Nikad naslovna strana, uvek konac za šivenje knjiga: Kraj za simbola "gegenpresing mentaliteta"

Bilo je leto 2014. godine, još navijači Liverpula nisu preboleli tragičan gubitak titule nakon Stivenovog klizanja protiv Čelsija i "obrnutog Istanbula" protiv Kristal Palasa (3:3). Crveni su se nekako tešili činjenicom da će prvi put posle pet godina učestvovati u Ligi šampiona, a za tu priliku kupili su veliki broj igrača, kao retko kada u jednom prelaznom roku. Lazar Marković, Dejan Lovren, Mario Baloteli, Emre Džan, Riki Lambert, Alberto Moreno, Havijer Mankiljo... I Adam Lalana. Doveo je Liverpul ofanzivnog vezistu u paketu sa Lovrenom za oko 56.000.000 evra i dobio igrača, koji će se ne toliko kod Brendana Rodžersa, već kasnije kod Jirgena Klopa ispostaviti jednim od oličenja "gegenpresing mentaliteta".

Adam Lalana okačio je kopačke o klin, ali nije stigao ni da ih obriše, već ih je zamenio trenerskom tablom. Čovek koji je oličavao fudbalsku inteligenciju, radnu etiku i skromnu eleganciju završio je igračku karijeru, ali ostaje u igri. Na terenu više neće igrati, ali biće deo stručnog štaba Sautemptona, kluba kom „duguje sve“, kako je sam rekao. U emotivnoj objavi na Instagramu, 37-godišnji vezista zahvalio se svima koji su bili deo njegovog puta. Od akademije u koju je kročio još 1999. godine, do 570 profesionalnih nastupa – Lalana je prošao sve: treću ligu, Ligu šampiona, Premijer ligu, povrede, padove, vrhunce, ali nikada nije izgubio ono što ga je činilo posebnim.

Detinjstvo Adama Lalane podseća na rečenicu u kojoj se zna kraj, ali početak iznenadi. Dečak iz obale Saseksa odrastao je navijajući za Everton, sanjajući plave boje, a sudbina mu je dodelila ulogu u najslavnijem poglavlju crvene strane Mersisajda u 21. veku. Možda baš zato nikada nije postao talas koji udara, nego morska struja koja nosi ispod površine istog tog Mersija. Nosio je u sebi i priču o poreklu koje je kucalo kroz generacije. Njegov deda po ocu, Španac iz sela u blizini Madrida, došao je u Englesku kao radnik i doneo nešto od juga u sivo ostrvsko nebo. Možda je upravo ta mešavina engleske discipline i španske duše stvorila igrača koji se kretao između linija.

Bio je tihi arhitekta uspeha svuda gde je igrao. Sautemptonu je doneo uzastopne promocije iz Lige Jedan do Premijer lige. U Liverpulu, pod vođstvom Jirgena Klopa, postao je šablon za ono što se traži u "gegenpresingu", igrač koji ne daje protivniku ni sekund da diše, koji pritiska sa smislom, a ne iz panike. U eri punoj statistika, Lalana je bio broj koji ne upada u oko, ali menja tok igre.

Njegove najvažnije karakteristike bile su ogledalo modernog veziste. Imao je izuzetnu tehniku i kontrolu lopte, gotovo intuitivnu sposobnost da primi loptu telom već okrenutim ka napred, da se izvuče iz gužve brzim okretima i elegantnim driblinzima. Njegova levonoga preciznost i mekoća dodira davale su igri ritam koji se ne meri statistikama. Bio je majstor za "jedan-dva" kombinacije, a još više majstor za sve ono što ne može da se izmeri: prostor, osećaj, tajming.

Lalana nije bio golgeter niti asistent u prvom planu, ali je bio onaj koji pomaže drugima da to postanu. Bio je i neumorni radnik, uzoran u presingu, Klopov idealni "soldat" u visokom pritisku. Njegova radna etika, često nevidljiva publici, bila je svetionik unutar svake svlačionice. Jedini mu je pravi protivnik bilo sopstveno telo, koje mu prečesto nije dozvoljavalo kontinuitet. I dok se mnogi sećaju njegovog gola protiv Junajteda u poslednjim minutima, ili elegantnog okreta kojim se oslobađao trojice čuvara, istina je da je Lalana uvek bio igrač između redova, i na terenu i u životu. Nikad zvezda naslovnice, uvek nit koja povezuje.

Nakon četiri sezone u Brajtonu i kratkog povratka u Sautempton, gde je već krajem prošle sezone pomagao kao igrač-trener, Lalana je i zvanično postao deo stručnog štaba Vila Stila. Biće trener prvog tima, rame uz rame sa Karlom Martinom i Polom Trolopom.

Odlazi kao igrač sa 34 nastupa za Englesku, titulama Premijer lige, Lige šampiona, UEFA Superkupa i Svetskog klupskog prvenstva.

Fudbal je izgubio jednog od onih retkih igrača koji nisu tražili pažnju, ali su je zarađivali svakim dodirom lopte. Onog koji je razumeo ritam, osećaj i nevidljive linije između pasova. Igrača koji nije tražio svetla jer je znao da igra dolazi iz tišine između dve akcije. Lalana nikada nije bio naslovna strana, ali je zato bio ono što drži priču na okupu. Bio je konac za šivenje knjiga, nevidljiv na prvi pogled, ali nezamenjiv kada stranice počnu da se raspadaju.