Vremeplov: Kako su crno-beli preživeli linč u Atini

Ljubav je pukla u oktobru 2003. godine. U meču Lige šampiona, Marselj – Partizan, crno-beli su na Velodromu imali podršku oko 500 navijača. Dan ranije AEK je igrao u Monaku. Grobari su očekivali pomoć Atinjana, ali… Navijači žuto-crnih su imali odlične odnose i sa tifozima Marselja, pa je zastava “Original 21” bila postavljena u centralnom delu kopa sa navijačima Olimpika. Tada je sve puklo.

Grobari su u međuvremenu izgradili bratske odnose sa navijačima solunskog PAOK-a. Oba tima imaju iste bolje, a i danas, jedni druge podržavaju na svim utakmicama. Pre nešto manje od 14 godina crno-beli rukometaši doživeli su linč u malenoj dvorani Jonikos koja može da primi 700-800 navijača, a bilo je bar 2.000 razularenih, mahom huligana.

U prvom meču na Banjici je Partizan slavio sa 28:22, dok je u revanšu u laganom rirmu dobio sa 24:23 i plasirao se u polufinale. Tada je Partizan igrao u sledećem sastavu – golmani: Strahinja Milić i Nikola Džamić; leva krila: Aleksandar Pilipović i Nemanja Ilić; desna krila: Miloš Kostadinović i Bogdan Radivojević; pivotmeni: Stojan Radanović i Milan Rašić; bekovi: Branko Radanović, Ivan Dimitrijević, Saša Marijanac, Savo Mešter, Nenad Maksić i Đorđe Golubović. Trener je bio Aleksandar Brković.

U revanšu je briljirao na golu Strahinja Milić. Popularni Džambo imao je 15 uspešnih odbrana. Najefikasniji su bili Nenad Maksić i Miloš Kostadinović sa po šest golova, Saša Marijanac je postigao pet, Ivan Dimitrijević četiri, dok su se po jednom u listu strelaca upisali Aleksandar Pilipović, Nemanja Ilić i Savo Mešter.

Aleksandar Pilipović (©Starsport)

Tadašnje levo krilo Partizana, Aleksandar Pilipović, pre nekoliko godina se prisetio pakla koji su on i njegovi saigrači doživeli tog 2. aprila 2011.
“AEK je u osmini finala eliminisao Sporting iz Lisabona, za koji je igrao Vladimir Beli Petrić. Gledali smo tu utakmicu, kako bismo se upoznali sa rivalom. Videli smo da su slavili ludo, da su bile baklje na terenu, da su navijači utrčavali na teren. Bilo nam je to sve čudno. Ta utakmica je definitivno ona koju najviše pamtim u karijeri. Nismo bili svesni šta nas očekuje u revanšu. Otišli smo rasterećeni, znali samo da imamo šest golova viška, da smo bolji, ali nismo znali da idemo u ‘klanicu’, rekao je Pilipović.

Sedam dana ranije, gostujućih navijača nije bilo u Beogradu, ali je u srpsku prestonicu iz Soluna doputovala grupa od petnaestak navijača PAOK-a, koja nije bila nimalo prijateljska prema rukometašima atinskog tima. Bilo je vređanja, dobacivanja, ali nije bilo nikakvih incidenata na Banjici, gde se okupilo oko 2.000 pristalica crno-belih.

Pilipović je osetio da se nešto sprema kada su autobusom stigli na mesto odigravanja utakmice.
“Kad smo prilazili dvorani, nekoliko motociklista nam je presecalo put. Nešto su dobacivali, gestikulirali. Bili su u navijačkim obeležjima. Videlo smo da nas čeka pakao”.

Dvorana u Atini je bila slična beogradskim Šumicama, mogla je da primi oko 800 gledalaca, ali je bilo bar dva puta više. Po grčkom zakonu, policija ne ulazi u dvoranu, već je ispred nje, da bi se izbegli sukobi sa navijačima. Ispred je ostalo više od 1.000 navijača koji su nasilno želeli da uđu. Neki od njih su uspeli u tome, tako da u dvorani ni igla nije imala gde da padne. Bila je ukrašena žuto-crnim bojama.

Domaćini su hteli da smeste novinare i prijatelje Partizana na tribine, tik uz navijače, ali je ipak odlučeno da budemo blizu klupe crno-belih.
“Nismo mogli normalno ni da se zagrevamo pre utakmice. Visili su sa tribina… Neverovatno da u tako malom prostoru može onoliko ljudi da stane. Policije nije bilo. Pogledao sam ka tribinama. Vređali su, psovali, pretili, mnogo njih je imalo fantomke”.

Početkom utakmice krenuo je i pakao. U prvom poluvremenu je bio prekid od desetak minuta. Iz kopa je krenulo nekoliko navijača ka prijateljima Partizana. Srećom, domaći redari su uspeli da smire pobesnele pristalice AEK-a. Na terenu je najteže bilo Aleksandru Pilipoviću. On je u drugom poluvremenu bio samo nemi posmatrač dešavanja na parketu.
“Pošto sam igrao levo krilo, trebalo je da stojim u ćošku. Od terena do tribina je bilo oko metar. Pljuvali su me non-stop. U jednom trenutku sam stajao na devet metara, nisam mogao da odem na svoje mesto. Kada je bio prekid, savio sam se, a oko mene je bila pljuvačka. Povraćali su po meni. Džambo (prim. aut. golman Partizana, Strahinja Milić) mi je obrisao glavu peškirom, bilo je mokro skroz od pljuvačke, neverovatno. U prvom poluvremenu je Bane Radanović nenamerno slomio nos njihovom kapitenu, pa je tenzija dodatno pojačana. Moram da kažem da su domaći igrači bili veoma korektni na terenu, da su pokušali da smire situaciju, da nije bilo zle krvi među rukometašima”.

Pred kraj utakmice, portaprol AEK-a je došao do novinara i predstavnika kluba i rekao da, čim sudija svira kraj, odmah krene ka tunelu, da se ne zadržava na terenu. Znali su šta se sprema. Navijači AEK-a su poznati da često prekidaju utakmice ulaskom na teren. Partizan je i u revanšu pobedio sa 24:23 i plasirao se u polufinale Čelendž kupa, gde je kasnije eliminisan od portugalske Benfike.
“Pitao sam kapitena Stojana Radanovića tokom utakmice: ‘Šta ćemo, hoćemo odmah u svlačionicu kad sudija svira kraj’. On je rekao nešto u fazonu ‘Ma, ne’. Kada je utakmica bila završena, kreće stampedo. Video sam nekoliko minuta pre kraja, da mnogi navlače fantomke, da se sprema nešto loše”.

Poslednji zvuk sirene bio je signal navijačima AEK da prvo bakljama, šipkama, topovskim udarima, flašama gađaju igrače, stručni štab, članove i novinare iz Srbije. Letelo je svašta na teren. Rukovodstvo, prijatelji i igrači grčkog kluba napravili su svojevrsni špalir, kako bi ušli u tunel. Na tom putu od 20-ak metara bilo je svašta, a najdeblji kraj izvukao je i trener golmana Partizana, Mihailo Radosavljević, koji se prošle godine vratio u Partizan i obavlja istu funkciju kao i pre 14 godina. On je dobio udarac u glavu, od kojeg je pao. Udarce su dobili još neki članovi Uprave i prijatelji kluba, a rasekotinu na ruci je zaradio i trener crno-belih, Aleksandar Brković.
“I protipožarnim aparatom su krenuli na nas. Rukometaši AEK-a su nas spasili, branili su nas od razularenih navijača. Često sam u društvu prepričavao dešavanja sa tog meča. Ta utakmica je definitvno nešto što ću najviše da pamtim u karijeri kao i tri prelepe godine u Partizanu”, zaključio je Pilipović koga u rukometnom svetu znaju po nadimku Apatinac. Ostao je u ovom sportu, trener je u rodnom gradu.

Ekspedicija Partizana je bila “zarobljena” u svlačionici dvorane Jonikos sat i po. Pravo je čudo kako se iz horor situacije niko nije ozbiljnije povredio. U tim trenucima ulazili su igrači AEK i izvinjavali se zbog huliganskog ispada navijača. Iako je bilo žustro na parketu, posle utakmice je vladala prijateljska atmosfera među igračima.

Kada su se strasti smirile, autobus je stigao ispred dvorane i ekspedicija Partizana je krenula kući. Konačno. Posle 45 minuta vožnje, usledilo je novo iznenađenje. Kada se autobus zaustavio na pumpi kako bi igrači kupili hranu, vodu… iz kombija su izleteli momci u žuto-crnim dresovima, očigledno vraćajući se sa utakmice. Da bi se izbegli eventualni bliski susreti sa navijačima AEK-a, produžena je vožnja, tako da je tek posle 100 kilometara ekspedicija crno-belih bila na sigurnom.