ODBROJAVANJE – Piksi Stojković: San Siro, savršena trava, ti ih driblaš, a čudovišta padaju...
Vreme čitanja: 10min | pon. 15.02.21. | 08:38
Legendarni as za naš portal se priseća svih detalja čuvenih mečeva iz 1988. godine, priča o tome kako 100 hiljada ludi na Marakani nije selo zbog njegovih poteza i koliko su ga tukli igrači Milana
Beše ona magla u kojoj se, sam je to rekao i Adrijano Galijani, Milan rodio kao velika evropska sila. Beše i Kalčopoli i 2006. kad su Rosoneri “s plaže“ stigli u Beograd i s parolom “Uefa mafiosi“ pred nosom krenuli u novi pohod na evropsku krunu. I biće sad 18. i 25. februar. Crvena zvezda i Milan ponovo ukrštaju koplja, a o istoriji sudara beogradskih crveno-belih i crveno-crnih sa San Sira već može da se piše u tomovima. Mi ćemo to i uraditi. U narednim danima, sve do početka prvog meča, redakcija Mozzart Sporta će vam, uz sve aktuelnosti iz tabora dva kluba, barem jednom dnevno donositi priče kojima ćemo se prisetiti dva nezaboravna megdana. Magle toliko guste da si mogao da je sečeš nožem. Transparenta o kojem je pričala cela Evropa...
Tri dana do meča.
Izabrane vesti
***
Velike utakmice rađaju velike pobede. Velike utakmice ostavljaju i duboke ožiljke. Stvaraju mitove. Stvaraju velike igrače. A Piksi je bio najveći kojeg je Srbija imala u to vreme. I evo ni 30 godina posle toga – većeg nije dobila. Drugi su možda napravili veće karijere, zaradili više novca, osvojili više trofeja. Ali kad dođe ta velika utakmica, nije se postavljako pitanje – daj je Piksiju u noge, on će već znati šta će sa njom. Nebitno da li pričamo o Španiji u osmini finala Mundijala 1990. ili o Milanu Ariga Sakija. Dragan Stojković se nikad nije krio. Rekao bi samo: “Daj mi je”. Jer veliki igrači tako rade. I još više kad na red dođu velike utakmice.
U tom kultnom trileru sa Rosonerima, u začetku rađanja moćnog Milana Silvija Berluskonija, peta Zvezdina zvezda učinila je da beogradski crveno-beli uzdignutog čeka napuste Kup evropskih šampiona. Tri utakmice – dva gola i asistencija Dejanu Savićeviću, drugom virtuozu kojeg je Zvezda imala tih godina.
Milan ih je imao za izvoz. Od holandskog trija Gulit – Van Basten – Rajkard, preko Maldinija, Barezija, Ančelotija... Svi najbolji u svom poslu. I zato Stojković u intervjuu za Mozzart Sport otvoreno kaže:
“Najjači tim protiv kojeg sam ja igrao”.
Obrazlaže...
“Čoveče, treća utakmica, izlaziš iz svlačionice, pa oni izlaze. Prvo Gulit. Ti gledaš - čudovište. Onda Van Basten, Rajkard, pa Maldini. Gledamo ono, bar moj utisak, je l moguće da igramo protiv ovih, šta je ovo? Takva impresivna slika u fizičkom smislu... Sakijev ili Berluskonijev Milan. Videlo se već tada da je programiran za velika dela, da je stvorena mašinerija koja će godinama dominirati evropskim fudbalom”.
I dominirao je. Milan Ariga Sakija je u nastavku takmičenja preslišao i Real i Steauu, naredne godine odbranio evropsku krunu što se nije ponovilo sve do Reala Zinedina Zidana. Ili bolje reći Kristijana Ronalda. Saki je u istoriji fudbala ostao upamćen kao inovator, Milan je bio nešto nalik Barseloni Pepa Gvardiole, mada naravno u sasvim drugačijem stilu. Ali jeste menjao fudbal i postavljao trendove “Moj utisak, toga se posebno sećam, bio je taj strahoviti presing na svakom delu terena. Igrali su zonsku igru, to je tada bila novina, Arigo Saki je to tek uvodio. Posle se stalno pričalo o zoni, šta znači zona, pa su ljudi to shvatali ovako ili onako, ali jeste bila novost”.
Međutim, taj i takav Milan, Milan koji je ponizio Real strpavši mu pet golova u polufinalu, pa u borbi za trofej otresao Steauu sa 4:0, u tri meča sa Crvenom zvezdom nije dobio nijednu utakmicu. Prošao je na penale, a u toj čuvenoj drugoj utakmici, kada je Zvezda vodila sa 1:0 i imala igrača više, spasila ga je legendarna beogradska magla.
“Znaš kako, kad podvučeš crtu, na terenu nije toliko bitno ni ko kako izgleda ni koliko je ko jak. Bitno je kako ti znaš da udariš tu loptu. A ja sam to uvek voleo”, bez lažne skromnosti odgovara Piksi.
"SVI NAS PREŽALILI, ALI SE NISMO PLAŠILI"
Može to sebi da dozvoli. Baš zbog onoga sa početka teksta. On se odgovornosti nikad nije krio. On je bio najbolji kad je bio najteže. Pa prelistavajući štampu iz te 1988. možete da pronađete brojne tekstove u kojima Piksi i Dejan Savićević otvoreno prete Rosonerima. Ne zato što su arogantni. Nego zato što znaju koliko su dobri.
“Tako je kad znaš svoje vrednosti. Ja sam bio svestan svojih mogućnosti, a karakter mi je bio takav da se nikad nisam predavao. Sećam se prvo žreba, svi su se krstili, gde baš njih da izvučemo, bili smo već prežaljeni. Ali mi nismo putovali u Milano sa tim osećajem. Nismo se plašili”.
Izbor urednika
Ponajviše baš zbog Piksija. Nema svedoka te trilogije koji vam neće reći da je Dragan Stojković Rosonerima vadio dušu na pamuk.
“Izgleda da sam bio dobar igrač”, šali se Stojković pre no što počne da odmotava film.
“Prva moja utamica protiv Milana, tamo kod njih, zaista je bila dobra. Lepo je to bilo. Na San Siru, velelepno zdanje, trava savršena, ti driblaš, oni padaju... Dao sam perfektan gol tamo, bio nezadrživ”.
Još jednom, nije arogancija. I veliki Karlo Ančeloti u autobiografiji je naširoko pisao o mukama koje mu je zadavala “zver od igrača Dragan Stojković”. Nije ni krio da ga je jurio po terenu sa namerom da ga povredi. Drugačije se nije moglo.
“Bili su to baš žestoki dueli. Na sredini terena. On je bio veoma važan šraf u toj mašineriji i nije mu bilo prijatno da ima nekog ko ga se ne boji. Jeste, bio je dosta oštar, bio je generalno prgav kao igrač. Dobre sam batine dobio. Ali ko me je znao, rekao bi mu: bolje da me nije tukao. To me je samo još više motivisalo. Kad me tučeš ja budem još gori”, šeretski će Stojković za Mozzart Sport.
Nažalost, ako se 1991. nebo otvorilo pred Crvenom zvezdom, e 1988. joj se svom svojom težinom spustilo na glavu. I nešto što je trebalo da bude velika pobeda, pretvorilo se u epski poraz.
“Nije izgledalo tako tog dana. Bilo je hladno, ali ništa nije nagoveštavalo takvu maglu. Bili smo u hotelu, ne sećam se više kom. Doručak, posle utakmica. Bili smo dominantni, bogami pun stadion koji nas je držao na tom visokom nivou. Tribine u delirijumu. Svaki potez, svaki dodir s loptom, svaki dribling... Nisi dao nijednom čoveku da sedne i da gleda utakmicu. Mislim da su sve vreme bili na nogama”.
Kasniji šampion Evrope je bio u nokdanu...
“Dolazimo do gola, Dejan Savićević sa ivice šesnaesterca, levom nogom, fenomenalan gol. Magla je već počela da se spušta tu oko 50. minuta. Virdis dobija crveni karton, gotovo! Milan je na kolenima, ne mogu da uspostave igru, ne mogu nam ništa, mi smo ti od kojih se očekuje gol. I onda ta magla, nismo mogli da verujemo. Ali zaista se prst pred okom nije video. Bilo je neminovno da se prekine. Možda se tu i videlo da je Milanu bilo suđeno. Kad mu je i jedan prirodan fenomen kao ta magla pritekao u pomoć”.
"IGRAO SAM SAM PROTIV SVIH, ALI NISAM DAO PUBLICI DA SEDNE"
I sve to iako je, bar na papiru, tadašnji trener Crvene zvezde na teren izvukao prilično opreznu postavku sa šestoricom igrača defanzivnih karakteristika. Kako nam je rekao Vladimir Cvetković: Branko Stanković mu nije ni tražio da iz vojske izvuče Darka Pančeva. Miloš Bursać, inače napadač, prisetio da je maltene igrao beka sa zadatkom da čuva Maura Tasotija... U napadu – Dragan Stojković Piksi.
“Sam protiv svih”, smeje se Stojković.
“Ja i Dejan Savićević, iz vojske smo ga uzeli, trenirao je sa nama par dana. Praktično sami on i ja i to je to. Nekad ja malo ispred, nekad on. Normalno, protiv takvog Milana moraš tako. Imali smo duple bekove, šestoricu pozadi, međutim, kada igra krene, kada lopte krene po travi, kad počnu driblinzi, begovi... ti vidiš da to nije baš tako defanzivno. Nego je i te kako opasno za protivnika”.
Ambasador” Stanković – iliti Bata Stane – inače je bio trener starog kova, vrlo strog, zahtevan. Njegove pripreme se dan danas prepričavaju. Surove su bile. On je cenio rad iznad svega. I nije tada bila tajna da je umeo i da se zakači sa Stojkovićem. Priča se i da mu jednom skinuo “desetku” da bi pokazao ko je šef.
“Stane je bio malo, kako da kažem, drven. Nenormalna neka disciplina, možda i bespotrebna. Ja kroz karijeru, što igračku što trenersku, nikad nisam imao problem sa disciplinom. Malo je hteo i da preko mene gradi autoritet u svlačionici. Šta ćeš, trener ti je, ne možeš da kukaš, bio sam dovoljno inteligentan da to razumem. Ali negde je on mene i voleo. Bilo je momenata kad mi priđe, zagrli, poljubi me u glavu, pa se ti pitaš otkud sad ovo? Shvatiš onda da te ipak gotivi, ali da je on jednostavno takav čovek, Bata Stane”.
Oko jedne stvari se ipak nisu saglasili. Baš oko termina odigravanje treće utakmice kad je magla prekinula prvi beogradski duel.
“Vidi, mislim da je to bila Stanetova greška. Sećam se, u hodniku smo ispred svlačionica. Barezi i ja kao kapiteni, Saki i Stane, delegat, čini mi se da je i Cvele bio tu. Delegat nam kaže koje su nam mogućnosti, da možemo da igramo sutradan ili za sedam, 15 dana, zavisi kad termini dozvole. Od nas zavisi, jer mi smo domaćini. Saki naravno kaže možemo već sutra, kao, da se ne vraćaju nazad, troškovi i sve to. Ali ja mislim da je to sve bilo vrlo smišljeno, znao je on da sutradan ima veću šansu da nas dobije. Jer Milan je imao daleko, daleko jaču klupu nego mi, za tu treću utakmicu se vratio i Gulit... Ali Bata Stane odgovori: Zašto da ne? Mi skočimo: Stani, čekaj, umor... Ali nije hteo ni da čuje, doviđenja i to je to”.
U toj trećoj utakmici Milan je kontrolisao igru. I ni tad nije uspeo da sve do penala baci Zvezdu na leđa. Opet taj prokleti Piksi, kako ga je nazvao Anćeloti u biografiji.
“Pamtim onaj previd, kad im sudija nije priznao gol, jer je Maza Vasilijević izbacio loptu iz gola. Svi smo na terenu videli. Ne verujem da je bila neka namera, ali ugao ili nešto, pomoćni možda nije hteo da se meša. Sećam se da su oni mahali rukama, ali su odmah nastavili sa visokim presingom, trkom, nisu hteli da gube vreme, hteli su da što pre zatvore utakmicu”.
Avaj...
“Ide jedna lopta ka Deji, ja sam naravno najistureniji, a on i ja smo mogli smo da igramo vezanih očiju. Znao sam da je u stanju da je prebaci tamo gde treba, ušprintao sam u prazan prostor, Tasoti je ostao malo gore, uleteo sam u tu rupu, Dejo bukvalno iz okreta odgovara, ja sam strpljivo čekao, da mi odskoči kako treba, nisam žurio... I gol”.
Penali su se ipak posrećili Rosonerima. Milan je prošao dalje, pokorio Evropu, kasnije će to učiniti i Zvezda, ali morala je malo da se strpi. Trilogija iz 1988. umnogome je odredila sudbinu dva kluba i možda i promenila istoriju fudbala.
“Dovoljno je to što ste me zvali. To govori da je prošlo 30 i kusur godina, a i dalje se priča o tim utakmicama. I pričaće se, to se nikad neće zaboraviti. Ja sam imao tu privilegiju da budem kapiten tog tima, vođa. Sećam se i posle toga, niko nam nije zamerio što smo ispali. Naprotiv, ljudi su bili ponosni. Mi smo bili tužni, baš tužni, ali to je fudbal. Nismo se predali pred velikim Milanom, kažem, već se videlo da će biti dominantan. Skupo smo prodali kožu, baš skupo. I to je vrlina. I to važna”.
"GRAZIE LA NEBBIA DI BELGRADO"
Pamtiće se, zaista, zauvek. Ne samo u Beogradu.
“Kad god odem u Italiju, kažu mi: Grazie la nebbia di Belgrado... Zahvaljujući beogradskoj magli rođen je veliki Milan. Zahvaljujući magli i Zvezdi. Bio sam baš pre nekoliko meseci u Milanu i zamisli u hotelu sretnem Adrijana Galijanija. Ispričali smo se, on se seća svakog detalja.. Oni su odmah posle tih utakmca hteli da me vode za Milan. Iz Zvezde im kažu da imam ugovor, oni odgovaraju: Ma, ne pitamo za to, nego koliko? Ali meni su odmah rekli da nema šanse da me puste. Takvo je vreme bilo. Ne ideš dok ti ne istekne ugovor. Retko su se tada plaćali igrači. Tek posle se to sve promenilo”.
A i Zvezda je bila velika. Mogla je da parira i najvećima. Možda ne finansijama, ali bila je gospodski klub.
“Znate da je Donadoni završio u bolnici, sećam se odmah posle penala, ja utučen, ali ti dolazi Cvele, veliki gospodin i sportski radnik, kaže: Hajde molim te sa mnom, idemo u bolnciu da posetimo Roberta. Mi sa stadiona direktno, ja tek istuširan, tužan, odlazimo tamo, Roberto leži u krevetu, sa njm je doktor. Pamtim da se nije sećao rezultata. Ali gospodski gest sa naše strane, iz Milana su se zahvaljivali. Cvele i ja, nazad u kola, pričamo oko svega, znam da mi je on rekao: Šta ćeš, ipak su veliki klub, kad je i magla sišla da ih spasi”.