Ibanjez centrira, Bećiraj trese mrežu Reala! Dinamo sudbina i proboj pored Jovetića, Vučinića...

Deo strašne generacije bio je Fatos Bećiraj, one koja je, u to vreme, za ostale sa ex-YU prostora bila pojam, jer Dinamo je tada bio redovan učesnik u grupnim fazama evrokupova. 
„Imao sam baš jaku konkurenciju u Dinamu. Mario Mandžukić je otišao kada sam došao, ali su tu bili Andrej Kramarić i Duje Čop, zatim Ivan Krstanović i Ante Rukavina. Sve su to bili dosta dobri  napadači. Kada imaš tri ili četiri špica, onda ima i dosta rotacija, ali sam, ipak, bio zadovoljan minutažom. Osim poslednjih meseci pred odlazak. Izdešavale su se raznorazne stvari pred odlazak. Ali, nije samo u napadu bila ogromna koncentracija kvaliteta. Imali smo odličnu generaciju, teško je bilo upasti u grupu tada kada je trener bio Vahid, koji mi je dosta pomogao, zato što je on bio napadač. Stalno smo pričali, davao mi je savete kako da napredujem i napravio sam odskok. Kada dolaziš iz slabije lige, potrebno ti je vreme za adaptaciju, a ja to nisam imao. Direktno sam ušao u stroj, morao sma da se borim, da izgradim poverenje. Ne samo ja, nego mnogi. Tada su kroz Dinamo prolazili Mateo Kovačić, Marcelo Brozović, Milan Badelj, koji je odličan igraač, a ljudi ga ne pominju često. Bio je kapiten. Odmah se videlo kroz nekoliko treninga kakav je. Ademi je došao kada i ja, posle je bio i Džo Šimunić, Kufre, Luis Ibanjez, Tonel, Šime Vrsaljko, Sudani, Samir… Uh, on je bio majstor fudbala. Mnogo golova mi je namestio, bili smo dobar tandem. Ili Bišćan. Nije on bezveze igrao u Liverpulu. Privilegija je bila biti u Dinamu, ali da bih do njega došao, morao sam dobro da se oznojim. Morao sam da napravim razliku da bi me skauti zapazili“. 

Izvanredno se na terenu razumeo sa Luisom Ibanjezom. Slična energija, sličan temperament.
„Sa Lućom sam se dosta družio, provodili smo vreme. Bio je odličan, moderan bek, mogao je da se ponavlja gore. Imao je sjajan centaršut, on mi je i namestio gol na Bernabeuu protiv Reala. Lućo je, takođe, došao mlad, našao sam ga u Dinamu. Šest meseci je bio tu, bio je veran Dinamu, nije slučajno toliko bio u Zagrebu. Zaslužio je igrama, odnosom i kvalitetom. Zbog odnosa i temperamenta su ga svugde cenili, znate vi to“. 

OD HALILOVIĆA SE VIŠE OČEKIVALO NEGO OD KOVAČIĆA, PRERANO JE OTIŠAO U BARSELONU 

(©AFP)

Ovoga leta Arijan Ademi je drugi put napustio Dinamo. Otišao je u mađarski Ujpešt, prethodno bio u Kini, gde je neočekivano završio i nekadašnji crnogorski reprezentativac. Popularni Aki je dres Modrih nosio čak 420 puta, ima specijalan status u Zagrebu. Stigao je mlad, u vreme kada se Mateo Kovačić probio do prvog tima. 
„Ademi je od mene mlađi tri godine, imao je 18 godina kada je došao u Dinamo. Videlo se da ima kvalitet, videlo se da ima potencijal, da će da grize. Možda niko nije očekivao da će toliko dati Dinamu, ali u to vreme su mladi igrači, koji dolaze, bili izuzetno motivisani. Takav je bio Mateo Kovačić. Staneš na treningu, pogledaš malo i vidiš da je za velika dela. Njemu je bilo 16 godina i nije se videla razlika u odnosu na starije, da je tek iz juniora prešao u seniore. Ima dribling, ima brzinu sa loptom, zna da se kreće. Sve to je dokazao na najvišem nivou. Osvojio je sve što se može osvojiti, uzeo četiri Lige šampiona, svugde imao bitnu ulogu. Ali, imala je Dinamova svlačionica i talentovanijeg od njega“. 

U biografiji Matea Kovačića stoje Inter, Real Madrid, Čelsi, Mančester Siti, međutim, bilo je onih kojima je projektovana veća karijera. 
„Od Alena Halilovića se puno više očekivalo, nego od Matea Kovačića. Mislim da je i on došao sa 16 godina, napravio je transfer u veliki klub, otišao je u Barselonu. Ali, po meni, njegova karijera se nije razvijala u smeru u kome je trebalo da ide. Možda je i prerano otišao, jer polusezona ili sezona u Dinamu je malo. Bio je među dva ili tri najveća talenta na Evropi, očekivalo se da napravi nešto veliko. Nije, prošle su godine, promenio je dosta klubova, bio i u Milanu i Hamburgu, ali i dalje nije star. Nadam se da će naći put, međutim, karijera mu, nažalost, neće biti onakva kakva je projektovana“. 

Kada se prselio u Zagreb, zanimala ga je samo lopta. Ništa drugo. Nije upao u zamku u koju upadnu brojni mladi igrači. 
„Nekada je bilo malo drugačije. Kada sam došao u Dinamo, imao sam jedan cilj – da uspem. Želeo sam da igram fudbal, samo to me je zanimalo. Ništa drugo. Mladi igrači treba da odigraju sezonu ili dve u slabijoj sredini, i da kada odu negde, ne treba da se grade, nego da budu spremni odmah da igraju i pokažu potencijal. To kod Halilovića nije bio slučaj. Druga stvar je pravi odabir sredine, a kod njeg se ispostavilo, iz ove perspektive, da nije bio dobar. Treba da ideš tamo gde misliš i vidiš gde ćeš igrati. Mnogi tu naiđu na problem i teško im bude da se vrate i ostvare. I sada kada radim u Dečiću, kada se neko za nekoga raspituje, to poremeti mladog igrača. On razmišlja o nečemu tamo, a nije spreman za to. Rekla kazala dosta poremeti mlade igrače. Može da se desi, a ne mora nikada i to moraju da shvate“. 

VAHID HALILHODŽIĆ MLADIM IGRAČIMA BRANIO DA KUPUJU I ČITAJU NOVINE, KOGA ON VIDI... 

(©Guliver)

Među onima koji su mu u prvim danima boravka u maksimirskoj svlačionici najviše pomogli bio je Milan Badelj. Donekle i logično, Zagrepčanin je, momak iz kraja. 
„Svi ljudi iz kluba su me dobro dočekali, ali Badelj je bio iz Zagreba. Stalno je bilo: „Ajde da te provedem, ajde da ti pokažem ovo i ono“. On mi se baš našao, ali bukvalno sam se družio sa svima. Zegreb za mene ima posebno mesto u srcu. Tako sam i ja, kao Badelj, radio kada mi dođu sa strane, provodio sam ih kroz grad. Sećam se kada su mi dolazili prijatelji iz Crne Gore u Hrvatsku, sedimo i razgovaramo i kažem im na koje igrače da obrate pažnju, šta da zapamte i pokazalo se da su svi oni napravili vrhunske karijere“. 

Najviše anegdota i smeha bilo je kada je Vahid Halilhodžić vodio Dinamo. 
„Šef Vahid je branio mladim igračima da čitaju novine, ja sam bio relativno mlad, jer imao sam 21 ili 22 godine. Kovačić je bio mlad i branio nam je da kupujemo sportske novine. U karantinu nemaš šta da radiš ceo dan, nego uzmeš i čitaš. Govorio nam je: „Nema čitanja novina, nema čitanja novina“. Jednom prilikom nas je video i sve nam je pokupio. Okupi nas i kaže: „Još jednom ako vas vidim… Koga budem video, više neće igrati“. I pita nas: „Gde ćeš ti da igraš? U Arsenalu? Hoćeš, ali u onom iz Tivta“. Bilo je takvih dogodovština. Izveo nas je na večeru posle pobede nad Osijekom, četiri ili pet dana pred PAOK i novinari ga pitaju: „Jeste popili piće, koje pivo?“ Vahid im odgovori: „Jeste, svi su popili“. I izađe članak da je popijena gajba ili dve piva. Bilo je takvih stvari, bilo je dosta lepih trenutaka. Mogli smo malo bolje rezultate da imamo u Ligi šampiona. U Kupu UEFA smo imali sedam ili osam bodova, dosta vremena je prošlo, pa čovek zaboravi, ali pamtim onu utakmicu protiv PAOK-a kada smo izgubili u Zagrebu. Bilo je ledeno. Mislim da je bilo minus 20! Maksimir je bio zaleđen“. 

Bilo je vrhunskih ostvarenja, ali i teških poraza... 
„Igrali smo dve grupne Lige šampiona, trebalo je i treću, ali nismo uspeli iako smo imali do 83. minuta protiv Austrije imali rezultat koji nam odgovara. Nismo imali sreće, a i kada smo igrali u grupama, opet nismo imali sreće. Jer, na žrebu nam nije zapao samo Real, nego i Lion, koji je tada bio vrhunski, pa Ajaks. Sledeće godine smo imali Porto, Pariz, mislim i Dinamo Kijev, tako da su rezultati izostali. Ali, imali smo kontuinuitet ulazaka u grupne faze“.

DOĐEŠ U SPLIT I NA ULICI TE VREĐAJU I PSUJU, RETKO GDE SE OSETI TAKVA LJUBAV PREMA KLUBU 

(©Reuters)

Prođeš pojedinim zagrebačkim ulicama i katkad ne stekneš dojam da se igra utakmica, kamoli da je derbi. E, to je u Splitu nemoguće. Tamo na ulicu izađu svi, od sedam do 77 godina. Tenzija u vazduhu može da se reže nožem. 
„Kada dođeš u Split, vidiš euforiju, vidiš strast navijača prema klubu – prema Hajduku. Ljudi su na ulici, vređaju te, psuju. Kao igrač sam uvek voleo kada je tenzija, kada ima naboja. Poljud je uvek bio pun, a u to vreme Bed Blu Bojsi su bili u bojkotu. Nismo imali takvu podršku. Sećam se da je bio pun Maksimir, možda Nefči kada je promenjena trava i kada je stavljeno ono plavo oko terena. Ili protiv Reala, tada je isto bilo dosta navijača. Posle toga smo znali da igramo Ligu šampiona da bude poluprazan, čini mi se da je protiv Dinama iz Kijeva bilo skoro prazno. Drugačije je kod Hajduka, oseća se to nešto. U Splitu se oseća ljubav navijača prema klubu kao retko gde, a bio sam na mnogo mesta. Staro, mlado, deca – svi izađu na ulicu. Svi osećaju Hajduk, stvarno fenomen“. 

Iz Dinama je otišao u Kinu, no tamo nije planirao dugo da se zadržava. Zapravo mu Daleki istok nije ni bio u mislima, već transfer u „lige petice“, koji se nikada nije dogodio. 
„Nikada nisam razmišljao da idem u Kinu, nije bilo lako doneti tu odluku. Moj agent je našao nešto, ali su u Dinamu tražili malo veći novac da bi i oni zaradili. Nisam mogao da se dogovorim sa dva kluba iz „lige petice“, zatražio sam izlazak. Došle su kvalifikacije, počinju kvalifikacije za Ligu šampiona i dva meseca sam samo trenirao dok iz kluba nije otišao Kruno Jurčić. Kada je otišao, Zoran Mamić je došao za trenera i vratio sam se u pogon, nakon dva meseca igrao sam prvu utakmicu protiv Slaven Belupa i dao gol, i sledeća je bio revanš sa Austrijom iz Beča. U prvoj smo izgubili 2:0. Ubacio me je u drugom poluvremenu, vodili smo 2:1 i bio nam je potreban gol za prolazak. Dao sam ga glavom skoro sa 16 metara! I onda primimo gol u 83. minutu i ispadnemo. Ponovo sam igrao, a na zimu je došla Kina, stigla je zvanična ponuda u klub. Ljudi iz Dinama su mi rekli da ne treba da idem u Kinu, da treba da ostanem i potpišem novi trogodišnji ugovor. Rekao sam im da je to u redu. Vraćamo se u Zagreb, počinje prvenstvo i igra se utakmca protiv Rijeke. Mene zovu ljudi iz kluba i kažu: „Mi smo se dogovorili, hoćeš li, ipak, da odeš tamo i probaš?“ Mislim se ako mi ne date novi ugovor, onda moram da idem. Tako je i bilo. Nisu mogli ni približno finansijski da mi daju ugovor kao Kinezi, dogovorili su uslove i rekli su da mi neće praviti smetnju. Hteo sam da pokušam. Tada je u Kinu došao Đilardino, bio je jedna od mnogih zvezda, od trenera Lipi… Otišao sam samo da odradim jednu sezonu, jer mlad sam bio, nije mi se tamo dugo ostajalo“. 

IGRAO SAM ZA TRI DINAMA U KARIJERI, BILO MI JE SUĐENO 

(©Guliver)

Napravio je i korak unazad, finansijski gledano, samo da bi se vratio u evropski fudbal. 
„Tamo kad odeš sve ti je novo. Kultura, sredina, način fudbala. Na stadionima imaš 50.000 navijača, nekada i 60.000. Kvalitet nije kao u Hrvatskoj, ali organizaciono su bili dobri. Možda mi je i bilo potrebno takvo iskustvo, da mi se otvore novi vidici. Brzo sam se vratio, imao sam još godinu dana ugovor, ali sam odlučio da finansijski napravim dva koraka unazad da bih krenuo drugačiju priču. Imao sam i boljih ponuda, ali sam odabrao Belorusiju i Dinamo, jer sam znao da se bori za titulu. Imao sam odličnu sezonu i na ličnom i na klupskom palnu. Ušli smo u grupnu fazu nakon 40 godina, tako nešto. Izbacili smo Red Bul Salcburg i Cirih, igre tamo su me preporučile Dinamo Moskvi“, poručio je Fatos Bećiraj, malo se zamislio, pa dodao: 
„Igrao sam u tri Dinama. Bilo mi je suđeno“.

Velikan iz Sovjetskog Saveza zaigrao se sa ulaganjima, mučio je muku sa finansijskim fer-plejom i dotakao je dno. Ispao je u drugu ligu, ali je i tada organizaciono bio moćan. I brzopotezno se vratil. 
„Dinamo iz Moskve je baš veliki klub. Ne znam kako je u Realu ili Barseloni, ali ovde je organizacija vrhunska. Nažalost, kada sam otišao, bilo je problema sa finansijskim fer-plejom, nisu mogli puno igrača da dovedu i plate transfere preko 1.000.000 evra. Prvi put smo ispali iz lige, ali smo se ekspresno vratili. Uprkos tome što je bilo i tih ne baš lepih trenutaka, samo reči hvale imam. Ne samo za Dinamo, nego za fudbal u Rusiji. Po meni je to bila peta liga u Evropi. CSKA sa braćom Berezucki i Akinfejevim je osvojio Kup UEFA, Zenit je bio bio sa Hulkom i brdom Brazilaca, trener Vilas Boas. Rubin dobio Barselonu, a Dinamo godinu dana pre nego što sam došao imao Valbuenu, Kevina Kuranjija, Kokorina, a u moje vreme je bio i Pogrebnjak. Bili su tu i Krasnodar, Spartak, Lokomotiva. Svi su bili konkurentni u Evropi i po kvalitetu su Rusi bili ispred Holanđana i Belgijanaca, a tu negde kao Francuska. Eto, ako ne peta, onda šest liga po kvalitetu. Infrastruktura i uslovi za rad su fenomenalni, jedino što je zemlja ogromna, baš mnogo vremena izgubiš na putovanja“.

ODEM U BELGIJU, DOVEDU HOLANĐANINA UMESTO SAŠE JANKOVIĆA, A KLUB MI OKRENE LEĐA

(©Guliver/xPeterxDexVoechtx)

Preko glave je bilo dugih putovanja Fatosu Bećiraju, hteo je da živi i igra u manjoj zemlji, da se pomeri zapadnije. Aleksandar Janković ga je pozvao u Mehelen, prihvatio je i gorko se pokajao. Srpski strateg ubrzo je dobio otkaz, a crnogorski napadač našao se u slepoj ulici kada je na klupu seo Denis van Vajk. 
„Imao sam ugovor, Dinamo mi je ponudio na tri godine, ali hteo sam da idem u Evropsku uniju. Neko će pitati: „Zašto?“ Malo da se maknem od zime, a  Belgija je uređena zemlja, fudbal je dobar, puni su stadioni i nema dugih putovanja kao u Rusiji. Jer, ovamo je svako putovanje bilo avionom, ideš u karantin. Rodio mi se i prvi sin, pa sam gleda i zbog porodice da se njima posvetim više. Trener je bio Janković i bio sam jedno od najvećih klupskih pojačanja Mehelena. U prvoj utakmici sam igrao, a u drugoj sam prvi i poslednji put dobio crveni karton u životu. Tu smo izgubili, sklone trenera i dovedu Holanđanina. Nakon 14 dana mi je rekao: „Ne računam na tebe“. Imam još tri i po godine ugovora, a on hoće da dovede dva svoja napadača. Pitam ga: „Znaš li ti mene, znaš li šta mogu?“ Odgovorio mi je: „Mene to ne zanima, na tebe ne računam“. Nemam gde da idem, kraj je avgusta, ne mogu da promenim tri kluba u sezoni. Kažem ljudima iz kluba: „Imam ugovor, došao sam da igram, da se dokažem. Ništa ne tražim, osim prilike. Voleo bih da me ispoštujete“. Oni su me uveravali da će sve biti u redu, a on mi je do kraja sezone dao 14 minuta. Čekao sam da se on promeni, da dođe neko ko će mi dati šansu, jer on je dovodio i igrače iz omladinaca i preskakao me. Mislio je tako što će me maknuti da će dobiti budžet za svoje igrače, a klub mu nije dao. Klub mi je okrenuo leđa, bilo je idi ovamo, idi tamo. Bio sam spreman pola ugovora da oprostim, ali druga polovina da mi se isplati. Da sam igrao loše, da sam dobio šansu – ništa ne bih tražio. Ili barem da ste mi dali pet utakmica zaredom da igram. Nisu popustili do 31. avgusta kada se završavao prelazni rok, tada su mi uplatili i rekli da idem“. 

Opcija mu nije previše preostalo, kao najbolja mu se učinila Izrael. Ništa nije znao o ligi, ali je otišao. Bilo je: kud puklo da puklo. Makabi iz Netanje bio je pun pogodak. 
„Prelazni rok praktično završen. Gde ću? Do 7. septembra je trajao u Izraelu, tamo sam mogao, odlučio sam da idem tamo i ne kajem se. Nisam znao gde idem, ali sam čuo dobre reči za državu. Stvarno je odlična. Liga je previše potcenjena, nedovoljno praćena u Evropi. Kvalitetna je, ima dosta trke, igra se otvoreno. Nisam imao predstavu da je tako dok nisam otišao i video. Klubovi kupuju igrače između sebe, prave se transferi i od 4.000.000 evra, pa i više. Najviše Makabi Tel Aviv i Makabi Haifa. Tamo sam možda igrao i najbolji fudbal u karijeri, dao sam u sezoni, kombinovano kup i prvenstvo, preko 20 golova, bio sam proglašen najboljim igračem lige. Ljudi su me zavoleli, a sa porodicom sam se osećao kao kod kuće. Lepa zemlja, nije velika, na moru je klima idealna. Uživao sam. Da mi je neko rekao, ne bih verovao. Za mene je izraelska liga bolja od poljske, gde sam bio šest meseci. Kod Poljaka u timu ima jedan do dva kvalitetna igrača, više je do nekog sistema. Više se radi taktički, a u Izraelu su tehnički jači, otvoreniji su, što ste videli sa Baharom. Protiv njegove Haife sam uvek dobro igrao, osećao sam se baš dobro na terenu. Ne samo protiv njih, nego uopšte tokom dve godine tamo. Bio sam zadovoljan sobom, a samokritičan sam. Kada odigram loše, ne mora trener da mi kaže, znam sam i jedva čekam sledeću utakmicu da ispravim ono što nije valjalo. Nisma mogao sam sa sobom“.

ZOVE ME POKOJNI DELIBAŠIĆ DA DOĐEM I POMOGNEM, SAMO DA SE NE ISPADNE IZ LIGE 

(©Starsport)

Išao je u Vislu iz Krakova, pa  iz Poljske opet završio u Izraelu na pozajmici u Bnej Jehudi. Stigao je i do Kazahstana u kome je kratko boravio. Razlog je bio porodične prirode. 
„Imao sam epizodu u Poljskoj, pa sam otišao u Astanu. Potpisao sam ugovor na godinu i po, ali sam odigrao samo polusezonu. Mogao sam da ostanem još godinu dana, ali sam se vratio u Crnu Goru zbog porodice. Deca su mi porasla, treba da idu u predškolsko i presekao sam. Da se vratim i da igram za sebe. Odabrao sam Dečić i već nakon njega sam završio karijeru u glavi samo je trebalo da objavim do početka nove sezone da je gotovo. U međuvremenu me pokojni Delibašić, koji je bio u Mornaru, zove i pita: „Hoćeš li da dođeš da mi pomogneš? Ispašćemo iz lige“. Odgovorio sam mu: „Odlučio sam da završim, nisam trenirao dva meseca“. Nije to prihvatio, ubeđivao me je: „Molim te, dođi, samo kao figura ćeš mi mnogo pomoći da opstanemo u ligi“. Bio je u pravu, opstali smo te sezone i posle toga sam rekao da je to – to. U Crnoj Gori sam mogao da igram još dve ili tri godine, ali treba znati kada je dosta. Neću da dozvolim sebi da padnem, da ne mogu da hodam i poslednji dojam to da bude. Posle tebi smeta sve, ljudi te psuju, kažu došao je da uzme pare, jedino to ga zanima i zbog njega mladi ne mogu da igraju“. 

Za sve koji igraju u Crnoj Gori ima savet... 
„Kada sam se vratio u Crnu Goru, finansije mi nisu bile cilj, jer tamo možeš da uzmeš platu za troškove, a ne nešto da napraviš. To kažem i mojim igračima. Ako planirate da igrate samo u crnogorskoj ligi, onda batalite to. Pričam ono što je realno. Svakom mladom igraču cilj treba ovde da igra dobro godinu, dve ili tri i da ode van. Treba da vide šta je profesionalizam, da zarade za sebe i porodicu, jer ako se vrte samo u Crnoj Gori, onda se nameće jedno pitanje: „Šta posle?“ Mora i o tome da se misli“.

MOŽDA SAM IMAO I NAJTEŽI PUT, BILI SU TU JOVETIĆ, VUČINIĆ, DELIBAŠIĆ, ĐALOVIĆ, DAMJANOVIĆ 

(©Guliver)

Mlad je došao u Budućnost iz Peći i dobio je papire i mogućnost da igra za Crnu Goru. Kao malo ko je to koristio, bezmalo uvek se odazivao. Bio je samo jedan izuzetak.
„Bio sam 13 godina u reprezentaciji, odigrao sam 86 utakmica i za sve to  vreme se samo jednom nisam odazvao. Imao sam razloge. Ali, osim tada, svaki put jesam, nije se to dovodilo u potanje, još od marta 2009. godine kada sam igrao protiv Italije, pa sve do 2022. Prvi put mi je poziv uputio Zoran Filipović, još dok sam igrao u crnogorskoj ligi. Nekada sam igrao, nekada ne, ali sam uvek bio tu. Došao sam mlad u Crnu Goru, šat sam imao, 17 ili 18 godina i igrajući za Budućnost ljudi su me zavoleli. Dobio sam i pasoš. Samo četiri utakmice sam igrao za mladu reprezentaciju i prekomandovali su me u prvu ekipu. Generalno sam sa svima imao dobru saradnju. Filipović se nije dugo zadržao, odradio je kvalifikacije i došao je Kranjčar sa kojim smo najbliži bili plasmanu na Evropsko prvenstvo, ali nas je sprečila Češka. Bio je i Branko Brnović, pa Miodrag Radulović. Od svih trenera nisam uhvatio samo Robija“. 

Konkurencija u napadu crnogorske reprezentacije bila mu je paklena, zbog toga je nekada igrao i po krilu. Nije bio izvoljevanja, igrao je tamo gde ga selektor stavi. Još jedan razlog zašto su ga voleli.
„Imao sam možda i najteži put, konkurencija je bila neverovatna i uspeo sam da se probijem. Bio je Jovetić, bio je Vučinić, takođe i Đalović i Delibašić, a bio je i Damjanović. I u međuvremenu još poneko. Ali, ovih pet špiceva i ja. Dakle, šest špiceva. Često se dešavalo da igram dobro u klubu i da mi treneri traže mesto, gledali su da me stave levo ili desno. Nije to moja prirodna pozicija, ali kada te zovu u reprezentaciju – igraš gde ti trener kaže. Nema tu ovde mi odgovara, a ovde ne. Pravljene su rotacije kako bih doprinosio, ali i da bismo svi bili zadovoljni. Konkurencija je bila stvarno jaka, jer tada je bio i Simon Vukčević, koji je bio u Sportingu, Branko Bošković. Vrhunska reprezentacija, proći će nekoliko godina dok se ne pojavi generacija kao ta. Savić i Baša su vrhunski štoper, pa Džudović i Zverotić, i Peković u veznom redu. Velike reprezentacije koje su u Podgoricu dolazile u ta dva ciklusa nisu nas dobile lako. Nijedna. Dva puta smo rpotiv Engleza igrali nerešeno, dobili smo Švajcarsku, pa Vels. Nikome nije bilo jednostavno da uzme bodove. Sada je smena generacije, tranzicija ide malo teže i nadam se da će generacija 2008. nešto napraviti, oni obećavaju, ima tu odličnih igrača koji mogu da dođu do A reprezentacije i budu nosioci“. 

Pre tri godine je osetio da je dosta, da je vreme za one kojima je karijera na početku ili u zenitu. 
„Vratio sam se u Dečić, hteo sam da odigram još malo, još sezonu i da završim, ali su me i tada zvali dva puta. Čim sam video da ja treba da budem pozvan zbog broja nastupa, znao sam da treba da se povučem. Nema tu ljutnje. Osetio sam da ne mogu da pružim više reprezentaciji. Ne treba kvariti dojam. Rekao sam im: „Dosta više, neka mladi igraju“. Tako treba. Vreme prolazi, dolaze mlađi, bolji, brži. Mi stariji treba da im prepustimo mesto. Poštovali su me mlađi igrači i uvek sam gledao da im uzvratim poštovanje, mislim da treba da bude uzajamno. Gledao sam da bude spona između trenera i ekipe. I dan-danas idem i pratim reprezentaciju“. 

TREBA DA BUDEŠ POŠTEN PREMA SEBI, BIO SAM TAKAV KAO IGRAČ, POKUŠAVAM DA BUDEM I SADA 

(©Guliver)

Po završetku karijere uputili su mu poziv iz Dečića i prihvatio je ulogu sportskog direktora. 
„Zvali su me ljudi iz Dečića i pitali: „Hoćeš li još da igraš ili ne?“ Pošto sam završio, potom su me pitali: „Hoćeš li da dođeš u klub i budeš sportski direktor?“ Razmišljao sam dugo, iako poznajem ligu, ali drugačije je nego kada igraš. Jer, tada gledaš sebe i tim, ipak, prvenstveno gledaš da budeš pošten prema sebi, da daš maksimum. Imaš odmor kada ga imaju svi. Prihvatio sam i prošle godine smo uspeli – osvojili smo titulu. Izgurali smo dosta dobro u Evropi, izgubili smo u trećem kolu od Helsinkija na penale. Imali smo dva za prolazak. Ove godine smo osvojili kup. I ovaj posao pokušavam, kao i kada sam bio igrač, da radim pošteno, ali u Crnoj Gori je teško. Ne možeš da se raširiš, jer samo trojicu stranaca možemo da dovedemo. Takve su nam mogućnosti, a baza igrača je mala. Sve što valja se vrti u tri ili četiri kluba. Sada kod mene, naredne Budućnost, pa Petrovac i Sutjeska. Možda bi trebalo napraviti kao što su Bosanci, da se igrači sa Balkana ne računaju kao stranci. Tako bismo probudli igrače iz Crne Gore. Čim imaju malo kvaliteta, znaju da će se vrteti“.

Lakše je bilo Fatosu Bećiraju dok je bio igrač, nego sada kada je rukovodilac. Nekada je brinuo o sebi, sada mora i o drugima. 
„Uloga sportskog direktora je nešto novo za mene, puno je teže nego kada sam igrao, jer na čelu sam nečega, moram da vodim računa i o stručnom štabu i 25 do 30 igrača. Sve ih treba paziti, treba im objasniti neke stvari i svaki prelazni rok 20 dana ne spavam. Stalno sam na telefonu, gledam, tražim, pokušavam da nađem nešto. Treba da budem i spona između uprave kluba i stručnog štaba i igrača. Teško je, jer smo na Balkanu, a na Balkanu oko svega moraš da budeš pažljiv. Prošle godine kada sam došao situacija je bila takva da sam igrao sa većinom igrača, a treba da se postavim kao sportski direktor. Ne volim kada me igrači zovu direktore, više volim da me zovu po imenu. Pokušavam da imam bliski odnos sa njima, ali kada se radi – radi se. To treba da se zna. Kada završe obaveze, možemo da sednemo, popijemo kafu, ispričamo se. Direktor sam im kada su oni na terenu. Nije laka funkcija, ali uz rad se sve može“. 

Na početku kvalifikacija za Ligu konferencije rival Dečića biće makedonski Sileks. Četvrtu godinu zaredom izlazi na evropsku pozornicu i percepcija unutar i oko kluba se promenila, neuspeh bi bio da se na njoj ne nađe. 
„Dečić je pre pet godina bio drugoligaš. Ušli smo u prvu ligu i četiri puta igrali kvalifikacije za evrokupove, osvojili titulu, napravili infrastrukturu. Jedna tribina, druga je u planu. Opet ćemo igrati Evropu, uzeli smo kup i sada smo već postavili standard. Postalo je normalno da igramo Evropu svake sezone. Neuspeh je kada ne bismo izašli u kvalifikacije. Treba to održati pored Budućnosti i Sutjeske, oni su veliki klubovi, imaju veću bazu igrača. Podgorica je velika, a Tuzi su predgrađe, cela opština ima 10.000 ljudi. Igrače iz Podgorice kod nas možeš da privučeš samo dobrim finansijama, da obezbediš transport i stipendije. Drugačije ne možeš da funkcionišeš. Nismo mi u situaciji da možemo da se poredimo sa Crvenom zvezdom, Dinamom, Hajdukom ili Partizanom, oni imaju dosta veće budžete, mi moramo pažljivo da biramo. Ali, dobri smo mi, svako zna ko šta radi i pokušaćemo opet nešto da napravimo. Jedan ili dva koraka u Evropi su za nas uspeh. Jedna ekipa iz Crne Gore da uđe u evropske grupe, svima bi nam bilo lakše, otvori se. U Srbiji ili Hrvatskoj špic koji da sedam golova je ispodprosečan, ali će se prodati. Mi nekome možemo da ponudimo i više od realnog, ali igrač neće da dođe, jer Evropa mnogo vuče. Ne valja ni da preplatiš igrača i da ti dođe samo zbog finansija, njemu motiv bude nula. Moramo da vodimo računa o dosta stvari i imamo još jedan problem. Igrači iz Afrike su za naše tržište možda i najjeftiniji, možeš dobrog da nađeš, ali ne možeš da mu središ radnu vizu. Dovedeš tri ili četiri, dovoljno je jednoga da pogodiš, ali procedura za radnu vizu traje sedam ili osam meseci i to nam pravi problem. Nadam se da će se u budućnosti nešto promeniti“, završio je Fatos Bećiraj razgovor za Mozzart Sport.