M. PrelevićPRELAZZI: Player 007
_Cropped.jpg.webp)
_Cropped.jpg.webp)
Vreme čitanja: 4min | pon. 04.08.25. | 08:09
Bilo je fudbalski mnogo gorih "marketinških mašina", a ovaj s osmehom i prstima u obliku starinskog fotoaparata – u doba kada svi škljocaju samo mobilnim telefonima – makar je bio prijatelj fudbala, uz to i dobar tip
Pričaće vam – i pričati, i pričati – o "Squid Game". O korejskoj kinematografiji ("Parazit" je osvojio Oskara, sasvim zasluženo, da, ali svi znamo da je "Oldboy" bolji film), koja otvoreno govori o svemu što boli to društvo, o njihovoj hrani i modi, o muzici u kojoj grupice devojčica i dečaka belih lica pevaju pesme o vampirima i prvim ljubavima.
No ako je Gi Hun, Player 456, glavni protagonista Netfliksovog hita, bio naličje Koreje, onda mora postojati i njeno lepo, nasmejano lice; onda mora da bude i nekog ko je ona najdivnija Koreja, koja možda i ne postoji, sem na 90 minuta svake subote.
Izabrane vesti
Ima tih igrača zbog kojih zavoliš fudbal, i to nije previše teško; šta, dosta je da zna lopte i da se ne znoji dok trči za njom, da više voli da podari asistenciju nego da ga tutne golmanu iza leđa, i da ponekad pobedi ili nešto osvoji.
Lako je tako...
A ima i igrača zbog kojih možeš da zavoliš i fudbal, da počneš da se ložiš na njega iako te nije ranije zanimao, pa da se trudiš da shvatiš i kulturu jedne daleke zemlje samo da bi njega bolje razumeo, pa da se zainteresuješ za Premijer ligu i da navijaš za jedan klub iako ti govore da je luzerski i da nikada nije ništa osvojio, niti će (a nešto hoće).
Baš te briga, taj osmeh vredi pola trofejne sale.
Hjong Min Son (©Reuters)Druga polovina rezervisana je za njegove golove.
Takvih fudbalera je baš malo, takve treba čuvati kao malo kimčija u frižideru, samo za specijalne prilike.
Znamo makar jednu osobu koja je zavolela fudbal i Totenhem – Totenhem! – zbog Hjong Min Sona, znamo milion i jednu kojoj su zarosile oči kada je, na oproštaju od kluba čiji je postao zaštitni znak, zaplakao i on.
Tu negde između jednog i miliona, tu je skoro pola hiljade utakmica u belom dresu; tu je i onaj trk protiv Barnlija, dostojan Puškaša, još dostojniji Ronalda Nazarija da Lime; tu je i svaka asistencija koju mu je podario Hari Kejn, a poneku je i uzvratio; tu je vododelnica kada klub bira između Berahina i nekog tamo anonimnog Azijca iz Leverkuzena, i svi misle da dovode potonjeg zbog prodaje dresova i globalizacije brenda...
Tu je sezona 2021. na 2022. i već tada nam je svima bio kapiten, makar na Fantaziju; tu je promašaj protiv Sitija koji sigurno, ma sto posto, nije bio nameran da se Arsenal ne bi dokopao titule; tu su pasovi koje igra sa Bejlom, sa Eriksenom, sa Mourom, sa “pokojnim” Dele Alijem, i na kraju sa samim sobom; tu su svi treneri koji su ga voleli jer ništa drugo nije bilo moguće; tu je i trofej Lige Evrope koji, a zar i to nije totenhemovski, nije doneo on, mada ga jeste doneo on.
Dovoljno za status legende Premijer lige, najboljeg igrača sa svog kontinenta u Engleskoj – stazu je možda utabao Đi-sung Park, ali je Son od nje napravio široku džadu oivičenu svetlucavim lampionima – i za one manje uhvatljive, a jednako važne statuse, poput pitanja "Što ne igra Son, kakve su ovo gluposti?" koje vam postavi osoba što koji mesec ranije nije marila za fudbal.
Player 007 uglavnom je birao pravi trenutak na terenu, i neki će reći da je previše oklevao sa ovim poslednjim potezom. Možda je ikona Totenhema trebalo da ode onda kada je tim napustio najbolji vezista sa kojim je igrao – Hari Kejn će, istina, povremeno biti i špic – ali to ne bi, ako ništa drugo, bilo u skladu sa njegovim vrednostima.
Kada se kaže vrednost, ne misli se na tržišnu. Son je bio i ostaće momak kod kojeg su neke druge stvari važne, i ako je Danijel Levi uspeo da naplati njegovu popularnost tamo u domovini, zbog čega ćete u svakom gradu na svetu naći korejskog turistu u dresu sa brojem 7, neka ga, neka i taj ćelavac jednom bude alav s opravdanjem i s oproštenjem.
Bilo je, uostalom, fudbalski mnogo gorih "marketinških mašina", a ovaj s osmehom i prstima u obliku starinskog fotoaparata – u doba kada svi škljocaju samo mobilnim telefonima – makar je bio prijatelj fudbala, uz to i dobar tip.
I to u severnom Londonu, gde je to često više problem nego prednost.
Hjong Min Son (©Reuters)Spursi su, pa, Spursi, otelotvorenje pesimizma i propuštenih prilika, i mada se suprotnosti u životu ne privlače uvek, teško je zamisliti da bi igde drugde Korejac mogao da bude toliko voljen i poštovan, ne samo od navijača Totenhema.
Možda bi imao koju medalju više – mada je to, ne manje važno, nadoknađivao uspesima u reprezentaciji – ali bi se u drugačijem klubu, naviknutijem na uspehe i pobede, utopio u prosek.
Jer i uspeh može da bude tek prosek, pitajte Mančester siti.
Na kraju treće sezone "Squid Game" shvatate da pobednika nema, niti ga može biti, onaj koji ostaje samo je još jedan broj, iskorišćen za zabavu drugih, bogatijih, srećnijih; na kraju desete sezone Sona u Totenhemu shvatite da ima i drugačijih pobeda, kao što ima i drugačijih igrača.
Ne brinemo za Sona, on će već svoju karijeru privesti kraju onako kako njemu paše, čak i ako to bude daleko od očiju istinske fudbalske javnosti; brinemo ko će biti, ako se uopšte i nazire, sledeći propovednik crkve koja od nevernika pravi poklonike, a od nezainteresovanih lica ona koja se nacrtaju u subotu u 16 ispred televizora samo zato što će se na njemu uskoro pojaviti Player 007.
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
