Srbija lider Evrope – po broju smena trenera: Obuzdajte klubove, ako hoće da smene i trećeg, neka plate 100.000!
Vreme čitanja: 6min | čet. 23.09.21. | 14:10
Radnički bez premca sa tri rokade, Superliga na koti osam. Blizu samo Rumuni i Turci, smena nije bilo u Mađarskoj, Nemačkoj, Španiji, Francuskoj, Engleskoj, Škotskoj...
Rekord iz prošle sezone teško ćemo dohvatiti, jer Superligu je lani, na ne baš super način, igralo 20 klubova. A čak 17 njih je menjalo trenera, dok smo sve skupa videli neverovatnih 30 rokada. Sa 18 klubova u ligi, dobrim igrama i radom trenera Crvene zvezde, Partizana, pa i Napretka ili TSC-a i još ponekog nije baš realno da “podignemo“ granicu. Ali da su klubovi krenuli udarnički – jesu vala. U prva dva meseca sezone čak osam promena u stručnim štabovima superligaša, uz napomenu da je samo niški Radnički do sada rotirao već trojicu trenera.
Nenad Lalatović istina nije vodio ekipu ni na jednom meču, ali je zvanično otišao u saudijski Al Batin nakon što je sezona počela. Štaviše, dan pre no što je otišao promovisao je pojačanje iz Japana Rjoheija Mićibućija. Radnički je tog dana odlaska igrao utakmicu drugog kola sa Napretkom, a ekipu je vodio Aleksandar Stanković. Potom i Radomir Koković, koji je na Čairu izdržao jedva dve nedelje, pa se sada čeka da na njegovo mesto i zvanično dođe Radoslav Batak.
Izabrane vesti
Radnički je dakle najnemilosrdniji prema trenerima – ne samo kad je Srbija u pitanju – ali nije jedini koji je ove sezone menjao šefove. Radili su to i Proleter, iako ga je Branko Žigić godinama već čuvao u eliti, pa Čukarički, bez obzira na to što je sa Dušanom Đorđevićem izborio povratak u Evropu. Menjali su i Radnik (Igor Bondžulić), Novi Pazar (Milan Milanović) i Voždovac (Predrag Rogan), koji samo čeka da u šefa struke promoviše Aleksandra Lintu, bivšeg trenera kragujevačkog Radničkog.
Šest klubova dakle i osam ispisnica. Probali smo okvirno da vidimo ima li nam u Evropi ravnog i nismo našli sličan primer. I u Turskoj i u Rumuniji je šest klubova menjalo trenere, ali niko više od jednom. Bugari su dobacili do pet promena, Ukrajinci do četiri, koliko i klubovi iz BiH i Švedske, u kojoj je prvenstvo počelo još u aprilu.
Većina liga je ipak mnogo strpljivija sa trenerima, pa tako promene nismo videli u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Španiji...
“Stvar je u poznavanju problematike. U tim zemljama klubove vode ljudi koji razumeju posao, u kojima struka radi i bira trenera. Kod nas i u ovim levim zemljama klupska politika bira trenera, a pogledajte samo ko rukovodi klubovima?! Oni u fudbalu ne znaju ništa, a misle da sve znaju.. Možda imaju i interese, igrače, ko zna šta“, bez dlake na jeziku za Mozzart Sport govori iskusni trenerski vuk Milorad Kosanović, odavno dokazan kao jedan od najboljih u zemlji.
Branko Žigić mirnijim tonom, ali na istu temu...
“Mnogo klubova živi od transfera i prodaje igrača. Oni najbolji uvek odlaze, dolaze novi iz nižih liga i ne mogu odmah da pokažu da su nivo Superlige. Treba pride vremena da se sve to uklopi. A na sve to se traži i rezultat, a da li je realno u takvim uslovima praviti i rezultat i igrače za prodaju? Pa nije“.
Iz Žigićevog primera u Proleteru najbolje se vidi koliko je u stvari teško opstati u srpskom fudbalu.
“Ja sam proglašen za najperspektivnijeg trenera Vojvodine za 2020. godinu, a na početku nove sezone ostao sam bez posla posle tri kola. I to posle utakmica sa Partizanom, Voždovcem i Novim Pazarom. Po meni je bilo rano, jer ja sam selektirao tu ekipu, najbolje poznajem te momke pošto smo zajedno prošli pripreme, ali...“, ne mora Žigić ni da završi rečenicu.
17.55: (12,0) Mladost (6,50) Partizan (1,23)
Ima ipak i do trenera. Pa i do procesa stvaranja trenera.
“Način na koji se treneri upisuju na licence... Upisuju se ljudi koji ne bi trebalo da imaju pravo da budu treneri. Forsiraju se neki prijatelji, rođaci, kumovi. I dobiješ takav kadar. Moramo sve da postavljamo opet. Da vidimo ko se u Savezu bavi strukom“, ističe Kosanović.
Valja ovde podsetiti da PRO licenca u Srbiji košta 750.000 dinara, pa kada uporedite to sa primanjima trenera, shvatite koliko je to zahtevan izdatak. Takođe, treneri, za razliku od igrača, nemaju sindikat. Nemaju ni sigurnost kao recimo kolege u bogatim evropskim zemljama, pa kada ostanu bez posla ne mogu da računaju da će biti isplaćeni do kraja ugovora što je recimo slučaj kod fudbalera. Neke pare dobiju, čisto radi sporazumnog rastanka, ali daleko je to recimo od Italije u kojoj trenere klubovi plaćaju sve dok ne nađu novi angažman.
A na sve to...
“Ja sam recimo posle Proletera imao ponudu Niša, ali videli ste recimo kako je prošao Radomir Koković. A pošto sam ja vodio Proleter, pa da sam onda preuzeo Radnički i da sam i na Čairu ostao bez posla, po pravilima ne bih mogao da vodim i treći klub u Srbiji, bar ne u Superligi, do leta“, objašnjava Žigić.
Treneri dakle moraju da dobro promisle pre nego što prihvate određenu ponudu. Klubovi nemaju taj problem. I baš tu bi moglo da se pronađe i rešenje.
“Klubove morate da obuzdate. Ako hoće da menja i trećeg trenera neka plati 100.000 evra. Pa da vidimo da li će da teraju trenera, koga pride neretko i ne plaćaju. Ili će da uzme pa dobro da razmisli koga će uopšte da dovede, a ne da, kao sada, dovedu u Superligu nekoga ko nikad nije radio, pa se onda prave pametni“, decidiran je Kosanović, a i Žigić je saglasan.
“Hajde da obrnemo uloge? Pa da, ako mi već možemo u samo dva kluba godišnje, onda i klubovi da moraju da razmišljaju o tome šta će da rade i da onda cene kvalitet“.
Takav je inače sistem u Brazilu. U Italiji je klupski maksimum tri trenera po sezoni. I mada će prosečan ljubitelj fudbala uvek pre razmišljati o igraču ili klubu no o treneru, bez ovog poslednjeg – nema ni dobre igre ni uspeha ekipe. I nema nikakve sumnje, nema ni lepog fudbala.
“Možda se zato i igra lošiji fudbal sa malim brojem golova. Niko nikog ne sme da napadne, čuvaj 0:0, jer ako izgubim, oteraće me. Ovako čuvam bod, pa ću sledeću utakmicu da vidim kako ću. Tako je posebno u Prvoj ligi Srbije, u Superligi manje. Prošlo kolo druge lige šest utakmica, sva poluvremena 0:0“, podseća Žigić.
-------------------
---------------------
Kosanović slikovito objašnjava.
“Ne mogu više ni da gledam naše utakmice. Počnem svaku, izdržim 15 ili 20 minuta i prebacim na neki film. Posle čitam novine, kažu igrali smo ovako, onako... A oni stoje u mestu, ne trče“.
Fudbalska opservatorija (CIES) instituta u Nojšatelu prošle godine je detaljno analizirala koliko svi nacionalni šamponati „troše“ trenere. Uzorak je uzet za period od januara 2015. do kraja 2019. godine, a Srbija je sa prosečno 6,2 trenera po klubu bila peta u Evropi, a deseta na planeti. U Evropi su gori bili samo Bosna i Hercegovina, Kipar, Crna Gora i Albanija, u svetu još Bolivija, Tunis, Alžir...
I onda se setite kako je recimo Vladan Milojević uzdigao tada skrhanu Crvenu zvezdu, kako je Aleksandar Stanojević vratio optimizam u redove Partizanovih navijača, kako je Radnički izgledao pod vođstvom Milana Rastavca ili Vojvodina dok su je vodili Marko Nikolić ili Nenad Lalatović...
Klub je iznad svih, fudbal se gleda zbog igrača, sve je to prazno bez navijača. I sve je to tačno, ali bez trenera – nema igre ni rezultata. I neko bi to morao konačno da shvati. Možda i sami treneri. Jer čini se da im je taj sindikat potrebniji nego ikada pre. A niko se za njih neće boriti ako se ne bore oni sami.
SVE PROMENE U SUPERLIGI OD POČETKA SEZONE
Radnički Niš: Nenad Lalatović – Aleksandar Stanković
Proleter: Branko Žigić – Dušan Bajić
Čukarički: Dušan Đorđević – Saša Ilić
Radnički Niš: Aleksandar Stanković – Radomir Koković
Radnik: Igor Bondžulić – Dušan Đorđević
Novi Pazar: Milan Milanović – Kenan Kolašinac
Radnički: Radomir Koković – Radoslav Batak
Voždovac: Predrag Rogan – Aleksandar Linta
PROMENE TRENERA U EVROPI
SRBIJA (8): Radnički (3), Proleter, Čukarički, Radnik, Novi Pazar, Voždovac
TURSKA (6): Kasimpaša, Kajzeri, Adana, Geztepe, Alanja, Rize
RUMUNIJA (6): Univerzitatea, FCSB, Kluž, Dinamo Bukurešt, Gaz Metan, Akademika Klinčeni
BUGARSKA (5): CSKA 1948 (2), CSKA Sofija, Levski, Arda
UKRAJINA (4): Lavov (2), Kolos, Ruh
BiH (4): Borac Banjaluka (2), Široki Brijeg, Posušje
ŠVEDSKA (4): Heken, Geteborg, Erebro, Hamarbi
RUSIJA (3): Rostov, Ural, Arsenal Tula
MAKEDONIJA (2): Škendija, Tikveš
HRVATSKA (2): Hrvatski Dragovoljac, Slaven Belupo
ITALIJA (2): Kaljari, Verona
ŠVAJCARSKA (1): Lugano
ČEŠKA (1): Slovan Liberec
AUSTRIJA (1): LASK
DANSKA (1): Vejle
GRČKA (1): Apolon Smirnis
POLJSKA (1): Lehija Gdanjska
KIPAR (1): Apoel
BELGIJA (1): Žerminal Beršot
MAĐARSKA (0):
NEMAČKA (0)
ŠPANIJA (0)
FRANCUSKA (0)
ŠKOTSKA (0)
ENGLESKA (0)
PORTUGALIJA (0)