Miloš Jojić: Moćan sam u veznom redu, limitiran na krilu, ali mogu opet da rešavam
Vreme čitanja: 9min | ned. 27.06.21. | 12:09
„Nisam igrač koji će da uzme loptu, pređe petoricu igrača i postigne gol, a sad su očekivanja takva“, ističe vezista Partizana u razgovoru za Mozzart Sport
(Od izveštača Mozzart Sporta iz Ptuja)
Možda je sve do ugla gledanja. I pozicije na terenu. Struka će u prvi plan da istakne prosek od 12,5 pretrčanih kilometara po utakmici i žrtvu koju podnosi za ekipu u organizaciji igre, navijačima u televizijskom prenosu ili posmatračima sa tribina deluje da to nije dovoljno, dok će sam Miloš Jojić podsetiti kako mu je učinak u povratničkom mandatu nalik onom iz polovine sezone 2013/14 kad je obezbedio transfer u Borusiju iz Dortmunda.
Izabrane vesti
Možda bi sve bilo bolje i za popularnog Zeku i za crno-bele da je prethodni ciklus okončan peharom na terenu najvećeg rivala. Ili da se njegovo mesto, samim tim i uloga, nisu često menjali. Pogotovo na susretima sa Crvenom zvezdom, presudnim za donošenje suda o učinku.
O svojoj ulozi, timskim ostvarenjima, navijačkim očekivanjima i ambicijama u osvit nove sezone 29-godišnji vezista govorio je za Mozzart Sport otvoreno, direktno i smireno.
U kratkim crtama, rezime prethodne sezone Miloša Jojića, na ličnom planu izgleda...
„Turbulentno na početu, dobro posle zimskih priprema kad sam se vratio da igram u sredini, na prirodnoj poziciji. Od tog trenutka je sve bilo valjano, vezali smo dosta pobeda, na kraju je izostao trofej, jer smo finale kupa nesrećno izgubili, ali je sezona, generalno, bila dobra“.
A ekipno: drugo mesto, poraz u finalu kupa, drugu godinu uzastopno. Ne baš pohvalno?
„U Partizanu su uvek najveća očekivanja. S pravom. I ove sezone su nam ciljevi pehari, uz plasman u grupnu fazu Lige konferencija. Lane je Zvezda u ranoj fazi prvenstva napravila prednost, kasnije smo vezali 19 pobeda, a nismo se lideru približili ni bod“.
Kako to objašnjavate?
„Ne znam šta da kažem, to nema nigde na svetu. Realno gledano, da vežemo 19 trijumfa i ne smanjimo zaostatak...“
Sa suprotne strane Topčiderskog brda stizali su komentari kako ni njima nije jasno da su vezali 20 slavlja do večitog derbija, a nisu povećali bodovnu prednost?
„Svako gleda sebe. Mene ne interesuje tuđe dvorište, već da unapredim sebe, vidim šta najbolje mogu da donesem na terenu. Ostali? Trebalo bi nama da se prilagođavaju. Bila je dobra sezona, ali zbog jedne loše utakmice (finala kupa, op. au) sve pada u vodu. Svih 19 pobeda. A, setimo se da se pre samo godinu dana svaka druga radovala u našoj kući. Drago mi je što sad te utakmice dobijamo lagano. „Mali“ mečevi su nam pravili problem, zbog njih smo ostali bez titule, a ne zbog derbija, Čukaričkog ili Vojvodine. Govorim o Novom Pazaru, Metalcu, Radničkom iz Niša... Tako se napravila teško dostižna razlika, naročito što je Zvezda igrala dobro, to niko ne osporava“.
Kako planirate da preokrenete situaciju u Partizanovu korist?
„Došli smo orni na pripreme, da se spremimo što bolje za Evropu, trenutno primarno takmičenje. Paralelno, počinje prvenstvo, želimo da i u njemu dobro startujemo. Daćemo sve od sebe da dođemo do ciljeva, uvek najvećih“.
Osvojite titulu?
„Niko ne može da je obeća, ne znam koliko da si dominantan ili superioran nad drugima. Jedino obećavam borbu za svaku loptu, na svakom pedlju terena, a na kraju će biti kako je gore negde već zapisano“.
Da li je trener Aleksandar Stanojević zadovoljan učinkom Miloša Jojića?
„Nismo razgovarali na kraju sezone. Verovatno ćemo tokom priprema iskoristiti priliku da pričamo kako me je video u igri Partizana. Kad sam došao, prošao sam period adaptacije, iako sam smatrao da mi neće biti potreban, osećao sam se prijatno i fizički spremno, međutim... Igrao sam levo i malo sam bio limititran. Nisam ja krilo, već centralni vezni igrač. Posle priprema i povratka u srednji red sve je bilo bolje. Subjektivni osećaj je da nisam bio zadovoljan, da je uvek nešto falilo u prvom delu sezone“.
I u drugom ste na nekim mečevima dejstvovali po boku?
„Pred kraj, kad nas je napustio Takuma Asano, nije imao ko drugi. I u finalu kupa sam pokrivao desnu stranu. Mogu da odradim posao što se tiče defanzive, ali sam u ofanzivi limitiran na tim pozicijama“.
Da li imate utisak da bi trebalo da budete bliži golu, kao u prvom mandatu, kod Vuka Rašovića?
„Tad sam bio „desetka“, ali se prirodnije osećam na poziciji zadnjeg veznog, jer imam moć pojavljivanja iz drugog plana. U narednoj sezoni bi to trebalo više da koristim, da se češće pojavljujem u kaznenom prostoru protivnika“.
Dočekan ste kao najveće ime prelaznog roka leta 2020, da li ste osetili opterećenje i(li) potrebu da budete lider tima, nosilac igre?
„Dres Partizana nosi pritisak, nezavisno ko je u pitanju. Prirodno je što su očekivanja bila velika, jer sam se vratio posle sedam godina inostrane karijere. Od velikih očekivanja ne bežim. Posle teškog perioda na početku izgledalo je dosta bolje. I tek će biti bolje“.
Partizan je vašim pojavljivanjem dobio kvalitet više u prekidu, postao opasan posle (skraćenih) kornera i slobodnih udaraca?
„Hajde nešto i pozitivno, jer ljudi obično vide samo crnu stranu. Radili smo dosta na tom segmentu. Dosta vremena trošimo posle treninga na uigravanju prekida, nije slučajno što smo na taj način dali veliki broj golova“.
Pritom, ni Aleksandar Šćekić, ni Igor Vujačić, pa ni Svetozar Marković ranije nisu bili poenteri. Sad, jesu?
„Vujke je eksplodirao, dao je dosta bitnih golova, na 0:0 otvarao protivnika iz prekida, posle čega je ostatku tima bilo lakše da igra. Šćeka se baš troši, radi za ekipu, zato golovi dođu kao nagrada“.
Kad će Jojićevi, iz slobodnih udaraca?
„Nije ih bilo... Šteta“.
Izbor urednika
Grobari vas i dalje doživljavaju kroz prizmu odlučujućeg gola u večitom derbiju 2013, a minule sezone ste protiv Crvene zvezde bili tragičar: skrivili penal u prvenstvu i promašili ga u seriji finala kupa. Kako?
„Meni je najgore. Teško je komentarisati. Bolje je što se slomilo preko mojih leđa, a ne nekog mladog igrača, poput Nemanje Jovića, koji bi tek trebalo da napravi karijeru. Žao mi je što sam dvaput u sezoni na najbitnijim utakmicama direktno uticao na rezultat, međutim, psihički sam stabilan, pokušaću to da ispravim u prvom narednom pokušaju“.
Nije bilo tako davno kad je Miloš Jojić, u jesen 2013, rešavao maltene svaku utakmicu. Može li opet?
„Može! Verujem i naporno radim da bih došao na taj nivo. Tad sam u prvom delu sezone imao po sedam golova i asistencija, a u prethodnoj sam prvi put zatresao mrežu na gostovanju Inđiji pred kraj februara. Dotad ništa. Onda tokom proleća četiri egzekucije i devet nameštenih pogodaka. Negde je to slično, ali... Te 2013. dobijali smo dosta utakmica mojim golovima, sad nisu bili toliko bitni, samim tim nisam upadao u oči navijača“.
Da li vam to smeta?
„Sve je proces. Početkom sezone došao je novi trener, kao i veliki broj novajlija, ljudi su očekivali da ćemo leteti, da se pravi drim tim. Očekivalo se da ću uzeti loptu, preći petoricu i dati gol. Prvo, ja takav igrač nikad nisam bio. Nađite mi neku utakmicu iz 2013. na kojoj sam to uradio“.
Ne baš tako, ali pamtimo pogodak Tunu?
„Primio loptu, uneo je unutra, šutnuo u dalji ugao i pogodio. Ja nisam taj igrač, a očekivanja su takva sad. Za sve je potrebno vreme. Svakog dana prolijemo dosta znoja da bismo na kraju nešto napravili. Nas igrače najviše boli kad nema uspeha, znamo kakvi su nam tabani, koliko su nam noge izguljene od klizećih startova, koliko žuljeva imamo. Sad, neki tamo navijač krene da nas vređa, misli da nas boli uvo, a stalo nam je najviše. Verujte mi, Sale Stanojević nam ne dozvoljava minut opuštanja. Kad primeti, odmah „zateže“. Svima želimo da izvučemo maksimum iz svakog pojedinca i pretočimo ga u povoljan rezultat. Samo takvim pristupom možemo da uradimo nešto. Za to je potrebno vreme. Ovo su mi druge pripreme sa ekipom, verujem da ću za neki stepen biti bolji nego proletos“.
Gde se komotnije osećate: odmah iza napadača, da im delite lopte, ili malo ispred zadnjih veznih da je povučete napred?
„Zavisno od formacije. U 4-1-4-1, ako su Šćekić ili Zdjelar zadnji vezni, onda bih bio jedan od dvojice ispred. U 4-2-3-1 ili u 4-4-2 sebe vidim kao drugog zadnjeg veznog, koji će biti ofanzivan, pokriti prostor od kaznenog prostora do kaznenog prostora. U 4-3-3 kao jednog od trojice fleksibilnih veznih, kao što je Barselonin stil godinama, trojka u sredini uvek je u kretnji, slobodna je, mogu da se kreću i kao polušpicevi. Zaključak je da mi centralni deo terena najviše odgovara, s tim da imam fizičku moć da mogu da se ponavljam. I to bi trebalo da koristim“.
Kao, na primer, tokom pozajmice Volfzbergeru, iako vam u Austriji romb nije odgovarao?
„Bile su mi potrebne tri do četiri utakmice da pohvatam ritam i kretnje. Igrao sam polutku, poludesno. Ako je napad sa druge strane morao sam da se spustim na mesto drugog zadnjeg veznog, a kad ekipa promeni brzo stranu tražilo se da iskačem na beka, udaljenog 40 metara od mene. Trener je zahtevao visok presing. Nije bilo mogućnosti da se vratimo iza lopte i čekamo. To je bilo „mačevanje“ dok se nisam uhodao, navikao na izuzetno zahtevan sistem, ali kad ga naučiš i imaš igrače za njega možeš da budeš dominantan“.
Ima li Partizan kadar za takav način igre?
„Kad sam došao, Saletova ideja bila je baš to. Nijednog trenutka se nije videlo kako igramo, u kojoj formaciji, sve je bilo skriveno, da ni protivnici ne znaju. Ne znam da li Partizan sad može da iznese taj sistem, potrebno je vreme da mu se prilagodimo“.
Postoje nagoveštaji da će se probati formacija sa trojicom u odbrani, koja bi za posledicu imala modifikaciju (i) veznog reda?
„Primećujemo da se teži promenama kad je ulazak u igru u pitanju, sa trojicom ili četvoricom, spuštanjem na bok, ali još nemamo jasnu sliku šta trener očekuje. Verovatno i on sam gleda šta može da očekuje od nas, da li prihvatamo njegove ideje. Što da ne, trebalo bi da budemo fleksibilni, sa više varijacija u igri, da protivnik ne zna šta od nas može da očekuje“, zaključio je Miloš Jojić.
LAŽ JE DA ZARAĐUJEM 1.000.000 EVRA
Prilikom povratka iz Istanbul Bašakšehira Miloš Jojić je prihvatio da se odrekne visokog ugovora u Turskoj kako bi opet zaigrao za Partizan, ali je deo javnosti komentarisao da je i u takvim okolnostima najplaćeniji igrač Partizana.
„Koliko zarađujem? Ha-ha-ha. Odmah ću reći, nisam najplaćeniji. Ima igrača koji više zarađuju od mene“.
Zavrtela su po kuloarima priča o 1.000.000 evra, pojedinci vam prišili nadimak Zeka Milioner.
„Laž!“
O PARTIZANU U EVROPI PRIČAJU SVE NAJBOLJE, KAO DA SMO REAL MADRID
Obično povratnici stižu u Partizan posle 30, Miloš Jojić se vratio sa 28, u najboljim je fudbalskim godinama, zreo i kao ličnost. Šta ga je navelo da se opredeli za crno-bele?
„Isključivo sportska priča. Imao sam druge opcije, ali me je povuklo što se Stanojević vratio za trenera, pošto je Partizan s njim bio najdominantniji u prvom mandatu. Do telefonskog poziva Ivice Ilieva nisam razmišljao o povratku, a onda je počelo da radi u meni ono: „Što da ne, priča je sportska, dolazim da igram fudbal, biću kod kuće, Partizan je veliki klub“. Mi smo ovde ušuškani, a ljudi moji, Partizan je veliki klub u Evropi, svi o njemu pričaju sve najbolje. Dok sam bio u Austriji, kao da sam spomenuo Real Madrid svaki put kad izgovorim Partizan. Ni manje, ni više. Ta vrednost se ovde izgubila, jer smo svakodnevno u klubu. Ljudi u inostranstvu doživljavaju nas drugačije“, prenosi Jojić iskustva iz Nemačke, Austrije i Turske.
NEDOSTAJU NAM GROBARI
Zbog virusa korona navijača nije bilo na tribinama cele prethodne sezone. Popuštanjem epidemioloških mera i dozvolom da se vrate, očekujete li više publike u Humskoj nego pre pandemije?
„Nadam se. Baš nam je nedostajala. Igrali smo devet meseci bez navijača, voleo bih da ih bude u što većem broju kako bi nam bilo lakše da igramo. Partizanova publika jeste zahtevna, ali će nam u nekim trenucima dati vetar u leđa, olakšati da slomimo protivnika. Verujem da ćemo napraviti dobru komunikaciju, da ćemo podržavati jedni druge. Moraju i oni da budu svesni da do cilja jedino možemo uz njihovu pomoć“, dopunio je Miloš Jojić.
NATHO VOLI LOPTU U NOGAMA, SUMA POSEDUJE NENORMALNU MOĆ
S kim više volite da igrate: Bibarsom Nathom ili Sejdubom Sumom?
„Obojica su izvanredni igrači. Natho više voli loptu u nogama, pas, dok je Suma pokretljiviji, može da napravi višak u svakom trenutku, poseduje nenormalnu moć na lopti. Dosta nam znače“.
A kad je reč o dihotomiji Aleksandar Šćekić – Saša Zdjelar, konkurentima za mesto zadnjeg veznog?
„Nikad sva trojica nismo igrali u sredini – osim u derbiju, kad sam bio na krilu – jer nije bilo moguće. Slični su tipovi, dosta trče, veliki teret podnose za celu ekipu, pošto su kod Sava Miloševića ispred njih igrali Suma i Natho, pa je tandem zadnjih veznih ogroman prostor pokrivao, jer ni Gvinejca, ni Izraelca defanziva baš ne krasi. Zahvalni su, prefesionalni, maksimalni“.