Zločin bez kazne
Vreme čitanja: 4min | sre. 23.10.24. | 15:55
Iza doskorašnjeg generalnog direktora ostala je razvalina od kluba i jedno od pitanja koje niko nije potegao od ponedeljka jeste da li će Miloš Vazura odgovarati za štetu koju je naneo Partizanu
Kao da se ništa nije desilo. Ode čovek, ostavi rusvaj i izgleda da će proći nekažnjeno. Samo, ne bi smelo tako da bude posle svakojakih nepočinstava u režiji Miloša Vazure. Navijači, simpatizeri, bivši asovi i ostali kojima su crno-beli dragi spremni su da konstatuju „samo kad dočekasmo da mu vidimo leđa“.
Mada, nije baš tako.
Izabrane vesti
Iza doskorašnjeg generalnog direktora ostala je razvalina od kluba i jedno od pitanja koje niko nije potegao od ponedeljka jeste da li će Miloš Vazura odgovarati za štetu koju je naneo Partizanu. Kao da svi znaju da – neće.
Dok su trajale pripreme za mirnu primopredaju vasti, svedoci zbivanja u Humskoj kažu da se Miloš Vazura jednog dana pokupio, iselio iz kancelarije, odneo lične stvari, a naslednicima ostavio da se snalaze kako znaju i umeju. Ako znaju i umeju, jer kao što rekoše u prvom obraćanju javnosti ko zna na šta će sve naići dok budu tražili izlaz iz nezapamćene krize.
Pošto su sportisti, možda nije manir Predraga Mijatovića i Danka Lazovića da se bakću ljudima koji veze sa fudbalom niti su imali, niti će imati, ali su članovi Privremenog organa propustili priliku da ospu paljbu po doskorašnjim funkcionerima. Dirketno, poimence, da se jednom za svagda zna da onako kako se ponašao Miloš Vazura više niko – ne sme.
A, ponašao se bahato. Prema zaposlenima, podređenima, poveriocima, ljudima iz drugih klubova, pa nije čudo što Partizan u vreme njegove vladavine nije imao nijednog sportskog prijatelja u Srbiji. Umesto da gradi mostove, Vazura ih je rušio, tako što bi, na primer, dogovorio transfer nekog igrača iz Mozzart Bet Superlige, a onda odbijao da u ime kluba plati utanačeno obeštećenje, a kad bi ga iz sredina kao što su Kragujevac, Čukarički ili Kruševac zvali jednostavno im se ne bi javljao na telefonske pozive.
O kašnjenju isplata igračima prvog tima ili propuštenim prilkama da se neki od omladinaca uvede u status profesionalca, da ne govorimo. Bilo je situacija kad je generalni direktor odbijao da se pojavi na Sportskom centru „Zemunelo“ kad su prvotimcima kasnile plate. Ili da dođe i onda retorikom „prevari“ igrače, kao u stihovima Željka Samardžića: „U novembru biće u decembru“.
Manipulisanje bi negde i prošlo, ali pre ili kasnije je stizalo na naplatu. Kod stranaca uglavnom brže, iako su se i tu dešavali propusti baš usled (ne)delovanja generalnog direktora, pa je iz Beograda bežao Takuma Asano, otišao i nije se javljao Fuseni Dijabate, nestao, pa se vratio Ksander Severina.
Setimo se kako je tužio i dobio novac na sudu Nemanja Jović, uskoro će i Marko Milovanović... A sve vreme je Vazura bio taj koji je pokušavao da okrene priču na svoju stranu, rečima kako informacije novinara nisu tačne ili da oni koji su tražili novac nisu u pravu.
Takvo ponašanje generalnog direktora prelivao se na razne sfere i dovelo klub do situacije da duguje oko 60.000.000 evra, prema rečima Rasima Lajića. Sva je prilika da će Vazura proći nekažnjeno, bez poziva na odgovornost, iako je na osnovu funckije bio kjučna figura u svim poslovnim odlukama. Samo što Vazura nije prvi (mada bi bilo dobro kad bi bio poslednji) koji će se „izvući“ bez poziva da položi račune. Kad je klub u svojstvu generalnog sekretara napuštao Žarko Zečević isto je kasa zjapila prazna; u trenucima odlaska Dragana Đurića i njegove svite desilo se isto; baš kao i sad kad su Milorad Vučelić i Miloš Vazura okončali maltene decenijsko tamničenje Partizana.
I niko nikad nije pozvan na odgovornost.
Ruku na srce, Partizan nema mehanizme da to učini. Uvek se potencira kako je to zadatak državnih organa. Ako je već tako, makar bi na crno-beloj strani Topčiderskog brda mogli da urade nešto za sebe i za buduće generacije. Da preko puta zida u hodniku na kome su portreti svih trenera osvajača trofeja okače i fotografiju Miloša Vazure. I ispod nje napišu: nikad više ovako!
Bila bi to opomena svakome ko uđe u klub da zločinačko ponašanje prema Partizanu mora da se zaustavi. Da se prestane sa kumovskim, rodbinskim i prijateljskim vezama po kojima su Vazurini drugovi i članovi uže i šire rodbine imali maltene zagarantovana putovanja po Evropi. Da se ne desi da generalni direktor odnese šampionski pehar na svadbu, pa mu ga ukradu, a onda mora da ga otkupi (od čijeg novca?), da na ulazu na stadion ne stoje momci koji podsećanju na obezbeđenje beogradskih splavova, jer čuvaju direktora.
Da Partizan bude klub u kome bivši igrači mogu da svrate i popiji kafu, a ne da se toči alkohol i kancelarije mirišu na roštilj, koji je direktor naručivao posle sednica Upravnog odbora.
Roštilj je za kafanu. U kancelarijama se radi. Onako kako Miloš Vazura nije. Za dobrobit Partizana.