PRELAZZI: El Ćaćo, za Aspasa i ostale ljude bez rominga
Vreme čitanja: 5min | pon. 14.12.20. | 16:04
“Ćaćo je došao i svima nam stavio prst u d..e, pa onda još jedan, a tad nema više spavanja...”
Neko je već za Antonija Kontea napisao da je “čovek bez rominga”. U svetu modernog sporta, to je jaka uvreda, to je mera fudbalskog proseka, to je ne baš zašećeren način da nečiju karijeru dovedete u pitanje.
Ali postoje neki ljudi koji su jednostavno srećniji u lokalu. Probali su, videli da nije to za njih, opekli se, a onda shvatili da su našli svoju meru, pa nisu ljuti ni na sebe ni na okolnosti, pa tako ni na nekoga ko bi im spočitao to za mobilnu mrežu.
Izabrane vesti
Jago Aspas je jedan od njih. Njemu ne treba roming, ma njemu ne treba ni mobilni, možete da okrenete fiksni na Balaidosu i velika je verovatnoća da će vam se javiti; može, što se njega tiče, da bude još analognije: pitajte bilo koga u Vigu i čitavoj Galiciji, dobro, sem onog parčeta u kojem je Korunja, i znaće da vam kažu gde je i šta radi najbolji “Galjego” koji je terao lopte još od Luisa Suareza (mada se ovaj proslavio u Barseloni i Interu, što jeste malo slabija priča).
Ujedno je i jedno od najgorih pojačanja Liverpula u protekloj deceniji, poznat i omražen i zbog svog udela u onom krahu i davljenju nasuvo Rodžersovog tima protiv Čelsija; ali to je za njega, i za svakog u tom ćošku Španije što miriše na okean, vetar i narečje nalik portugalskom, završena priča, na koju se ne vredi vraćati.
Aspas je možda čovek bez rominga – ma, za njega nije bila ni sunčana Andaluzija – ali je čovek koji ima ponos; iznad svega je čovek kojeg je prelepo gledati kako se i ove sezone, sada već duboko u četvrtoj deceniji života, igra fudbala.
Njegov ponos je obučen u svetloplavo, nosi keltsko ime i uspeo je onomad, u svega nekoliko sezona na prelazu dva veka, da izbriše neke grozne istorijske činjenice, poput one da je kaudiljo Fransisko Franko bio iz Galicije; ovu špansku autonomnu pokrajinu sada svi znaju po Mostovoju, Karpinu, Katanji, Makeleleu, Gustavu Lopezu...
Evo, i po Aspasu.
Nekada su ih zvali EuroSelta, sastav spreman da se grubo našali sa mnogo jačim kontinentalnim markama. Danas je posredi jedan sasvim drugi eksperiment. Od povratka Jaga Aspasa, u Vigu su shvatili da je to recept koji može da povrati poverenje i strast navijača.
Otkako se Selta vratila u Primeru, nakon petogodišnjeg izgnanstva (ispadanja iz Segunde u treću ligu spasao ih je, inače, tada mladi Jago Aspas), počela je nezvanična “Operacija Povratak”, potcrtana svojevremeno trenerskom palicom Eduarda Beriza, sa kojim su stigli i do polufinala Lige Evrope.
Zamenik kapitena Aspas, pa mnogo naputovaniji Denis Suarez kojeg mnogi doživljavaju kao Barselonino dete, iako nije; Brais Mendez koji nigde nije ni odlazio; Santi Mina koji je uhvatio polukružno iz Valensije; naravno kapiten Ugo Maljo, koji je čuvao plamen sve vreme...
Samo, nešto je nedostajalo. Selta je čitave prošle sezone koketirala sa ispadanjem, batrgali su se i ove, koliko god je ta ekipa bez rominga delovala simpatično, sve oko njih bilo je turobno i tegobno. Šest trenera promenio je klub u poslednje tri godine, a otkako je Karlos Murinjo postao predsednik, sabrao ih je 17.
Ali, ako je suditi po prvim rezultatima baš tog sedamnaestog, izgleda da je Selta našla čoveka koji može da ih razmrda, vaspitno išamara, trgne, da njihov lokalpatriotizam i talenat koji je tu, samo se nekad dobro krije, usmeri gde treba.
I sasvim je prirodno bilo da to bude čovek koji, u isto vreme, razume Seltu i poznaje Balaidos i kojeg su jednako optuživali, posebno za igračkih dana, da “nema roming”. Makar ne ovaj evropski...
Eduardo Kudet, neki od nas ga se sećaju jer su bili primorani da razaznaju igrače Selte, imao je neke sramne šatirane šiške i jedno pola sezone do sezonu svesrdno je ginuo na sredini terena, nakon što je pristigao iz Rivera. No onda ga je, kako to sa Latinoamerikancima zna da se desi, pojeo evropski mrak, pa je retko ko ispratio njegovu potonju karijeru.
Kudet je promenio sijaset klubova u Argentini, stigao i do Meksika i Sjedinjenih Država, a potom je postao trener. Prvo u svom Rozariju, klubu u kojem je proveo najbolje godine na terenu, i čija je neupitna legenda.
Ono što je za najvećeg rivala Rozario Sentrala Marselo Bijelsa, to je za navijače plavo-žutih stanoviti Anhel Tulio Zof, poslednji koji im je doneo titulu prvaka Argentine. Odmah uz njega su dvojica o kojima se i danas pevaju najžešće pesme, dva drugara iz ekipe.
“Somos locos y borrachos como el Puma y como el Chacho”, kaže jedna od tih pevljivih melodija.
"Puma” je Hose Luis Rodriges, njihov voljeni napadač iz sredine devedesetih, nešto ranije špic Betisa. Nadimak je dobio po legendarnom i još dobrodržećem pevaču istog imena, i umetničkog pseudonima El Puma; a sem zbog golova, idol Sentrala postao je i zato što u tih nekoliko godina nikada nije izgubio od zakletog tivala Njuels Old Bojs; već ih je maltretirao gde je stigao.
“Ćaćo” je, jasno, Eduardo Kudet, harizmatični, pomalo lajavi, duhoviti trener, prepoznatljiv po tome što i po najvećoj vrućini fura svoj šal, koji mu navodno donosi sreću.
(Ima i jedan intervju, još u vreme kada je igrao, koji govori o tom rivalstvu, toliko važnom u Rozariju. Novinar pita Ćaća da ispriča neki vic. Ovaj se okreće u kameru i počinje “Dobio Njuels jednom jedan derbi...”)
Kudet još nije preterano prepoznatljivo ime, ali to je samo zbog tog dosadnog rominga i naše evrocentričnosti (koju Mozzart Sport, istine radi, uspešno sanira unatrag nekoliko meseci, bacanjem akcenta i na kontinent na kojem se fudbal najviše voli).
U Evropu je stigao sa titulom prvaka Argentine u svom CV-ju – ne s Rosariom, već sa “malim” velikanom, Rasingom iz Aveljanede – i sa prvim mestom na tabeli brazilskog prvenstva. Predvodio je Internasional, ali ga je onda pozvala Selta, a Seltu nije mogao da odbije, eto, očigledno ima nečega u tom gradu.
Možda bi bilo preterano reći da imitira Bijelsu, ukoliko ne prihvatimo da svaki argentinski stručnjak, i još gomila sa ostalih mediterana, hteli-ne hteli, imitiraju Bijelsu, ali Kudetova Selta, nakon poraza na njegovoj premijeri (2:4 u Sevilji) zabeležila je dve vredne pobede; još važnije, jer zato je doveden, da oslobodi potencijal i momke koji vole taj dres, a koji su već godinama bili suviše bledi, njegova ekipa igra napadački, daje golove, drži loptu i nabija ritam.
Selta se zahvaljujući metodama i radnim navikama novog trenera, izvukla iz zone ispadanja, a večeras im u goste stiže najprijatnije iznenađenje prvenstva, ludi Kadiz koji je pobedio i Real i Barselonu.
Selta više ne čeka da primi gol i nije uplašena, Selta se takmiči. Energija im stiže sa aut linije, Kudet ne miruje, maše rukama, dere se, viče, opominje...
Da ne izmišljamo mi poređenja i metafore, Nolito je to za lokalni Faro de Vigo sažeo ovako:
“Ćaćo je došao i svima nam stavio prst u dupe, pa onda još jedan, a tad nema više spavanja...”
Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta