Željko Obradović - Partizanova karta za vaskrsnuće
Vreme čitanja: 7min | sub. 26.06.21. | 14:53
Vrhunski dokaz vernosti i ljubavi prema crno-belom klubu
Baš kada je Partizan rezultatski pao na grane na koje nije navikao, dogodilo se čudo. Verovatno ne postoji trener na svetu kog bi navijači više voleli na klupi nego Željka Obradovića i ta želja im je ispunjena. Jedini trener koji je odveo crno-bele do titule prvaka Evrope, jedini trener u istoriji starog kontinenta sa čak devet Evroliga vratio se da izvuče Parni valjak iz mračnih ulica u kojima trokira od odlaska iz kluba legendarnog Duška Vujoševića.
Tog osmog septembra 2015. godine kada je Dule otišao iz Partizana, nestao je jedan uspešni deo kluba. Usledili su teški dani, godine bez pravog uspeha, a crno-beli i dalje, posle šest-sedam godina, čekaju na titulu prvaka Srbije ili nastup u Evroligi. Mogli su crno-beli sa Andreom Trinkijerijem da se vrate na najviši nivo, ali... Poznato je šta se dogodilo.
Izabrane vesti
A protekle sezone gotovo da ništa nije bilo dobro, za šta god da su se crno-beli uhvatili bilo je osuđeno na neuspeh. Trojica trenera, gomila igrača, nedostatak navijača…. I bilo je jasno da je ovog leta crno-belima potreban žestok, dubok rez.
Gde ćete veći od dolaska Željka Obradovića… Preozbiljan poduhvat kluba.
Čovek čija ljubav prema klubu nikada nije dovođena u pitanje, neko ko je držao crno-bele u srcu čak i kada je vodio najveće evropske klubove. Sigurno je u sebi znao da će doći dan za povratak na klupu i čini se da nije mogao bolji momenat da odabere.
Ako iko može da izvuče Partizan i vaskrsne ga rezultatski, onda je to Obradović Željko. Bez šale, da uzmete da brojite do devet pa je potrebno vremena, a zamislite da se devet puta popenjete na vrh Evrope…
Bilo šta pričati o znanju i iskustvu Žoca je potpuno glupo i bespotrebno. On je živa legenda Partizana, srpske košarke, evropske i svetske košarke. Jedan od najvećih trenera u istoriji igre pod obručima globalno gledano.
Sa 31 godinom je iz patika uleteo u trenerske cipele i osvojio u prvoj sezoni Evroligu. Nešto potpuno nezamislivo u današnje vreme kada recimo Pau Gasol igra sa preko 40 godina.
"Željko je trebalo da bude kapiten reprezentacije na Evropskom prvenstvu u Rimu. A sve se dešava u noći pre odlaska na to prvenstvo. Željko i ja sedimo u ‘Klubu književnika’ sa ženama na večeri i dogovaramo se da nađemo klub u kojem ćemo zajedno igrati sledeće sezone. Mi smo dugogodišnji prijatelji i kumovi. Tada nije bilo mobilnih telefona i izlazi kelner iz kuhinje i kaže mi: ‘Savo, telefon’. Na vezi je Kićanović i kaže: ‘Gde ste? Tražimo vas po celom gradu. Dođite kod mene kući’. Godinama unazad je Kića pričao da će Željko biti trener a ja da dođem na njegovo mesto. Ali nismo se nadali da će to biti brzo. I odemo i dogovorimo se s Kićom, ali postoji problem jer Željko treba da ode na aerodrom i kaže Dudi Ivkoviću da postaje trener. Prilazimo aerodromu, unosi se oprema, mi bez torbi i Duda pita: ‘Gde ste vi?’. Kaže mu Željko: ‘Postao sam trener Partizana’. Na to će Duda: ‘Ma, ‘ajde bre’, Ali onda ugleda Kiću i shvati da je ozbiljno. Voleo je mnogo Željka, i čestitao mu je", pričao je svojevremeno pokojni Milenko Savović o tome kako je Žoc postao trener.
Izbor urednika
Ono što je uradio posle toga ostalo je upamćeno u istoriji košarke i Partizana, a sada će Obradović pred sobom imati zadatak da Partizan kroz ABA ligu ili Evrokup podigne do statusa evroligaša, za šta će mu biti potrebno da dobije pravu podršku kluba kroz dovođenje adekvatnih pojačanja.
Navikao je Obradović kroz karijeru da čini čuda, da diže Fenerbahče kao klub, da “hendluje” najveće zvezde dok je vodio Panatinaikos, što niko nikada nije dobro radio kao on. Međutim, sada pri povratku u Partizan čeka ga specifična situacija. Tim bez samopouzdanja zbog protekle sezone.
Da je bilo koji drugi trener seo na klupu Partizana, mogli bismo da kažemo: “Pa, na njegovom mestu bi se i Žoc pošteno namučio”. A ispalo je tako da će upravo Obradović dobiti šansu da vadi kestenje iz vatre. Prilika za konačnu doktorsku disertaciju vezanu za trenerski posao. Iako ih je već ispisao i-haj.
Prilikom dolaska na mesto sportskog direktora, Zoran Savić je izjavio da je dovođenje trenera najvažnija stvar. Teško da je mogao boljeg da dovede… Sada Partizan može da krene sa sklapanjem tima za sledeću sezonu.
KOJE IGRAČE ŽOC ZATIČE U PARTIZANU?
Pod ugovorom za sledeću sezonu Partizan ima: Uroša Trifunovića, Nemanju Dangubića, Radeta Zagorca, Rašona Tomasa, Vilijama Mozlija, Nikolu Radovanovića, Markusa Pejdža (koji može da ode uz adekvatno obeštećenje), te Dušana Miletića, Stefana Jankovića i Treja Dreksela.
Ugovori su istekli: Novici Veličkoviću, Ognjenu Jaramazu, Nikoli Jankoviću, Džošu Perkinsu i Eriku Miki.
Već je najavljeno iz Partizana da bi ulogu u narednoj sezoni trebalo više da dobiju domaća imena. Mada ostaje nejasno kako će crno-beli pomiriti glad za domaćim igračima i glad za instant rezultatima. Partizan je od mlađih nada dao šansu Aleksi Stepanoviću, Treju Drekselu, Dušanu Miletiću, Mihailu Petroviću, Đorđiju Jovanoviću, Lazaru Stefanoviću i Nikoli Radovanoviću, a računaju i na Luku Tarlaća.
Još u novembru prošle godine Juta je objavila da je Stefanović prihvatio stipendiju, pa bi od jeseni trebalo da sedne u studentsku klupu univerziteta iz Solt Lejk Sitija.
IZ UGLA ŽELJKA OBRADOVIĆA…
Nadimak Žoc…
“Žoc… To je od rane faze, upoznavanja sa košarkom. Trenutka kada sam zavoleo košarku, još u osnovnoj školi u Čačku. Imali smo od jutra do sutra, da igramo da šutiramo. Imali smo velikog uzora u Draganu Kićanoviću. To je taj period kada sam se naložio na košarku. Imali smo običaj da kažemo kada pogodimo cepaj, pa je nastalo od toga Željko Obradović cepač. Jer sam kao cepao mrežicu. Drugari su mi to nadenuli, taj nadimak mi je ostao i veoma mi je drag. Mnogo ljudi me tako zove, a ne zna zašto Žoc”, rekao je Obradović u jednom ranijem intervjuu za Evroligu.
Atina i jedan kafić...
"Fantastičan grad, ljudi. Meni je Atina nešto što me ispunjava srećom svaki put kada razgovaram o njoj, a možeš misliti kako je kada odem tamo. Tamo sam živeo 13 godina, ima jedan kafić od mog prijatelja, Jorgos se zove. Ima specifičan naziv Daily, ali smo mi tamo provodili mnogo noći, a-ha-ha. I svi moji prijatelji su bili u tom kafiću i znaju o čemu pričam. To je kafić u kom sam proveo najviše vremena u životu, ni u jednom drugom nisam bio. Grčka je bila El Dorado. Kasnije je došla ekonomska kriza. To je bio kafić lokalnog tipa. I nikada nismo pričali o košarci. Pričali smo o drugim temama. Bilo je bankara, profesora, radnika, konobara. Svih zanimanja. Uvek je bilo oko 30 ljudi koji su stalno boravili i znao sam da ću uvek naleteti na nekog od njih. To se pretvaralo u fenomenalno druženje. Kada god odem u Atinu probam da odem tamo”.
Ljubav prema filmu i pozorištu...
“Visili smo u pozorištu. Moj veliki prijatelj je Bogdan Diklić, druženje bez prestanka je to bilo u odnosu na obaveze. Nismo se razdvajala. Treći član čuvenog trija bio je Milenko Savović. Išli smo na sve pretpremijere, premijere, gledali probe, sve smo to prolazili. To su bili izlasci koje smo najviše voleli. I uvek mi je to nedostajalo u inostranstvu. Jedna od stvari bih voleo da se vratim tom načinu života kada se vratim u Beograd. Sigurno će doći i taj trenutak”.
O Filu Džeksonu...
"Imao je neverovatne rezultate. Radio je sa vrhunskim igračima, Džordana, pokojnog Kobija, Šakila, što nije uvek lako. Radio je na specifičan način. On je čovek koji je ostavio veliki trag. Jedna osoba nije važnija od grupe. U tome je sve. Prvo morate da naučite da gubite, a zatim i pobeđujete”.
O košarkaškom pozivu...
"Najveća radost za igrača je da igra utakmicu. Privilegovani smo da radimo ono što volimo. Tu privilegiju nema veliki broj ljudi. To je fantastično. Uvek sam im govorio da je najveća sreća trenutak pre početka utakmice. Rezultati su bitni, ali bitnije ono što osećaš unutra. Važnije je da se da sve od sebe od rezultata. Super je i kada te kritikuju. Ali mene nikada niko nije mogao da kritikuje koliko sam ja sebe sam kritikovao. Kada ostanem sam sa sobom, kada analiziram utakmicu. Daj Bože da mogu sve to da radim i ponovo da grešim”.
O beleškama koje je dobio od Duška Vujoševića...
“Imam neku biblioteku svoju, uspeo sam da dođem do nekih skripti od Profe. Imam sačuvane i moje beleške koje sam imao kao igrač. Dule Vujošević mi je odavno poklonio neke svoje zabeleške. Čujem se sa njim, on je u Rumuniji. Baš se često čujemo, pričamo o svemu. U vreme kada je on bio pomoćni trener u Partizanu, ja sam bio igrač. Mnogo smo vremena provodili zajedno. Poklonio mi je tada sveske, ja im se često vraćam”.
Ljubav prema Partizanu...
"Kad voliš nešto, onda voliš. Kada smo osvojili sve tri titule, stigao je neki novac i ja sam rekao da se prvo da igračima, pomoćnim trenerima i svim ljudima iz kancelarije u Partizanu… Da će na mene doći red. Red nikad nije došao, ja sam ostao bez ijedne premije ikada isplaćene. Bilo je nekog novca prethodnog da se živi, šta da radiš. Meni je to zadovoljstvo bilo najveće, da budem trener Partizana".