Piksijeva nova Srbija: Vi što dolazite, ostavite svaku nadu - da ćete postići gol

Sve smo već potanko analizirali od sinoć, do najsitnijih detalja. I dva dijametralno suprotna poluvremena protiv Austrije - nakon negledljivog prvog, u drugom smo postigli dva gola u 45 minuta u takmičarskoj utakmici prvi put još od one pobede nad Crnom Gorom, oktobra 2023. godine.

I definitivnu potvrdu zaokreta u selektorskoj filozofiji Dragana Stojkovića, od onog umiranja u lepoti i igre na gol više, do defanzivne čvrstine kao prioriteta.

I činjenicu da je Piksi iz ovog ciklusa izašao kao ozbiljan pobednik – sumnjali su svi, omču oko vrata stavljali mu mnogi, a on je ostvario primarni takmičarski cilj, usput ozbiljno proširivši bazu reprezentativaca kao zalog za budućnost.   

Ali, da pogledamo šta kažu brojevi. Pa, nešto sa čime će selektor sa posebnim ponosom moći da izađe pred kritičare. Za 360 minuta fudbala, Orlovi nijednom nisu kapitulirali u Ligi nacija na domaćem terenu: Španija 0:0, Švajcarska 2:0, Danska 0:0, Austrija 2:0.

I ne samo to, Srbija je jedina reprezentacija u A i B diviziji, koja je ovo izdanje Lige nacija završila sa takvim podvigom. Nemačka je čuvala svoju mrežu netaknutom tri i po utakmice, a onda je sinoć protiv Italije primila tri komada u drugom poluvremenu. Tek u C diviziji naći ćemo dve reprezentacije koje nisu primile ni gol kod kuće, ali na po tri utakmice, u neuporedivo slabijoj konkurenciji – Severnu Irsku i Severnu Makedoniju.

O koliko je velikom zaokretu reč, pokazaće još neki statistički parametri. Pre ove Lige nacija, preciznije pre Evropskog prvenstva u Nemačkoj, kada je igra Srbije zapravo dobila novu fizionomiju, u selektorskom mandatu Dragana Stojkovića Orlovi su odigrali 11 takmičarskih utakmica na domaćem terenu, a odbrana je sačuvala nulu – samo na jednoj! Ili, u još širem kontekstu, naša reprezentacija je samo u ovoj Ligi nacija imala više takozvanih ’klinšitova’ nego prethodno na 23 uzastopne takmičarske utakmice na domaćem terenu (tri).

Poslednji put kada je Srbija vezala četiri takmičarska meča kod kuće bez primljenog gola bilo je 2007/08. godine, na kraju Klementeovog i početku selektorskog mandata Radomira Antića, ali su rivali protiv kojih je takav podvig načinjen neuporedivi sa ovima sada: Kazahstan, Farska Ostrva, Litvanija i, eto jedinog preklapanja, Austrija. Bile su i one kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj pod Ilijom Petkovićem, kada nam niko nije zatresao mrežu na svih pet utakmica, ali to je još bila reprezentacija državne zajednice sa Crnom Gorom...

I nije uvek bilo lako. Septembra protiv Španaca smo izdržali pravu kanonadu, 16 udaraca na gol, pet u okvir. Rajković je blistao, tada tek sveže promovisani evropski prvak se ispromašivao na Marakani. Mesec dana kasnije u Leskovcu, golman Al Itihada odbranio je čak i penal Embolou u 72. minutu. Ličile su ta i sinoćna utakmica protiv Austrije kao jaje jajetu. I tada smo prvo poluvreme odigrali u srednjoj zoni, prepustivši posed protivniku u potpunosti, i tada poveli iz greške rivala (autogol), mada već u finišu prvog dela, i tada prodisali kada je selektor na poluvremenu uveo Luku Jovića kao drugog napadača...

Novembra, ponovo na stadionu Dubočica, protiv Danske, Đorđe Petrović je odbranio zicer Poulsenu, a Aleksandar Mitrović izvukao jednu loptu bukvalno sa gol-linije. I onda sinoć, Rajković je ispravio onaj kiks Nemanje Maksimovića u 23. minutu, nakon čega gosti nisu imali tako izrazite prilike.

Ako gledamo kadrovski, jedina konstanta u sastavu odbrane na pomenute četiri utakmice bili su Nikola Milenković i Strahinja Pavlović. Tri puta im je društvo u štoperskoj liniji pravio Strahinja Eraković, jednom Miloš Veljković, uz ne beznačajne minute za Jan Karla Simića. Kao krilni bekovi, po dva puta su u tandemu igrali Nedeljković i Birmančević, odnosno Živković i Terzić, a ispred odbrane, kao defanzivni vezni, najkonstantniji je bio Maksimović.

I koliko god da su naši najstandardniji defanzivci u međuvremenu individualno napredovali, a jesu prilično – Rajković je golman A klase, Milenković je postao jedan od cenjenijih štopera u Premijer ligi, Pavlović uzdanica Milana, koliko god da i on, a posebno ekipa igraju sa oscilacijama – ovo što se dešava sa Srbijom pre svega je jedna kolektivna transformacija, jer znate onu izlizanu trenersku frazu: najistureniji napadač je prva linija odbrane. Što reče Nemanja Maksimović odmah posle utakmice juče: „Naučili smo da igramo iza lopte i time sada pravimo razliku.“

U junu nam u goste dolazi Andora, zvanično najslabija reprezentacija Lige nacija 2024/25. Idealna prilika da Engleze u septembru dočekamo sa preko 450 minuta bez primljenog gola u sopstvenoj kući. A, ako se nismo prepali ni evropskog prvaka, zar ćemo se uplašiti kontinentalnog vicešampiona?