navijači jesu bili razočarani. Mada se u drugoj utakmici videlo da su mogućnosti Milana iznad Zvezdinih. Zvezda jeste bila dobro pripremljena, ali Milan je imao jači tim po pozicijama, kada se sve sagleda. Uostalom, penali su odlučili. Rezultat sve govori. Igraš sa najskupljim timom sveta u tom trenutku i penali odlučuju. U Zvezdi igraju Đurović, Ivanović, Jurić, pa Bešić koji je bio talentovan, ali nije mogao da se adaptira na Zvezdu. Imaš igrače iz manjih sredina koji nisu adaptivni na veliku Zvezdu i ne mogu da to isprate“...
To su godine kada se formira evropski šampion. Sam je Vladimir Cvetković kazao da je poraz od Milana neka vrsta temelja za ono što će doći...
“Iz svakog poraza niče klica pobede. Tu, protiv Milana, Zvezda je posadila uspeh u Bariju, to je tačno. Tu je Zvezda postala klub. Ljupko je za razliku od rigidnog Stankovića bio prilagodljiv čovek i umeo je da podiđe igračima“.
I naravno da se sve nije završvalo na terenu. Kako je rasla igrački, Zvezda je rasla i na drugim poljima.
“Dok ne sazrite i ne iskusite plodove gorke, ne možete da dođete do slatkiša i do lepote. Ne možete da imate ni sreću ako ono što je do vas niste zatvorili kako treba. Neću da govorim o nekim detaljima koji su vezani za naš uticaj na te evropske tokove. Fudbalske, pa i političke, finansijske , komercijalne itd... Mnogo se radi na tim aspektima u fudbalu. I godine su potrebne da se klubovi bruse u tom smislu kako bi dostigli vrhunski nivo. Pogledajte PSŽ i koliko se ulaže pa ne mogu da dođu do vrha. To je dug proces“.
Tu je i konkretno pojašnjenje...
“Nijedan evropski klub u ono vreme nije došao do titule a da nije pazio na to ku mu sudi. Moraš da se braniš. Zvezda je kasnije igrala protiv Bajerna u Minhenu. Polufinale Kupa šampiona... Austrijski sudija Hubert Forstinger bio je član navijačkog kluba Bajerna u Austriji. I šta očekuješ da dobiješ od njega? Zato to treba da se zna, da se pročačka i da se ispita. Zato neko mora da dođe do njega, da on zna šta Zvezda zna. Samo mu treba reći da sudi normalno. Zato je Zvezda postala veliki klub. Na tim stvarima je ranije padala. Na tome nam je i reprezentacija padala kada nam neki Sorensen svira penal na 18 metara. Zvezda je u tom segmentu počela sebe da formira. I taj Austrijanac je na kraju morao da svira krajnje pošteno“.
Imala je Zvezda u ono vreme i specijane mamce za igrače, zar ne? Prelazni rokovi bili su posebna poslastica u staroj Jugi?
“Zvezda je pravila priču od sebe koja je bila potpuno fantastična. Sve dogovori sa igračem pola godine ranije i onda se stalno puštaju ti baloni u javnosti. Zvezda hoće Prosinečkog, Zvezda neće. Ta atmosfera o Zvezdinim pojačanjima je bila nešto fenomenalno. Romani su pisani od prelaznih rokova. Toliko pametno se dizala ta tenzija da su svi pričali samo o njenim pojačanjima i klub je dobijao tu harizmatičnu snagu. Zvezda je bila magnet. Partizan je to radio brutalno. Uzmu i kažu ’on je naš’. Onako vojnički. A Zvezda je to danima dizala u javnosti dok tenzija ne dođe do nebesa. Hoće-neće, hoće-neće... Spektakl“.
Po sistemu “hoće-neće” na Marakanu je stigao i Dejan Savićević, ispostaviće se jedan od ključnih igrača u projektu “Zvezda - šampion Evrope”.
“Dejo je jedan od najvećih i najinetersantnijih fudbalera u istoriji modernog fudbala. On je lenji virtouz. Ima dobra priča zašto genijalci ne rade svaki dan. Kad je Mikelanđelo slikao „Sikstinsku kapelu“, došli su Papa i svita da ga pitaju kada će da završi, jer je probio sve rokove. On im je sa skele odgovorio: ’Ne mogu danas, genijalci ne rade svaki dan’.Takav je bio i Dejan. Mislio je da mu kao genijalcu prirodno pripadaju svi oreoli ovog sveta“.
A o Deju nikad dosadne priče...
“Ha-haaa! Interesantno je to kad je Zvezda stizala do finala '91. Igrala je sa Dinamom iz Drezdena. Ljupko me zove u kancelariju i kaže: ’Ovi moji igrači su neozbiljni. Mi ćemo da ispadnemo od Drezdena. Nisu oni loši uopšte. Ja ove moje ne mogu da uvedem u sistem da respektuju tu ekipu i da se fokusiraju na njih. Kaže: 'Nemoj, Momo, molim te, da pišeš te njihove izajve ’lako ćemo’’. I zatvorio ih on jedan dan na stadion da gledaju snimke Dinama. Fino im kaže da ne daju potcenjivačke izjave. ’Pristupite ozbiljno, životna šansa nam se otvara’. I svi igrači daju obećanje: ’Dobro šefe, nećemo. Pričaćemo da je Dinamo ozbiljan itd...’. I 99 odsto igrača se zaista tako ponašalo i pričalo. Izazi Dejan Savićević i kaže pred utakmicu: ’A grđi su od Zemuna, daćemo im tri komada! Ma ne mogu nam ništa’. Meni to interesantno za moje čitaoce i ja to pustim kao naslov. Zove Ljupko i kaže mi da sam ih upropastio“...
LIGA EVROPE: (4,90) Crvena zvezda (3,60) Milan (1,75)
O Deju nikad kraja...
“Pazite, u Italiji je igralo mnogo većih imena od Dejana Savićevića, a nisu dobili takav nadimak – Genije! Više utakmica, golova, trofeja od Dejana... Sa tim nadimkom dobio je mogućnost da ne radi svaki dan. Igrao je svaku drugu, treću utakmicu. Dobio je zaštitu kod Kapela koji bi ga pojeo sa sve kopačkama i sa onom njegovom grguravom kosom. Znaš kad bi ga Kapelo trpeo? Nikad! On je stavio Kapela u procep. Berluskoni kao vlasnik kluba voleo je takve igrače i imponovalo mu je što kod sebe ima Genija. Savićević je imao njegovu zaštitu. Ne direktnu, ali se znalo koliko ga Silvio voli. Napravljena je ekipa koja je omogućila Dejanu da manje radi i da fantazira sa povredama koliko hoće. Publika je svaki njegov pogrešan potez dočekivala kao da je najbolji. Jednostavno, u očekivanju genijalnog poteza genija... Sve mu je opraštano. Može da izgubi i sto lopti, ali kad lobuje onog Zubizaretu, to je genijalnost. Zato što je on Genije i mi svi čekamo genija“.
I za kraj o – Geniju.
“Pa u Bariju ga Ljupko čeka kao ozeblo sunce. Mi tamo smešteni u nekom selu pored Barija, on dođe i kaže: ’Danas me ništa ne boli’. Ljupko najsrećniji čovek na svetu! Svane sutradan, vidiš Deja nešto namrčen... ’Neću ti ja ovo moć' igrat’. Ne mogu ti micat’’. Šta je Dejane? ’Primicač’. I tako 15 dana. I sad ti treba njega da provališ da je on u potpuno svojoj priči. Kontraš“.
I to je Zvezda. Beše velika, baš velika. I beše nekad.
RAZGOVARALI: Aleksandar Gligorić, Predrag Dučić, Dejan Stanković