Natpis na Barsinom dresu, glad u stomaku 30.000.000 ljudi: Osnovno za život nemaju, a za imidž imaju

Demokratska Republika Kongo zauzima jedno od poslednjih mesta na indeksima čovekovog razvoja Ujedinjenih nacija. Više od 70 odsto stanovništva živi ispod granice siromaštva, pristup obrazovanju i zdravstvenim uslugama je ograničen, dok prema podacima Svetske banke, stotine hiljada dece godišnje umre od bolesti koje su odavno izlečive u razvijenim zemljama. Procenjuje se da preko 23.000.000 miliona ljudi pati od hronične gladi (država ima 106.000.000 stanovnika), dok medicinske ustanove u mnogim regionima nemaju ni osnovne uslove za rad, poput struje, vode ili lekova.

U svetlu svih iznetih podataka dolazi informacija iz Španije da su Barselona i Vlada Demokratske Republike Kongo postigli dogovor težak oko 44.000.000 evra, kojim će se promovisati turizam te afričke zemlje kroz natpis „RD Congo – Coeur de Afrique“ (DR Kongo - srce Afrike) na leđima trening opreme svih profesionalnih timova slavnog kluba. Saradnja će trajati do leta 2029. godine, a DR Kongo time postaje globalni partner Barse.

Na papiru, humanitarna, kulturna i sportska misija: promovisanje mira, sporta i kulture, obuka mladih talenata, razvoj sportskih programa, razmena znanja kroz "Barca Innovation Hub", kao i otvaranje Kuće D.R. Konga u novom Espai Barsa kompleksu. Sve to zvuči kao bajka. Ali u stvarnosti?

Već i samo ime zemlje - Demokratska Republika Kongo – zvuči kao gorak vic. Ime koje obećava narodnu vlast i slobodu, a iza koga se krije decenijama unazad sistemska korupcija, autoritarne tendencije i brutalna represija. Demokratska, a izbori su često farsa. Republika, a narod retko ima priliku da odlučuje o bilo čemu. U zemlji gde bogatstvo prirodnih resursa ide ruku pod ruku s političkom represijom, naziv je više maska nego istina, i služi kao fasada za međunarodne posetioce i marketinške kampanje. A upravo to bogatstvo – ogromne rezerve kobalta, bakra, dijamanata, zlata i retkih minerala, decenijama služi kao mamac za strane sile i multinacionalne kompanije.

Dok narod živi u bedi, zapadni konzorcijumi izvlače rudno blago koje pokreće baterije mobilnih telefona, automobila i tehnologije. Kolonijalna logika nikada nije napustila Kongo, samo se preobukla u odela korporativnih partnerstava i potpisuje se na engleskom ili francuskom jeziku. Resursi koji bi mogli da osnaže naciju, završavaju u džepovima elita i stranih investitora. Umesto napretka, pustošenje pod maskom razvoja.

Kao da čitamo poglavlje iz priručnika „Kako siromašni finansiraju bogate“. Jedna od najsiromašnijih zemalja sveta, zemlja s dubokim društvenim ranama, političkom nestabilnošću i infrastrukturnim jadom, odlučuje da iz budžeta izdvoji desetine miliona evra kako bi se logo turističke kampanje našao na majicama fudbalskih zvezda.

I sve to dolazi iz zemlje u kojoj milioni nemaju osnovne uslove za život, ali čiji lideri ulažu u imidž i utisak. U DR Kongu pacijenti putuju kilometrima pešice do najbliže ambulante, da bi tamo zatekli zaključana vrata. Porodilišta se gase zbog nestanka struje, a lekari rade sa improvizovanim sredstvima. Vakcine se čuvaju u kantama sa ledom jer frižider ne radi, a krvne analize šalju u susedne zemlje jer laboratorije nemaju osnovnu opremu. Bolnički hodnici zjape prazni, ali će dresovi biti puni boja. Deca piju mutnu vodu, ali će svet gledati čist i sjajan natpis na leđima Jamala i društva. Učitelji u DR Kongu mesecima ne primaju platu, ali će treneri iz Španije držati klinike. Žene se porađaju na podu, ali će u Barsinom muzeju svetliti 'Kuća DR Konga'.Svakodnevica meri preživljavanjem, ali će politika stvarati privid prestiža u tuđem reflektoru.

Podseća li vas na nešto? Da, Ruanda je to već uradila sa Arsenalom, gde već godinama piše „Visit Rwanda“. Tamo je trošeno oko 30.000.000 dolara godišnje, a istovremeno, stotine hiljada dece nemaju pristup osnovnom obrazovanju, pitkoj vodi ni osnovnoj zdravstvenoj zaštiti. Isto pitanje sada lebdi nad Kinšasom: Ko ovde ima interes da reklamira luksuz dok kod kuće fali hleb?

U praksi, ovakvi potezi vlada zemalja u razvoju, bilo da se radi o Rundi, Kongu ili nekoj drugoj državi, predstavljaju pokušaj „meke moći“ i strateškog pozicioniranja. Ali u očima prosečnog građanina, to je cinična scena, lideri koji razmeću narodne pare ne bi li njihova zemlja bila otisnuta na leđima Ferana Toresa i Pedrija.

Barsa, naravno, ne vidi ništa sporno, jer "novac ne smrdi". I neće pitati odakle dolazi, pod kojim uslovima i po kojoj ceni. Dokle god logo blješti na kameri, sve je u redu. Moralna nedoslednost je tu postala strukturalna, postoje dvostruki standardi, veliki klubovi drže govore o jednakosti, obrazovanju i pravima deteta, a istovremeno bez treptaja prihvataju novac iz sistema u kojem deca nemaju ni osnovno pravo na preživljavanje. Evropske institucije tapšu po ramenu afričke lidere zbog „ulaganja u sport i obrazovanje“, iako znaju da su ta ulaganja površinska i politički motivisana.

Globalni brendovi ćute, jer niko ne želi da uznemiri tržište. Tako nastaje savršena tišina. I u toj tišini, reklama postaje važnija od realnosti, jer novac, jelte, ne smrdi. A u eri u kojoj su sport i politika postali najskuplji par u marketinškom braku, više nije pitanje da li si siromašan, nego koliko para možeš da izdvojiš da bi izgledao kao da nisi.