Lalatović: Izvinjavam se, sramota me je što sam ispao primitavac, ali nije ni Feđa Miloš Obilić

Vredna pobeda u derbiju kola, ali umesto slavlja – skandal. Nenad Lalatović je na konferenciji za novinare žestoko ispsovao kolegu iz Radničkog 1923 Feđu Dudića zbog čega je, očekivano, naišao na osudu kompletne fudbalske javnosti, pa i njegove Vojvodine. Dan kasnije, Lalatović se javio redakciji Mozzart Sporta da se javno izvini, ali i da iznese svoju verziju događaja.

Prema njoj ni Feđa Dudić nije nevin. No, Lalatović ide redom.

“Želeo bih prvo da se za svoj postupak izvinim kome treba, a to su pre svih fudbalski klub Vojvodina i njeni navijači. Meni je pred početak utakmice bitno bilo samo da pobedimo Radnički bez četvorice igrača. Da pobedimo Radnički, koji je došao da nas pobedi i izbaci nas iz Evrope. I zbog toga sam bio srećan, presrećan, đuskao sam u svlačionici sa igračima”.

Otkud onda one scene u sali za konferencije?

“Još u toku utakmice smo imali verbalni duel, trebalo je da moji igrači iz fer-pleja izbace loptu, nisu to učinili. Feđa mi se obratio, ja sam rekao: Nisam video. Onda su posle toga i oni bili u istoj situaciji, isto nisu izbacili loptu, krenuli u kontru, zamalo nam nisu dali gol. Ja sam se okrenuo i rekao: Zašto sad vi ne izbacujete? I tu je bilo malo oštrih reči, izletela mi i psovka, to je moja greška. Jedina moja greška”.

Psovku nam je ponovio, nećemo je ovde, ali Lalatović tvrdi: nije pokazivao nikome da će mu prerezati grkljan.

“Ne! Samo sam stavio prst na usta, da ućute na klupi. Bio sam nervozan, a trebalo je da prećutim”.

Sve se, prema Lalatovićem rečima, nastavilo posle utakmice, u tunelu koji ide iz svlačionice do sale za konferencije.

“Ja đuskam s igračima, mogli smo da budemo na minus sedam, a prišli smo na jedan, i iz te sreće izlazim u tunel, prolazim pored njega, ne javljam mu se. On ubrzava korak, govori: Kako te nije sramota! Ja mu kažem: Skloni se! On sve vreme ide meni rame uz rame i pita me kako me nije sramota. Govorim: Feđa, skloni se, nemoj da me provociraš. Pratio me je sve do stolica, onda kad smo ušli, nastavlja, stavio je ruku pored moje, onda sam je ja sklonio, rekao mu: Teraj se! I skočio sam… Neshvatljivo. Moja greška, izvinjavam se. Ispao sam seljačina, sramota me je samog sebe što sam zbog onakve glave ja po ko zna koji put ispao primitivac”.

Lalatović se izvinjava, ali uporno ponavlja: bio je isprovociran. I uverava: nije Dudića vređao na nacionalnoj osnovi.

“On je tako provocirao Vladana Milojevića, Marku Saviću nije hteo da pruži ruku, pa setite se posle utakmice sa Mornarom šta je bilo. I on je meni, kad smo igrali, a ja radio u Lučanima, rekao da ne sme u Beograd, jer ga ne vole navijači Zvezde zbog Milojevića. Rekao sam mu: Ne boj se, niko tebe neće dirati. Srbija je velika, ovde prihvatamo i Bošnjake i Arape i Kineze. Pa ja nemam ništa protiv Bošnjaka, u Novom Pazaru me obožavaju. A, zamislite da sam ja ovo uradio u Sarajevu? Nije ni važno, ali kunem se u svoju majku: Ništa mu nisam rekao na nacionalnoj osnovi. Pravi sad žrtvu od sebe, a ovde je prihvaćen kao Miloš Obilić. I neka je, zaslužio je, ali za mene on nije Obilić, on je samo Feđa Dudić i ja sam njega na terenu ponizio”.

Ima Lalatović poruku i za navijače Radničkog.

“Kao dete, kad sam imao 18 godina, došao sam u Kragujevac baš kad mi je umrla majka i tamo su mi pomogli da to prebrodim. I ja sam ih, kao igrač, posle 22 godine iz druge uveo u prvu ligu, slika mi je tamo stajala. Kao trener, samo što nisu ispali iz lige, zvali su me Slavko Perović i Igor Konatar da me preklinju da ih spasim, rekao sam im: Zarad toga što je Radnički bio tu kad mi je bilo najteže dolazim. I spasio sam ih da ne ispadnu. To kažem samo da bih pokazao koje poštovanje i ljubav prema Radničkom imam”.

Ali odnosi sa ljudima iz kluba posle svega neće biti isti.

“Ne mogu da verujem da Slavko Perović, koga cenim i poštujem, piše saopštenje, ni reč mu nisam rekao. Ti meni ništa u životu nisi pomogao, ja sam tebi spasao život kada se orilo: Slavko odlazi. Kad su hteli igrači da mu upale auto. Kad me je zvao i molio da nešto lepo kažem o njemu kod vas u intervjuu za Mozzart Sport. On je dobar momak, dobar sportski direktor, ali sad mi je pokazao kakav je čovek. Njemu je bilo bitno da mu spasim g…cu. Za 100 godina kluba me nisu ni zvali na proslavu. A, preklinjali su me da dođem. I ja sam došao zbog majke, Radničkog i navijača, Đavola”.

Za kraj…

“Poštujem Dudića kao trenera, ali nisam ga sigurno napao iz čista mira. Ja sam ga na terenu ubio, u svim segmentima sam kao trener pobedio. On je mene isprovocirao. Ja sam ispao najveći seljak. Nisam hteo da sklonim. On je počeo da pravi žrtvu kad je video da se snima kamerom. On je bio pripremljen za to. Ja sam bio srećan, ja sam bio veseo. Da smo izgubili – ode meni glava. Ali on me je čekao, želeo je predstavu i ja sam se, gluperda, upecao. Ispao sam budala, primitivac. Žao mi je, ja to nisam. I još jednom se izvinjavam”.