Gornji Milanovac je to čekao 45 godina: Metalac i Takovo kao familija u Superligi

Sredina mala, zajedljiva – uspeh ogroman, planiran. Dobio je Gornji Milanovac još jedan klub u elitnom rangu državnog sporta. Dosad su na taj način bili privilegovani fudbaleri Metalca, od jeseni će im se na najvećoj pozornici pridružiti odbojkaši Metalac Takova.

Ekipa koja je u imenu spojila nespojivo (grad decenijama podeljen na „naše“ i „njihove“) probila se u Superligu i podarila sugrađanima priliku da u drugoj polovoni 2021, ako virus korona popusti, a epidemiološka situacija dozvoli povratak publike u hale, uživa u utakmicama sa Vojvodinom, Crvenom zvezdom, Partizanom...

Ono što je bilo nezamislivo godinama ostvareno je u možda najizazovnijoj sezoni, bez pomoći s tribina, sa oskudnim finansijskim sredstvima. Uspeh je građen na temeljima entizijazma i fantazima.

„Svake godine ciljevi su bili visoki. Možda nije bilo realno, ali smo se potajno nadali i pred početak ovog ciklusa verovali da možemo do Superlige. Uspeli smo da izgradimo timski i pobednički duh, iako ni jedan, ni drugi zadatak nije bio lak. Niti ispunjen preko noći. Posebno ako se zna da smo imali igrače koji se nikad nisu takmičili na najvišem nivou“, objašnjava Mozzart sportu Radovan Gavrilović, sportski direktor, ujedno i korektor Metalac Takova prolaznu tačku puta ka vrhu.

Ligaški deo takmičenja ekipa trenera Miloša Ignjatovića okončala je na drugom mestu prvoligaške tabele, iza Spartaka iz Ljiga (direktno se plasirao u Superligu). U odnosu na lidera (jedini ih savladao dvaput u sezoni), Milanovčani su imali samo pobedu manje, učinkom od 19 trijumfa i samo tri poraza u ligšakom delu osigurali baraž. U njemu su kao pod indigom preslikana slavlja nad Borcem iz Starčeva: po 3:1 u Pančevu i podno Rudnika.

„Ono što se čekalo od postanka kluba, 1976. napokon je ostvareno. Znali smo da neke ekipe ulažu ogroman novac, dovode proverene igrače. U pitanju su Spartak iz Ljiga, Karađorđe iz Topole i Novi Sad Maneks. Svako od njih angažovao je renomirane odbojkaše, potencijalne reprezentativce, poput Bemića, Škundirća, Čubrila, internacionalnce koji su do pred kraj prelaznog roka čekali ponude inostranih klubova, ali su zbog pandemije ostali u Srbiji i potpisali za našu konkurenciju“.

Andrej Polomac (© OK Metalac Takovo)

Ni u Metalac Takovu nisu sedili skrštenih ruku. Pre svega zahvaljujući Gavrilovićevoj energiji i sposobnosti da prepozna kvalitet.

„Prvo smo vratili milanovačkog zeta, Vladana Aleksića (bloker), sa kojim sam igrao u Ribnici. Po njegovoj preporuci na mesto primača dovelli smo Nenada Ćosića iz Valjeva. Prva pojačanja. Uz to smo sačuvali okosnicu ekipe iz prethodne sezone. Znali smo koliko vredimo, jedino što to nismo želeli javno da pričamo, opteretimo, pre svega, mlade igrače. A koliko smo bili sigurni u sebe i potencijal tima ilustruje podatak da smo Andreja Polomca, iako mu je tek 16 godina, stvavili da igra tehničara, najodgovorniju poziciju u ekipi. Polomac nije samo budućnost našeg kluba, već i srpske odbojke. Zapamtite. Dali smo mu šansu, iskoristio ju je i – tek će“.

Osim sportskog rezultata, pokazatelj kako se radi u Metalac Takovu je podatak su na mečevima baraža sa Borcem od sedmorice igrača (šestorica startera i libero) čak petorica iz Gornjeg Milanovca. Za diku varoši gladne uspeha su: korektor Radovan Gavrilović, tehničar Andrej Polomac, primač serbisa Nikola Jestrović, srednji bloker Vladan Aleksić i libero Dragan Petrović.

„Dok sam igrao u inostranstvu, naročito u Francuskoj i Švajcarskoj, neprestano sam govorio lokalnim momcima koliko su privilegovani što igraju u svom gradu, pred porodicom, drugovima, rodbinom... Posebna vrsta emocija. Hala „Breza“ me podeća na dvorane u kojima sam igrao van granica Srbije. Lepo spakovana, nudi maksimalne uslove za ugodno praćenje utakmica i jedva čekam da u mom gradu ugostimo najbolje timove zemlje. Pritom, garantujem da niko nema podlogu kakva je u „Brezi“. Mekanu, idealnu za skokove, a činjenica da nismo imali nijednog povređenog igrača u minule dve sezone dovoljno ilustruje šta nam znači domaći teren“.

Prema Gavrilovićem rečima, prvi zadatak u narednoj sezoni biće opstanak u Superligi. Kao što je poslednje tri godine postepeno i brižljivo gradio proboj ka njoj (zatakao ekipu u Drugoj ligi „Zapad“), tako ne želi da bude deo samo jednu godinu. Naprotiv.

„U martu sam proslavio 39. rođendan, ako me zdravlje posluži igraću i posle 40. Možda biti i najstariji igrač lige... Ljudi koji me poznaju dobro znaju moj fanatizam, zdrav način života i posvećenost obavezama. Nikad u karijeri nisam pretrpeo težu povredu, smatram da više mogu da pomognem ekipi na terenu, iako i administrativni rad oduzima dosta energije i vremena. Onog trenutka kad sam se vratio u Gornji Milanovac definisao sam još jedan cilj: da bar jednu utakmicu odigram sam sinom Mihailom. Sad mu je 14 leta, predan je, radan, ako se nametne na treninzima možda za dve sezone, kad stiče pravo, dočekam ono što sam sanjao. Dotad, uživam u plasmanu u Superligu i skiciram planove kako da u njoj ostanemo“, dodao je Radovan Gavrilović, uz šefa stručnog štaba Miloša Ignjatovića, ključni čovek uzleta OK Metalac Takovo.

PORODICA JE MOTIVACIJA

Ekipa na okupu (© OK Metalac Takovo)

Bio je Radovan Gavrilović veliki talenat u tinejdžerskom dobu, sa 16 godina ga je tražio i doveo Milicionar, nekada pretendent na titulu, kasnije je igrao za Ribnicu, a interesantno da ga je ka Kraljevu, kao bitnoj stanici karijere, pogurala buduća supruga.

„Bio sam mlad, nsam verovao u sebe, dok Danijela, izabranica mog srca – jeste. U trenucima kad klub nije hteo da me pusti u Ribnicu, insistirala je da moram da probam. Zbog toga i sve što je, zajedno sa sinom Mihailom, uradila za mene, smatram je bitnom karikom i sadašnjeg uspeha. Najveći motiv da Metalac Takovo uspe je porodica. Taj familijarni ambijent preneo sam i na klub, dišemo kao jedan i zato smo ostvarili ono što niko nije u ovih 45 godina koliko se odbojka igra u Gornjem Milanovcu“, dodao je Gavrilović.

Simbolično, baš njegov poen označio je kraj baraža za Borcem i početak slavlja zbog plasmana u Superligu.