Više Ugrešića i Simića, a manje Šćekića i Mujakića

Potrebna mu je mladost, ne i euforija. Zato što razloga za euforiju nema. A za talentima – ima. I te kako.

Jedan od njih zasvetlucao je u nedelju veče pod reflektorima stadiona u Humskoj, samo što bi bilo pogrešno i za Partizan i za Ognjena Ugrešića ako bi se gol mladog veziste protiv Radničkog 1923 (3:1) tretirao vrednijim nego što jeste. Prvi je za seniore momka koji tek promalja glavu na velikoj sceni, niko nema pravo da mu oduzme zadovoljstvo, jer se trenuci poput onog iz trećeg kola plej-ofa Mozzart Bet Superlige pamte zauvek (prvi put se uvek pamti), ali je i u takvim okolnostima potebno zadržati meru i zapitati se da li su crno-beli dali odgovarajuću šansu njemu i ostalim dečacima pristiglim iz podmlatka.

Ugrešića maltene nije bilo na mapi sve do susreta sa istim rivalom u Kragujevcu. Ni tad ne bi zaigrao (svega 54 minuta pre toga na prvenstvenim utakmicama u 2025) da se prethodno nije povredio Stefan Kovač, zbog čega je trener Srđan Blagojević rešio da, maltene u nuždi, pošalje na teren dete iz Kikinde. Na „Čika Dači“ je Ugrešić pogodio stativu posle čega je loptu u mrežu prosledio Jovan Milošević, na večitom derbiju u prvom kolu doigravanja izgledao pristojno iako mu je to bila prva velika utakmica u karijeri i u klubu kažu da ih je sve oduševio hrabrošću, u međuvremenu je protiv TSC-a bio siguran u penal seriji uprkos eliminaciji Parnog valjka iz Kupa Srbije. I onda je postigao gol protiv Radničkog, nagradivši sam sebe za sve učinjeno minulih meseci.

Dobro upućeni kažu da je Ugrešić u tom periodu jasno stavljao do znanja ljudima iz stručnog štaba da uprkos konstituciji može da odgovori zahtevima ovdašnjeg fudbala. Pojedini parametri pokazuju da je u među trojicom najbržih igrača u ekipi iako je visok 190 centimetara. To je već dobra osnova za iskorak u karijeri. Ima onih koji u šali kažu da Ognjen poseduje predispozicije Afrikanca, ali da je zarobljen u telu belog čoveka. Razumljivo, tek će da se razvija i možemo samo da pretpostavimo koliko će snažnji biti u duelima kad dobije još koji kilogram mišića.

A sve to vreme, od zimskih priprema do pre nekoliko sedmica, bio je na marginama, iako je na treninzima pokazivao da bi mogao ako ništa drugo makar da konkuriše za tim. Ne samo on, već većina talenata, ali su u prednosti uglavnom bili iskusniji fudbaleri.

Dušan Jovanović na meču sa Radničkim (MN Press)

Na primer, Nihad Mujakić je igrao pre Nikole Simića, Aleksandar Filipović umesto Milana Roganovića, Aleksandar Šćekić i Stefan Kovač na mestu kome su se osim Ugrešića nadali Matija Stjepanović i Dimitrije Janković, Aldo Kalulu tamo gde je zamišljeno da budu Nemanja Trifunović ili Zoran Alilović, Nemanja Nikolić pre Dušana Jovanovića... Naravno, nijedan klub na svetu – osim možda Barselone – nema luskuz da počne utakmice sa sedmoricom dečaka iz škole, niti je logično da svi istovremeno budu na terenu, ali malo više sluha za telente iz škole je moralo da bude.

Niko to u Humskoj nije spreman javno da kaže, ali statistika pokazuje da Srđan Blagojević više veruje starijim igračima, koji poznaju ligu ili zakonitosti seniorskog fudbala i da je mladima davao šansu samo kad bi neko od iskusnijih povređen ili kartonima sankcionisan. To onda nije šansa, nego moranje. Uostalom, setite se kako je Vanja Dragojević počeo da igra. Slučajno, jer je bio na programu kontrolni susret sa CSKA i Blagojević je hteo da proveri momka koga čak nije ni vodio na pripreme u Tursku. Sad je redovan u prvih 11.

Svaki od ovih primera sugeriše da Partizan kao klub i Srđan Blagojević kao šef stručnog štaba nisu imali precizan plan koga bi trebalo da promovišu iz škole, već da se išlo od slučaja do slučaja. Partizan bi svakako bio drugi na tabeli, sa Ščekićem ili Ugrešićem, međutim, Šćekića ne može da proda i to je poenta, a Ugrešića može. Ne zato što mora, nego što jedino deca kluba u perspektivi mogu da mu donesu novac značajan za oporavak. Kao što je uradila Crvena zvezda kad je bila u finansijskim problemima i gurnula u prvi tim Predraga Rajkovića, Marka Grujića, Luku Jovića, Mihaila Ristića... Ili kao što radi sad promocijom Andrije Maksimovića.

Ovde ne poredimo kvalitet, već potenciramo opredeljenje.

Partizan je maltene potrošio ceo drugi deo sezone, a da ne zna da li na nekog od pobrojanih može da računa, jer nikom nije dao priliku bar deset utakmica u kontinuitetu da se vidi ko je kakav. Drugi na tabeli bi bio i sa Mujakićem i sa Simićem, ali je Mujakić, kao i Šćekić, fudbaler bez realne vrednosti na tržištu, a Simić samo što ima etiketu štopera „made in Zemunelo“, odakle su stigli Nikola Milenković i Strahinja Pavlović može moji milion da ubaci u kasu.

Zato je bitno istrajati na njima. Iako mlađarija zna da se duri što ne igra, svesna skaradnog pravila o bonusu, ume da pomisli kako je samo ona u pravu, ali ako se ne oseti bitnom onda će otići kao što su neki bez pozdrava, pa će umesto pod reflektorima Humske, zablistati u drugoj sredini.