Svi Vošini promašaji

Nezadovoljstvo kod Vojvodinaša se skupljalo još od avgusta meseca i eliminacije od Maribora. Na jučerašnjoj utakmici protiv IMT-a, sa svakom propuštenom prilikom se dizala temperatura na tribinama, da bi se nakon pogotka Isaka Belfodila u poslednjim sekundama sudijske nadokande, dostigla tačka ključanja. Mnogo toga je izrečeno, tražene su i ostavke, nova uprava Stare dame se suočila sa dosad neviđenom situacijom u svom trogodišnjem mandatu.

Ali teško je upreti prstom u krivca - zbog koga Vojvodina na kraju februara meseca nema igru. Tu odgovornost moraju da podele igrači, stručni štab, kao i čelnici kluba i zajedno da donesu odluku – kako i šta dalje. Jer da se razumemo, još ništa nije izgubljeno u ovoj sezoni, barem ne u rezultatskom smislu. Vojvodina je, kako trenutno stoje stvari, još uvek peta na tabeli Mozzart Bet Superlige, sa sedam bodova zaostatka od treće pozicije i na pobedu manje (ali i sa utakmicom više) od četvrtoplasirane lučanske Mladosti. Dakle Evropa je na dohvat ruke, ali jasno je da će svaki promašaj, onaj za stolom gde se donose odluke, isto kao i onaj na zelenom tepihu, da boli duplo jače.

Ne sme više da se srlja iz greške u grešku i da se opravdanja za kikseve traže u nesrećnim okolnostima, povređenim igračima, Serijevoj porodičnoj kući u Obali Slonovače... Devet meseci je Vojvodina imala da od kvalitetnog sastava napravi tim i u tome nisu uspeli. Sa druge strane, već dve i po sezone tragaju za adekvatnim šefom struke, ni to im ne polazi za rukom. „Potrošili“ su već petoricu trenera, a moguće da će do kraja takmičarske godine da se rastanu i od ovog šestog, koji je ipak zaslužan za neke velike pobede u novijoj istoriji Lala i koji je doneo poslednji trofej Kupa u njihove vitrine. Na kraju, vraćanje Nenada Lalatovića u Novi Sad, da vodi ekipu koju nije on birao i njegovo predstavljanje javnosti kao da je svojevrsni Vošin Mesija, može da bude i presudna „stativa“,  u ovoj sezoni Lala.

Možda nije instant zabolela kao ona koju je Aleksa Vukanović pogodio na „Johan Krojf Areni“, ali će svakako imati dugoročnije posledice – ukoliko zbog jednog lošeg mandata, zauvek dođe do zahlađenja odnosa između Nenada Lalatovića i Vojvodine, odnosno njenih navijača. Njegovo ime bi ipak trebalo uvek da nosi neku težinu u novosadskim fudbalskim kuloarima, ali još koji „promašaj“ i sa njegove strane, može da izbriše sve rekorde i sve što je dobro učinio u prethodna dva mandata. I  umesto da se za Nenada Lalatovića vezuje istorijski trofej Kupa Srbije sa Starom damom, Vojvodinaši će se sećati košmarne sezone u kojoj je njihov klub ostao bez Evrope.

Naravno, mnogo odgovornosti nose i igrači, koji takođe pronalaze izgovore u ovom rikošetu Vošinih trenera. Ali umesto da to kod njih prouzrokuje reakciju na terenu, oni deluju uljuljkano u ovoj crveno-beloj barci, koja plovi sve dalje od Evrope.

Gde je ona ekipa, koja je pokazala zube Ajaksu u sred Amsterdama i dobro ga oznojila u Bačkoj Topoli? Gde su onih deset momaka koji su nakon Medojevićevog crvenog kartona u Ljudskom vrtu, grizli dok nisu došli do izjednačenja? Juče je svaki promašaj, pogođena stativa i prečka, propraćena saginjanjem glave, kako bi se u travi pronašla fortuna, za koju su momci u crveno-belom ubeđeni da im je okrenula leđa. To im kaže govor tela, to im se vidi u beznadnom pogledu, nakon još jednog primljenog gola u sudijskoj nadoknadi i to su odlike jedne psihički potonule ekipe. Prevashodno je na treneru da im povrati to samopouzdanje, ali bi još delotvornije bilo da to uradi kapiten(i). Slobodan Medojević, kada već ne može na terenu zbog povrede, onda glasom autoriteta u svlačionici, a sa druge strane Njegoš Petrović na bojištu. On bi trebao da bude taj, koji će po svakom izlasku na Karađorđe, prvi da napravi start u meso i pokaže protivnicima gde su došli, a saigračima da ukoliko ne ponove isto, sledi ribanje u svlačionici. Jer Vošini timovi su kroz istoriju imali tu buntovničku crtu. Iako sociolozi Novosađanima pripisuju mirniji temperament, kada se zakotrlja lopta, po pravilu isplivava bački inat, koji je kroz istoriju krasio fudbalere u crveno-belom.

Vojvodina je ove sezone preživela eliminaciju od na papiru slabijeg protivnika, na nikad raskrčenijem putu ka Evropi, promene trojice trenera, bojkot navijača, neviđenu sramotu prouzrokovanu nesportskim dešavanjima na konferenciji za medije, svađu uprave sa najboljim igračem. Poraze od Novog Pazara i Napretka kod kuće, remije sa fenjerašima Mozart Bet Superlige... Preživeće i ovaj IMT, ali je pitanje koliko još udaraca Stara dama može da primi, pre potpunog nokauta. Pre nego što počnu pogrdne parole, da se skandiraju na svakom meču na Karađorđu, ili još gore – pre nego što i tih 1.000 – 1.500 navijača odsutanu od svog kluba. Zbog toga, zbog njih, ne sme više da se promašuje, jer u suprotnom, baš kao i jučerašnji pokušaji Serija, Uroša Nikolića, Mladenovića i Petrovića, Vošina sezona će ostati na stativi.