Sedam godina u PSV-u, sa Zvezdom uzeo titulu, ima rođendansku želju: Neka Katai uđe da reši

Klub iz Ajndhovena jeste u rezultatskoj krizi, jeste primio devet golova na poslednje tri utakmice, istopio prednost koju je imao u odnosu na Ajaks na samo jedan bod, ali je u kakvom–takvom takmičarskom ritmu, dok je iza Crvene zvezde jednomesečna pauza.

“I za jedne i za druge ovo večeras je svojevrsno finale. PSV ima osam bodova, ali i utakmicu protiv lidera Liverpula u poslednjem kolu, Zvezda tri boda i duel sa poslednjeplasiranim Jang Bojsom u završnoj rundi. Dakle, vrlo izvesno da se večeras vadi karta za nokaut fazu. E sad, možda tih pet bodova razlike i činjenica da ipak znaju gde dolaze, učine da PSV bude nešto oprezniji u početku, da stane u neku srednju zonu i osloni se na direktan fudbal iz tranzicije, ali od Zvezde, iskreno, posle onakve pobede protiv Štutgarta i hrabrog izdanja protiv Milana, očekujem partiju punu samopouzdanja i verujem u pobedu našeg tima.”

Možda proradi niška veza?

“Pa dobro, Luku Ilića trener Milojević mnogo više je ove sezone koristio u Mozzart Bet Superligi, gde je ovaj pokazao da je jedan od najboljih igrača. Tako i treba, igra se na više frontova, moraju se imati igrači za različite uloge. Ali, zato, sa Nemanjom Radonjićem sasvim obrnuta situacija. Njega kao da inspiriše samo velika scena. Svaki minut na terenu je koristio u prethodnim kolima, mogao bi da nastavi tu golgetersku seriju i protiv PSV-a.”

U sadašnjem Zvezdinom timu samo je jedan fudbaler iz vremena u kojem je Caki nosio crveno-beli dres:

“Eto, neka Sale Katai uđe i reši utakmicu. Kakav je to majstor! Pogledajte samo sa kojom lakoćom i dalje postiže golove, doduše u domaćem prvenstvu. Kada ga gledate, pomislite da je fudbal najjednostavnija stvar na svetu. Foto-robot laloškog temperamenta, kompletno vrhunski fudbaler. Nadam se da je potpuno zdrav i spreman.”

POZIV KOJI SE NE ODBIJA

Vraćamo se na početak. Stojanović je iz rodnog Niša u Ajndhoven otišao mnogo pre punoletstva. Neuobičajeno rano i u, za to vreme, neuobičajeno veliki klub:

“Danas bih uvek savetovao mladog igrača da malo očvrsne u Mozzart Bet Superligi, pa da tek onda ide preko. Pritom, danas je mnogo lakše otići u inostranstvo. Doslovno dva gola, ma dve utakmice mogu da vas prodaju u ‘neki’ Azerbejdžan ili Kazahstan. Ali, eto, ja sam otišao sa 16 godina, tek što sam pokucao na vrata prvog tima Radničkog, koji je tada vodio Boris Bunjak. Kad te zove jedan Erik Gerets, koji je tada bio trener PSV-a, ili jedan Frenk Arnesen, tada na funkciji direktora svih selekcija, ili jedan Pit Defiser, skaut poznat po tome da je baš on među Filipsovce doveo Romarija i Ronalda, kako to da odbijem...”

Sa Matejom Kežmanom (@privatna arhiva)

Iako nije dosegao visine koje je sanjao odlazeći tamo, da nije valjalo sigurno se u Holandiji ne bi zadržao punu deceniju.

“Holandska škola fudbala je oduvek, pa i tada, bila prepoznatljiva i primamljiva. Tamo je sistem tako postavljen da ne može da se desi ono što je, nažalost, u Srbiji postalo trend, da se deca između 18 i 21 godine fudbalski potpuno izgube. Ja sam stavio potpis na sedomogodišnji ugovor. Treniram sa prvom ekipom, a ponedeljkom igram za drugi tim, za Jong PSV, u Drugoj ligi. Sanjaš da se probiješ, ali konkurencija paklena. U prve dve sezone svlačionicu sam delio sa Lukom Nilisom i Rudom van Nistelrojem. Onda su stizali Van Bomel, Koku, Roben, kasnije Park, Aleks, Romedal... Jedno vreme trenirao nas je Gus Hidink.”

Neka potpuno druga dimenzija:

“Drugi mentalitet, nema toliko druženja van terena. Nije bilo lako, jedan od roditelja bi uvek bio uz mene, menjali su se na par meseci. Doduše, bio je tu i Ivica Kralj, u isto vreme smo stigli u Ajndhoven. Kasnije je došao i Mateja Kežman. Ali tamo vam je kao u nekoj ozbiljnoj zapadnoevropskoj firmi. Imate puno radno vreme. Dođete na stadion na doručak, pa trening, pa odmor, pa ručak, pa drugi trening. Ako ste povređeni ili radite neki oporavak, onda još i pre doručka. A između svega toga, sastanci sa stručnjacima za marketing i odnos sa medijima, sa psihologom, koji te uči kako da ostaneš karakterno jak i kada ti publika zviždi, mediji kritikuju. Pa časovi holandskog..."

POVRATAK KUĆI POSLE 13 GODINA

I tako punih šest godina, kada je propala prva prilika da se vrati u domovinu, jer se pričalo da ga je silno želeo Miodrag Ješić, tadašnji trener Partizana:

"Otišao sam u leto 2007. godine na pozajmicu u Rozendal i tu proveo poslednje dve godine u Holandiji. Oni su tek bili ispali iz elitnog ranga, odmah pokušali da se vrate, ali smo u baražu izgubili od Ekselsiora. I onda je, sasvim iznenada, iskrsla neverovatna finansijska ponuda sa Kipra, koja me je baš privukla. Posle dugih deset godina u Holandiji, povratak toplijem temperamentu i klimi i jedna korektna sezona u Arisu iz Limasola, a onda još jedna neverovatna selidba - u Izrael.”

Tu mu je, kaže, bilo možda i najlepše u inostranstvu:

“Bilo mi je prelepo u Hapoel Haifi, sve mi je tamo prijalo, i na terenu i van njega i napravio sam grešku što sam otišao posle godinu dana. Ali zvao me je Svetozar Šapurić da se vratim na Kipar. Godinu dana ranije, Muslin me je zvao u Anortozis, predsednik me nije pustio, možda me je i to malo povuklo, Šapura je bio trener Etnikosa, a tamo je bila prava jugo-kolonija. Međutim, posle dva meseca, na mesto predsednika dolazi jedan, da tako kažem, kontroverzni biznismen, koji je smenio našeg trenera i oterao nekoliko tih igrača sa ovih prostora. Te sezone sam često bio povređen i nije mi ostala u baš najlepšoj uspomeni.”

U dresu Radničkog (@MNPress)

A narednog leta, 2012. godine, Radnički se, posle devet godina odsustva sa glavne scene, vratio u Superligu Srbije.

“Bio sam kod kuće na odmoru, imao neke ponude, najkonkretnije iz Mađarske, ali ne više tako finansijski unosne kao prethodnih godina. Ćerka mi je polazila u prvi razred, a poklopilo se da je trener Radničkog tada bio Aca Ilić, sa kojim sam se odlično poznavao iz perioda provedenog u Holandiji. Prepoznao sam da je, posle toliko godina vani, trenutak da se vratim i konačno sam zaigrao za moj Radnički. Prva sezona je bila ‘onako’, korektna, a onda je na mesto predsednika došao kasniji gradonačelnik Darko Bulatović, šef stručnog štaba postao Dragoljub Bekvalac i pred nama je bila možda i meni najdraža, najupečatljivija sezona u Radničkom. Skockala se odlična ekipa, u jesenjem delu smo na svakoj utakmici imali pun stadion. Sećam se da smo, recimo, u četiri dana igrali protiv Zvezde i Partizana, prvenstvenu i kup utakmicu, oba puta je bilo po 15.000 ljudi na tribinama. Jurili smo tada Evropu, na kraju bili šesti, a da smo bili samo malo ‘zaštićeniji’, bez problema bismo ostvarili san.”

Na zimskoj pauzi te sezone ponovo se Partizan raspitivao za njega, a svakako je završio u crno-belom dresu, ali u - Rumuniji:

“Univerzitatea iz Kluža me je čekala još od zimskih priprema u Turskoj gde sam se istakao i protiv njih i protiv Černomoreca i dogovor je sklopljen na leto. Bilo je to još jedno jako lepo iskustvo, jaka liga, stalno pun stadion. To je jedna prelepa arena, a čitav grad navija za Univerzitateu. Njihov gradski rival ĆFR je poput Čukaričkog kod nas. Perfektno organizovan klub, imaju sve, sem navijača. Ali nisam tada najradije otišao u inostranstvo, porodica je ostala kod kuće i to me je vuklo nazad.”

SEZONA I PO NA MARAKANI KAO BONUS U KARIJERI

Zato je i trajalo samo šest meseci. I tu dolazimo do - Crvene zvezde:

“Tada su se aktivirali neki pređašnji kontakti sa Zvezdanom Terzićem i Draganom Džajićem, sklopile su se kockice i prešao sam u redove Crvene zvezde. Trener je bio Nenad Lalatović, od starijih igrača još samo Luković, Anđelković i Pavićević i uz nas plejada bisera, kao što su Jović, Rajković, Grujić, Vukašin Jovanović... Svi su kasnije napravili velike transfere, lepe karijere, stekli status standardnih reprezentativaca. Nismo mi tada ni bili toliko daleko od titule, u jednom momentu prišli smo na dva boda Partizanu, ko zna šta bi bilo da smo dobili derbi na našem stadionu, umesto što je završeno 0:0. Ja sam kao starter počeo i narednu sezonu kod Grofa Božovića, igrao onaj čuveni revanš protiv Kairata, ali je Zvezda tada već dovela dosta stranaca i postepeno sam gubio mesto u timu.”

Statistika kaže: četiri nastupa u avgustu, čak i gol u Surdulici, a onda, do kraja sezone, još samo jedan meč u prvenstvu, i to pola sata u jednom od poslednjih kola plej-ofa...

“Imali smo 30 bodova više od Partizana pred plej-of. Bila je odlična atmosfera u svlačionici, trener Božović je čak tome pridavao više pažnje nego drugim aspektima. Znate kako, kada sam se vratio u Radnički sa nepunih 30 godina, to je već bilo sa idejom da privodim karijeru kraju. A onda mi Bekvalac kaže: šest meseci kod mene i tražiće te i Zvezda i Partizan. I stvarno beše tako. Stoga sam tih godinu i po na Marakani prihvatio kao neki bonus, kao jedno prelepo iskustvo koje se završilo titulom.”

Ipak, svuda pođi...

“Znao sam tada, u leto 2016. godine, kada sam se ponovo vratio u Radnički, da ću tu gde sam počeo i završiti karijeru, da li za godinu, dve ili tri. Ostao sam četiri, i bila mi je čast što sam učestvovao u povratku kluba na međunarodnu scenu posle pune tri decenije. Ostaje žal za trofejom Kupa Srbije, kome smo se zaista nadali. U vicešampionskoj sezoni imali smo baš, baš jaku ekipu, deset minuta u revanšu protiv Partizana delilo nas je od penala, možda i finala. Nismo ni sezonu kasnije bili toliko daleko, vodili smo u četvrtfinalu sa 2:0 na Banovom brdu, kasnije se ispostavilo da bismo polufinale igrali kod kuće protiv Vojvodine...”

Kada podvuče crtu, Caki je realan, možda čak i preskroman:

“Imao sam lepu karijeru. S jedne strane, kada se pogleda Kipar, Izrael, Rumunija, možda ne zvuči bombastično, mogao sam sigurno i puno bolje u odnosu na talenat, ali sam uvek imao finansijsku satisfakciju, tako da je to neka zlatna sredina”, zaključio je za Mozzart Sport Stojanović koji je, za ovih skoro pet godina, otkako je “okačio kopačke o klin”, jedno vreme obavljao funkciju direktora mlađih kategorija u Radničkom, a trenutno ima ulogu koordinatora pri Fudbalskom savezu Regiona istočne Srbije.