Ne tražite mane najstarijem od svih dečaka

Ume Predrag Mijatović u neformalnim razgovorima da kaže kako smo svi zajedno (treneri, navijači, novinari, pa i ljudi iz kluba) skloni da talentima najpre tražimo mane, umesto da u izlog stavimo vrline. Postoji niz igrača u aktuelnom kadru Partizana koje su tako (bili) tretirani, s razlogom ili bez: od Dušana Jovanovića, Nikole Simića, Dimitrija Jankovića do Nemanje Trifunovića.

Svaki put kad debatujemo o njima postoji „ali“. Često bez valjane potpore, jer kao što Danko Lazović potencira – mladima je potrebno otvoriti vrata prvog tima. I sad kad je to u velikoj meri učinjeno, mnogi prelaze prag, praćeni rečenicom: „Izvol’te u salonu“. A tamo ih čeka Nemanja Trifunović, najstariji od crno-bele dece.

I po godinama i po stažu.

Niko u aktuelnom kadru, a da je oblikovan u „Zemunelu“, nema više godina od rođenog Čačanina (21). I niko nema više sezona za prvi tim od levokrilnog fudbalera, koji je bio starter u sva tri meča tek započete sezone, te je logično se pojavi na istoj poziciji kad se Parni valjak u Poljskoj bude zaleteo na ukrajinsku Oleksandriju (četvrtak, 19 časova, TV Arena Premium 1).

Samo, da li je to što je, kao, igrao dosad, šansa?

Nemanja Trifunović je možda najbolji primer onoga što je Predrag Mijatović pričao. Njemu se uglavnom traže mane u širokom dijapazonu od „lako gubi duele“ do „nema učinak“. Da li je baš tako i da li smo možda nepravedni prema momku koji je sve vreme u drugom, čak trećem planu, a tek od pre nekoliko sedmica u gro?

Od debija za prvi tim, leta 2023. Nemanja Trifunović je odigrao 44 utakmice. Postigao je dva i namestio jedan gol i ko gleda površno rekao bi – skromno. Nedovoljno. Ne, nije tako, nego je ugao gledanja loš. Ukupan broj minuta provedenih na terenu je 1.391. To je 15 utakmica po 90 minuta. Samo?! Zar vam sad slika nije jasnija.

Da bi ste shvatili šta je šansa, setite se da je prošao tačno 1.601 minut između gola Alda Kalulua u večitom derbiju marta 2024. do narednog, oktobra prošle godine kad je potvrdio pobedu nad Čukaričkim u prvoj utakmicu po povratku Grobara na stadion. Jednom se veruje i kad nema učinak, a drugom se govori kako nije dovoljno dobar. Ne, nego mi nismo dovoljno objektivni, svi zajedno, ali ćemo zato svi da kažemo kako je škola Partizana propala. Neće biti.

Tačno je da Nemanja Trifunović nije pokazao ono što su odmah demonstrirali Adem Ljajić, Lazar Marković ili Andrija Živković, kao uticajni igrači na istoj poziciji, ali da li je mogao? Za dve godine je sarađivao sa sedmoricom trenera!? Zamislite šta je tek u njegovoj glavi kad mora da „pohvata“ razlike u zahtevima kakve ima svako ko je sedeo na klupi, bez obzira da li kao trajno (Igor Duljaj, Aleksandar Stanojević, Savo Milošević, Srđan Blagojević) ili privremeno rešenje (Albert Nađ, Branko Vukašinović, Marko Jovanović).