Najveće prijateljstvo fudbala: Mi smo tu iz ljubavi

Često ćete u fudbalskim intervjuima čitati o dobroj atmosferi u svlačionici. Ali teško da ćete u svetu fudbala zaista naći bolji odnos od onog koji u reprezentaciji Srbije čine kapitenka Violeta Slović i njena cimerka i kapitenka lisabonskog Sportinga Nevena Damjanović. I to nije prazna priča, već prijateljstvo koje se oseti čim sednete sa Vikicom i Nenom i koje se kroz deceniju i po druženja prenelo i na teren. Srbija sigurno nije najbolja ekipa na svetu, ali ima štoperski tandem koji se u bukvalnom smislu razume bez izgovorene reči.

"Duže od 15 godina se poznajemo. Upoznale smo se u klubu u kome smo počele karijere, Sušica, posle su oni menjali ime, nebitno. Nekako smo se skontale na prvu loptu, a posle su i neki teški trenuci očvrsnuli taj naš odnos. I ona je imala težak život i ja sam. Slobodno mogu da kažem da je Nena moj najbolji prijatelj i više od toga. Gledam je kao sestru, naše porodice se više nego dobro poznaju. Ponosna sam što je poznajem, što je izrasla u jednu kvalitetnu osobu. Definitivno jedan od najvećih profesonalaca koje sam upoznala i to će vam svako reći. Čast mi je što delimo i sobu i teren. To je prijateljstvo za ceo život", kaže Violeta Slović u drugom iz serijala intervjuu kojima će Mozzart Sport pokušati da bar deo pažnje srpske javnosti skrene i na ženski fudbal.

Ako tako neko uopšte postoji. Jer kako nam pojašnjava Nevena Damjanović...

"Fudbal je fudbal. Mene su učili da kažem da treniram ženski fudbal. Sve dok me jedan čovek nije pitao: Izvini, a postoji i muški fudbal? Fudbal je fudbal".

O svim tim pitanjima koje tište fudbalerke ipak nešto kasnije. Da se mi vratimo na prijateljstvo kakvo se zaista retko sreće. I koje se, kao što rekosmo, prenelo i na teren. Na krajnje unikatan način.

"Imam tu sreću da igram sa najboljim prijateljem u odbrani. Ja levonoga, ona desnonoga. Ne znam da li se pogodilo bilo gde da dve najbolje prijateljice čine štoperski tandem, a znate koliko ljudi igra fudbal. Pa da osvojimo pet titula u Spartaku, da već par godina sad igramo u reprezentaciji. Na terenu, mi ne pričamo. Dovoljan je to pokazatelj koliko se dobro znamo. Imamo posle utakmice određene diskusije: Hej, kako ćemo da popravimo neke situacije? Ali na terenu mi ne pričamo, bukvalno osećamo jedna drugu, gde se nalazimo, u kom prostoru. Ja znam šta će ona da uradi, ona zna šta može da očekuje od mene. Sa bilo kim drugim da igram mora nekih korekcija da bude, neke priče, sa Vikicom ne. I nikad nije bilo ni neke sujete, ono: Nisi uradila ovo ili trebalo je meni ono. Nikakve sujete", kaže nam Nevena, dok se Violeta nadovezuje.

"Jedna od težih utakmica koje smo igrale, obe u stvari sa Francuskom. Dese se situacije i tačno znamo, da li smo daleko jedna od druge ili od protivnica i čim se pogledamo, upali ti se lampica i znaš da loše stojimo. Nema mnogo priče, nemaš ni vremena, samo pogled. Trudimo se da nadomestimo, da jedna drugu zatvorimo".

S KAPITENSKOM TRAKOM PRED 15.000 LJUDI U DERBIJU LISABONA

INTERVJU – Jelena Čanković: Od devojčice koja je žonglirala za pun Pionir do Barse i Lige šampiona

Drugarstvo je dakle trajalo od Sušica, preko subotičkog Spartaka sve do reprezentacije. Ali u jednom trenutku životni putevi su se razdvojili. I priče Violete i Nevene sasvim su različite. Slovićeva tako troši već 11. godinu u Spartaku. Damjanovićeva je pak već šest sezona internacionalac.

"Prvo, ja kad sam krenula da igram fudbal, nisam verovala da mogu da postanem profesionalac i da živim od toga. Ja sam na fudbal gledala kao na kartu za putovanja. Bila sam mala devojčica, iz male sredine, iz Kragujevca, želela sam da proputujem Evropu, da vidim svet. Fokus mi je bio na školovanju. Ali onda sam prešla u Spartak, igrala tu pet godina, odbijala neke prve ponude i onda kad je zvala Fortuna Hjeringm prvak Danske... Prihvatila sam. Volim da radim i kao svaki sportista - volim izazove, a ovo je bio veliki izazov".

Veliki izazov kojem je Nevena bila dorasla. Osvojila je titulu u Danskoj, igrala četvrtfinale Lige šampiona da bi potom usledio transfer u Sporting.

"Portugal me je privukao zbog mentalita i kulture nacije, toga kako posmatraju sport. Kad sam čula da je na jednu utakmicu žena došlo 10.000 ljudi ja sam rekla: Pa, ja ceo život trenirm da izađem na teren pred 10.000 ljudi. Imala sam priliku da igram najveći derbi, Sporting - Benfika, po 15.000 ljudi na tribinama. Osetite taj momenat, osetite da ste živi. Nažalost, mi smo uskraćeni za astronomske ugovore ili popularnost fudbalera, ali bar ovo da doživim. I zbog toga me je Portugal privukao. Ljudi su toliko vezani za fudbal, nebitno muški ili ženski. Fudbal je fudbal. Klub je klub. Sporting je Sporting. Stvarno neverovatan osećaj biti deo takvog kluba".

Ne samo deo, već kapiten. I dok Slovićeva ističe da je to samo logična posledica Neveninog urođenog liderskog karaktera, Damjanovićeva skromno kaže...

"Kada mi je trener rekao da želi da ja budem kapiten, mnogo mi je bitnije bilo to što su mi drugarice sve rekle: Pa ti si nama i do sada bila kapiten. Nema veze to sa kapitenskom trakom. Najviše volim kada neko poštuje moj rad, kad me poštuje kao osobu, kada me slušaju na osnovu autoriteta koji je izgrađen na nekom normalnom nivou, ne na osnovu vike, dreke, nego na osnovu fudbalskog znanja".

A zašto je baš Nevenu trener izabrao može da se nasluti i iz jedne reči. Svaki put kada govori o saigračicama, reći će: drugarice.

"I u reprezentaciji ja tako. Posebno zato što imamo dosta mlađih igračica, želim da sa njima ostvarim taj kontakt, da osete da su deo tima, da ne postoje starije i mlađe. Svi smo tim, sutra ćemo da izađemo do Beograda, da popijemo kafu... Da se razumemo, mi smo sve ovde zbog ljubavi. Iz čiste ljubavi. I treba da gajimo tu drugarsku atmosferu, atmosferu porodice".

VOLIM SUBOTICU

Violeta Slović protiv Bajerna (©MN Press)

To je dakle, u najkraćem, Nevenina živopisna karijera. Violeta je s druge strane ostala da se u Srbiji bori sa vetrenjačama. Simbol domaćeg prvenstva. I Spartaka naravno. Pre koju godinu je ušla i u istoriju srpskog fudbala kao prva igračica sa profesionalnim ugovorom u državnom šampionatu.

"Porodične stvari su me vezale za Srbiju, ne bih da ulazim dublje u to. Suština je porodica, htela sam da ostanem njima pri ruci. Da mogu da budem tu za njih kad im zatrebam. To je najbitnija stvar, a onda i ljubav prema klubu. Koliko sam ja dala Spartaku, toliko je i on meni vratio. I vidim svoju budućnost ovde, i posle igračke karijere. Želim da se razvijam i kao trener, sad sam već desna ruka Borisu Arsiću, učim uz njega. Osećam tu povezanost sa klubom".

Nije to uvek lako. Ne u Srbiji u kojoj ženski fudbal još traži svoje mesto pod suncem.

"U nekim trenucima sam htela da idem, kada se dese neke nepredviđene stvari u ligi. Kada na primer na tom top nivou kome mi težimo igraš utakmicu protiv ekipe koja na teren izvede osam igračica. Razbesniš se. Hoćeš da odeš negde da se razvijaš kao ličnost i fudbaler, ali... Brzo to prođe. Dođu neke važne utakmice, vrate ti veru u sve to, zašto si tu. Ta Liga šampiona, ta regionalna liga o kojoj se priča (da nije bilo korone, počela bi prošle godine, prim.aut.). Volim Suboticu, volim tu kulturu ljudi. Mogla bih tamo da živim. Već sam 11 godina tu i vidim sebe ovde".

Tu ipak dolazimo i do nekih objektivnih prepreka za razvoj fudbalerki u Srbiji. Jer Nevena ima ono što Spartak nema: konkurenciju.

"Ove godine... Nikad nisam igrala teže prvenstvo. Imaš četiri jako ozbiljna tima: Sporting, Benfika, Braga i Famalikao. To bude puno naboja. Svi su krenuli napred. Žele da postave nivo, da budemo blizu muškarcima, dosta devojčica igra, kad u reprezentaciji na Instagram okače sliku reprezentativca Portugalije, okače i sliku reprezentativke Portugalije. I onda to vidi dva ili tri miliona ljudi i možda će se neko navući, širi se priča".

NE TREBA MENI OVAJ INTERVJU ZBOG MENE, NEGO ZBOG SLEDEĆE GENERACIJE DEVOJČICA

Nevena Damjanović (©MN Press)

Ovde već izlazimo sa terena i zalazimo u neke druge priče. Jer to će se osetiti iz svakog razgovora sa srpskim reprezentativkama. One nemaju milione kao kolege iz muškog A tima, ali zato imaju ambiciju i maltene potrebu da iza sebe ostave nešto naslednicama.

"Meni je glavni cilj, zaista glavni cilj - neka sledeća generacija. Jer mi ovde imamo devojke od 16 ili 17 godina, igraće još 10 ili 12. Što se mene tiče, meni ovaj intervju ne treba, ali mi treba zbog neke sledeće generacije. Ja želim da devojčice koje dolaze imaju bolje uslove od mene. Želim da odem na to Evropsko prvenstvo da bi se skrenula pažnja na nas, na te devojčice, jer imamo sjajne devojčice, sjajnu budućnost i meni je motivacija da popravimo uslove za njih. Da. kada dođu ovde, osete da su reprezentativke, da su profesionalci".

Iz cele ove priče jasno vam je da će, ako će već Violeta u trenere, Nevena jednog dana u - funkcionere.

"U sportu sam ceo život, pre fudbala sam trenirala karate, imam crni pojas u karateu. Mogu sebe da zamislim kao trenera, jer imam dobar pristup igračicama, radila sam sa neverovatnim trenerima, mnogo sam naučila. Ali se vidim više u ulozi nekog sportskog radnika, da budem u klubu u kome mogu da se bavim organizacijom. Završila sam i ekonomiju, znam sve o biznisu, a-ha-ha".

Trenutno ipak...

"Posle ove korone, jedino što me je ona naučila, hoću samo svaki dan da živim, da svaku utakmicu osetim. Zaista osetim. Jer mnogo puta sam do sada igrala samo da osvojim tri boda i to je to. Korona me je promenila. Želim da uživam, ne previše da razmišljam. Ne još".

NE MOŽEŠ OD SPARTAKA DA OČEKUJEŠ NIVO, A ZA DRUGE - NEKA IH

Ne želi previše da razmišlja, ali razmišljaju i te kako. Delom su i prinuđene na to. Jer ono o čemu je Nevena pričala o Portugaliji je nešto o čemu su obe sanjale u Subotici. Violeta to i dalje iskušava na dnevnom nivou. I nekad bude teško.

"Nije to samo marketing, moraš da ispratiš i drugim stvarima, kvalitetom prvo. Mi nemamo bazu igrača, nemamo konkurenciju da jedni druge guramo. Ma, mi još nemamo no logo lige. Kako onda da imaš dobro prvenstvo?", pita se Slovićeva.

A kako zaista izgleda domaće prvenstvo? Spartak je recimo kao Real Madrid. Nedodirljiv. Ali čim se izađe iz Subotice, čast izuzecima... Uslovi su poražavajući, mada, iskreno priznaje Slovićeva, odgovornosti ima i na ljudima koji vode ženske klubove.

"Ima i do klubova. Pričamo sad o marketingu, a kako ti sebe prezentuješ? U našoj ligi imaš ne nespremnih, nego gojaznih fudbalerki. Mada najveći problem jeste infrakstruktura. Možda bi se i kod nas prenosila neka utakmica na TV-u, ali gde mi igramo? Spartak jedini na dobrom stadionu, u Novom Sadu, samo primera radi, na pomoćnom terenu sportskog centra Vujadin Boškov. Pomoćni teren?! Prvo tu treba da se podigne lestvica. Svi očekuju od Spartaka da bude na nivou, a za ove druge klubove: Nema veze, nisu u mogućnosti, neka ih. Ne! Moraš da imaš stav po tim pitanjima, ne može da se počne utakmice ako ne ispunjavaš uslove. Ne može da se počne prvensto bez 25 igračica. Ova korona, ova se povredila, onda izađu na teren sa osam igračica, a to je ekipa koja hoće da napadne prvo mesto? I onda se posle 15 minuta povredi jedna i prekine se utakmica. Kako da očekujemo da se podigne nivo ženskog fudbala?", naglas razmišlja Slovićeva.

Baš zato što sebe dugoročno vidi u fudbalu. U Srbiji. A takve treba negovati. I saslušati. Dakle, pored para, šta je ono što nedostaje ženskom fudbalu u Srbiji.

"Pre svega, veća vaza igračica. Nezvanično, imamo 2.000 registrovanih igračica, ali na tom spisku ima devojaka koje su prestale da se bave fudbalom bukvalno pre 20 godina. Ostale su upisane. Mala nam je baza igrača, ne verujem da prelazimo 1.000 od kadetskog do seniorskog uzrasta, možda da probamo da ubacimo fudbal u školski sport, jer nama treba masovnost. Nemačka ima 1.500.000 registrovanih igračica, budimo realni, kako da se mi merimo? Onda dolaze i finansije, treba da imaš novca da platiš trenera da radi sa tim devojčicama, u tim kategorijama su ti potrebni najstručniji ljudi. Ne može jedan čovek da vodi 40 ili 50 devojčica, to je težak posao".

A i to je samo početak...

"Kod nas je i dalje liga na kadetski i omladinski pogon. Cela liga je U17, U19, neka seniorka od 22 ili 23 godine. Devojke ne mogu dalje da se razviju ovde. I onda je normalno da će Nevena, koja ima potencijal i viziju, da ide u inostranstvo. Ne znamo kako da zadržimo igrača u Srbiji". 

Damjanovićeva dopunjuje...

"Ovde trener juri autobus da može da ide na gostovanje. Ne treba on o tome da razmišlja. On treba samo da razmišlja da unapredi tu igračicu. Tom Spartaku treba četiri ili pet konkurenata. Ja se sećam kad sam bila ovde, pa razmišljam: Super, imamo lagano utakmicu... Onda vidiš da ne napreduješ. Sad u Portugaliji smo imali sreda-nedelja, sreda-nedelja, pet derbi utakmica. Ja sam posle tih pet derbija bila: vau! Ovo nikad u životu nisam imala. Tako testiraš sebe, fizički, mentalno".

MISLILE SMO DA SMO BOMBA DOK NAS NISU SAMLELE

Violeta Slović (©MN Press)

Tu konkurenciju doduše nisu imale ni Violeta ni Nevena. Uostalom, obe su počele da treniraju sa nekih 14 godina, dok Amerikanke kreću sa pet, šest ili sedam.

"Mene je pomoćni trener u klubu na invidualnim treninzima terao da koristim desno stopalo, jer sam izrazito levonoga. Ali mozak naravno prebaci automatski na levi. I on me pita: Pa, čoveče, kako imaš tako savršenu levu nogu, ja to nisam videla? A ja odgovaram: Ja sam tako sama udarala loptu u zid. Ja sam to totalno preskočila. Ja sam fudbal bukvalno sama učila. Onda kreneš da treniraš, pa na U17 nivou neverovatni treneri... Sad kad vidim da igram u dobrim klubovima, ja sednem i sama sebi kažem: Pa, svaka ti čast, Nevena".

Violeta sada dodaje..

"Nas je Evropa učila. Sećam se prve godine kad smo osvojile titulu, sve mislimo da smo mnogo dobri, bila je tu i Jeca Čanković, sve smo bile u fazonu: Jao, igramo super, dale smo 100 golova, ma fenomenalno, ma mi smo bomba ekipa. Otišle na prvu utakmicu, Glazgov Siti... Znači, ne da su nas samlele, nego... Tri povrede teške kod nas, kod lekari ni da kroče na teren. Udari te realnost. Ne, sine, treba još da radiš. I onda kreneš. Učile smo i od Bajerna i od Volfzburga. Ako si iole pametan, koristiš te utakmice kao podsterk za dalji rad. Upali ti se lampica".

VERUJEMO JEDNA U DRUGU, NE OČEKUJEMO NIŠTA

Te dečje bolesti su morale da se preleže. Sada bar fudbalerke sa mnogo više zrelosti, ali i optimizma govore o narednom periodu. Violeta i Nevena ne kriju da odavno već sanjaju da odu na neko veliko reprezentativno takmičenje.

"Imala sam tu sreću da budem kapiten jedine generacije koj je otišla na Euro, to je bila U19 selekcija kod Milana Rastavca. Meni je sada krivo, jer ja u tom trenutku nisam shvatala šta znači otići na Evropsko prvenstvo... Ali sada mislim da imamo tu kombinaciju mladosti i iskustva, nas iz inostranstva, devojke iz Srbije... To je najbolji spoj. Imamo Ninu Matejić, koja ima 16 godina i igra nam špica. Neverovatan talenat. Mnogo mi je drago zbog toga. Treba ti i ta mlada enrgija. A tu smo i mi starije da im bude potpora".

Sve je to lepo, ali postoji doza skepse kad se već do sada nije desilo. Ili da preformulišemo na pozitivne misli, šta bi to sada pomoglo reprezentativkama da ostvare san?

"Znate kako... Mi smo došle do tog stadijuma da verujemo samo jedna u drugu. Ne očekujemo ništa. Negde smo uvek očekivali: Ej, možda ako sad pobedimo, možda će neko da nas vidi, možda će neko pomoći. Ne, mi sad dolazimo na skup jer jedva čekamo jedna drugu da vidimo, jedva čekamo zajedno da igramo. Sad imamo neverovatne treninge. Top nam je energija. Ja samo očekujem da se mi držimo nas. Mislim da smo neverovatni sportisti, ja u klubu uvek kažem: ako me zovu u reprezentaciju, samo da treniram, idem uvek! Zato što je meni jako bitno da predstavljam svoju zemlju. A da li može da se dosta promeni? Uvek može", odgovara Damjanovićeva.

Slovićeva nastavljao kao da obe identično razmišljaju...

"Sada smo svesne da se mi za sve pitamo. Godinama unazad, svi pričaju da nam je nedostajala fizička priprema, to se sad izdiglo na mnogo viši nivo, devojke ozbiljno rade na sebi. Taktički smo dosta zrelije. Zrele smo da se snađeno u situacijama. Da nam se ne sruši sve u petom minutu ako ne krene kako smo planirale. Sad i ove poslednje kvalifikacije što smo igrale, dosta su nam donele. Kvalitet nekih igračica koji nismo očekivali. Pojavila se Nina. Dosta igračica je u životnoj formi. I Nena i Jeca Čanković. Ima dosta devojaka koje nose reprezentaciju. To je jako bitno. Da budemo na nivou da možemo da izdržimo jake utakmice. Pre smo imale i neku psihološku barijeru u glavi. Više smo razmišljale da li ćemo izdržati tu utakmicu. Najmanje smo o sebi razmišljale. Sada dosta verujemo jedna u drugu. Ova i sledeća godine biće naše. Verujemo da možemo da napravimo uspeh".

 Pitanja dalje i ne treba postavljati...

"Toga će biti, samo je pitanja vremena. Sputavala nas je dosta mentalna strana, u smislu: Dolazimo iz male države, nemamo uslove kakve imaju druge devojke, nemamo ovo, nemamo ono. Sada svima kažem: jedino se mi pitamo na terenu. One imaju uslove, ali nemaju šta mi imamo. I pobedićemo svaku utakmicu sa ovim što imamo", decidirana je Nevena dok se Violeta ubacuje:

"Inat".

Da, inat. Fudbaleri ili fudbalerke, isto je. 

Pišu: Dejan STANKOVIĆ, Ruža ILIĆ