Kako je stvorena najmoćnija reprezentacija današnjice

Najbolji su. Bili i (p)ostali. Kao 2008. i 2012. kad su dominantno pokorili kontinent, tako su i pre tri meseca Španci osvojili Prvenstvo Evrope bez poraza. Štaviše, dobili su svaku utakmicu, uključujući i četvrtfinalnu sa Nemcima, posle produžetaka.

Zato njihova fudbalska moć prevazilazi okvire na severnoj hemisferi. Verovatno su u ovom trenutku najbolji i na planeti, uprkos tome što je Argentina zadivila svet na Mundijalu u Kataru, ali ne zaboravite da je u Dohi izgubila od Saudijske Arabije i mučila se na većini preostalih utakmica. Crvena furija se ne muči, ona uživa dok igra i taj ples na terenu izgleda kao tradicionalni flamenko. Strastven i zavodljiv. Neponovljiv.

Španci su se vratili na veliku scenu u trenucima kad su mnogi očekivali Engleze na vrhu, povratak Francuza posle posrtanja na dva velika takmičenja, vaskrsnuće Nemačke... A onda se maltene niotkuda pojavila selekcija sa igračima za koje, realno govoreći, prosečan ljubitelj fudbala nije baš čuo do pre godinu i po dana. Ili makar nije zapamtio imena momaka koji su se popeli na pijedestal.

Mnogi od njih ovog utorka u Kordobi neće na teren. Lamina Jamala, Danija Olma i Robina Le Normana muče povrede, za Rodrija je sezona okončana pre nekoliko sedmica, baš kao i za Danija Karvahala, golman Unai Simon je na rehabilitaciji posle operacije šake, nedostaje i atraktivni Niko Vilijams... Domaćin će na Srbiju bez čak sedmorice startera iz berlinske noći u kojoj je savladana Engleska, golovima igrača (Niko i Mikel Ojarsabal) koji, suštinski, ako ćemo da gledamo poreklo, nisu Španci već – Baski.

A to dosta objašnjava...

“Njihov mentalitet je drugačiji. Prkosni su. Svoji. Ne daju na sebe, a usput su emotivni i agresivni u najpozitivnijem smislu. Kao da nisu Španci... Poseduju ogroman kvalitet, ali su u reprezentaciju uneli sastojak koji im je nedostajao godinama. Glad! Iako na prvi pogled izgleda da su u klubovima koji ne pripadaju vrhu La lige, Atletik Bilbao i Sosijedad proizvode godinama vrhunske pojedince i svako ko malo prati fudbal će to prepoznati. Bilbao to radi zato što mora, jer je ograničen na lokalne resurse, Sosijedad na osnovu strategije kakvu neguje godinama. Dodajte na to precizan profil fudbalera koji izlaze iz Barselonine akademije i postaće vam jasno kako je ova reprezentacija napravljena“, u dahu priča za Mozzart Sport Darko Brašanac, prvotimac Leganesa, osam godina prisutan u španskom fudbalu, baš u onom periodu kad je Crvena furija tražila način da se vrati na nekadašnji put.

Uspela je, iako joj je i ranije malo nedostajalo. Na primer, baš za naš portal je Brašanac pre tri godine rekao da bi Španci mogli da budu prijatno iznenađenje tokom Prvenstva Evrope 2021, ali su zastali pred Italijom na penalima. I ne, nisu ništa radikalno uradili u poslednje tri godine. Samo su pratili davno uspostavljenu stazu. Da veruju igračima koji ne moraju da budu deo Real Madrida (i)li Barselone.

“Može da se konstatuje da su bili u rezultatskoj krizi posle tri vezane titule na tri velika takmičenja, mada nije bilo ni logično da osvajaju doveka. Morao je da usledi prelaz od generacije čije smo pojedince svi znali napamet i prezimena izgovarali sa strahopoštovanjem: Tores, Ćavi, Inijesta, Fagrebas... Bilo je teško naslediti odmah takve veličine, znajući da vas svet gleda kroz prizmu velikih očekivanja. Oni su i za ovih deset, do 12 godina, radili pametno, studiozno i sistematično. U tom periodu su i nastali fudbaleri koji su pre minulog Prvenstva Evrope mogli da biraju klub za koji će potpisati, a nisu bili u vrhunskim. Na primer, Niko Vilijams je imao mogućnost da pređe u Premijer ligu, Martin Subimendi da potpiše za Liverpul, Danija Olma je hteo veliki broj velikana dok je igrao za, da mi niko ne zameri, ali ipak Lajpcig, Mikel Merino je dugo pre odlaska u Arsenal bio na meti ekipa tog ranga, Robin le Norman je počeo da igra kad sam stigao u Osasunu, a napredovao je do nivoa štopera koji dobija duel, snažan je i na travi i u vazduhu, ulazi u igru i mogao je još pre letošnjeg turnira da potpiše za Atletiko Madrid. Nijedan od njih za mene nije iznenađenje, jer svakog vikenda igram protiv njih ili ih pratim. Da ne pominjem talente iz Barselone. Sve su to uticajni igrači, bez velike zastupljenosti u medijima u periodu od pre godinu i po do dve“.

Tim Španije koji je savladao Dansku (©Reuters)

A baš je to vremenski okvir u kome je Španija krenula ka vrhu u maltene svim kategorijama. Seniori su osvojili EURO i zlato na Olimpijskim igrama, podignut je pehar Lige nacija, mlada reprezentacija bila finalista EP prošle godine, omladinski tim je 2024. dobio Francusku i postao kontinentalni prvak, kadeti su redovno u završnicama velikih takmičenja

“Veliki broj igrača dolazi ili je prošao kroz dve sjajne škole fudbala. I ne, ne govorim o La Masiji, koja je pojam za sebe i svi znamo kako Barselona štancuje talente. Ovde je reč o Subijeti i Lesami, akademijama Real Sosijedada i Atletik Bilbaa. Upravo čitam knjigu o Sosijedadu u kojoj je objašnjena promena u pristupu rada sa mladim igračima, potencira se kako nije važno samo ono što se prikazuje na terenu, nego i psiha. Zanima me i uticaj trenera, a sa Imanolom Agvasilom je klub porastao do nivoa redovnog učesnika UEFA takmičenja. Baš me zanima kako se tamo radi, raspitujem se o treninzima i rekli su mi da je svaki zahtevan, na svakoj vežbi insistira na maksimalnom intenzitetu i zato je napredak Sosijedada vidljiv na najširem mogućem planu. Nije slučajno što ima petoricu igrača na spisku Španije, najviše od svih. Njegov pokrajinski rival, Bilbao, takođe ima vrhunskog trenera u liku Ernestea Valverdea, kao i mlade igrače. Svi pričaju i Niku Vilijamsu, ali i Ojan Sanset je vrhunski polušpic i polako i on dobija pozive, Dani Vivijan je uglavnom na spisku, Juri Berćiće je bio u PSŽ-u...“

Bilbao mora da ulaže u školu, zato što nema ogromnu bazu, ali imaju sjana saznanja o svim potencijalnim kandidatima za tim, vodeći se davno ustanovljenom praksom da samo momci rođeni na teritoriji Baskije mogu da obuku crveno-beli dres. Jednog dana možda i Brašanac junior. 

“Sin Matej je rođen u Vitoriji, u perspektivi bi mogao da zaigra za Bilbao, ako ga fudbal bude interesovao. A do tog saznanja se došlo do jedne objave na mom Instagramu storiju. Slavili smo rođendan, kad me je sportski direktor Bilbaa pozvao, čestitao Mateji i rekao: ’Znamo sve’. Malo kroz šalu, malo kroz zbilju, to je pokazatelj koliko su na San Mamesu ozbiljni i da prate apsolutno svakog. Njihovi igrači su srećni u tom klubu, poseduju impresivnu kulturu praćenja fudbala, sjajan stadion, bučne navijače. Isto važi za Sosijedad i stvarno nije slučajno što praktično trećinu reprezentacije Španije čine momci iz Baskije“.

Postoji subjektivni razlog zašto Darko Brašanac pohvalno govori o Baskima. Igrao je godinama u Osasuni, klubu iz pokrajine Navara, koja se u širem tumačenju smatra delom Baskije. I sve ekipe sa te teritorije, bez obzira da li je reč o pomenutim ili Eibaru, koji je sad u Drugoj ligi, karakteriše ogromna strast. Možda najvidljivija u presingu na protivničkoj polovini. Okruženje te tera da igraš tako.

“Onda se to prenosi iz klubova u reprezentaciju. Ovaj španski tim je mlad, a pritom gladan. Najjači utisak mi je presing posle izgubljene lopte. Niko nema problem da trči u odbranu. E, ta sposobnost da se žrtvuju jedni za druge svedoči o jačini grupe. Pogledajte primer Danija Olma, kao možda najilustrativniji mojih reči. Na EP nije bio standardan, nego je ulazio u rešavao. Na primer, na jednoj utakmici je dobio šansu kao rezervista, dao gol i sledeću počeo na klupi, pa kad se Pedri povredio uskočio i opet doprineo. E, to je snaga! Niti Olmo, niti bilo ko od saigrača nisu pokazali trunku nezadovoljstva, kamoli zavisti. To je spremnost da se podrede ekipi, žrtvuju za viši cilj. Baš izgledaju kao zdrava grupa. Vidi se ekstra kvalitet kao kod mog nekadašnjeg saigrača iz Betisa, Fabijena Ruisa, svi smo znali šta može, ali baš ta glad i ambicija su sastojak koji ranije nisu imali“.

Ova Španija ne unosi strah u kosti, krila prvi put startuju u zvaničnim utakmicama

Titula je osvojena dominantno. Uz promociju stila i talenata, od kojih se naročito izdvaja Lamin Jamal.

“Ne zaboravite da je pre godinu i po dana, kod Ćavija u Barseloni, Lamin dobio šansu pre iz potrebe nego iz plana. Ako se ne varam, bilo je dosta povređenih igrača, pa je on uleteo. Nisam siguran da bilo koji klub može da ima plan sa momčićem od 17 godina, da kaže: ’Sad ćemo da ga ubacimo u vatru’. Sticaj okolnost ga je izbacio na površinu, ali kad vidite profil igrača koji su se razvili u Barseloni, onda znate da nije slučajno što je toliko dobar. Zapanjujuće je da su u poslednje vreme praktično svi talenti Barse iskoristili šansu i svi su dobacili do reprezentacije, gde imaju bitne uloge: Gavi, Pedri, Fermin, evo ga sad i Kubarsi. Njihova spremnost da tako mladi preuzmu odgovornost je zadivljujuća. Nije problem da dobiju priliku, ali da je koriste i to u kontinuitetu, e to je ono što ih izdvaja. Pritom, ne zaboravite da svi navedeni mogu i dalje da igraju za mladu reprezentaciju Španije“.

Sad već “stara kajla,“ Alvaro Morata će u Kordobi napasti Srbiju, pošto nije mogao u Beogradu, usled suspenzije. Tad ga je menjao Ajose Peres.

“Španci nemaju problem da pod zastavu pozovu igrača koji je u dobroj formi, da iskorite trenutak. O tome se ne polemiše. A Ajose je dobro počeo u dresu Viljareala i što da ne dobije šansu? Ponekad je takvo opredeljenje dobro, jer ako pogledamo Francuze, imaju mogućnost da sastave dve izrazito kvalitetne reprezentacije, ali se njima starteri maltene ne menjaju. Očigledno da su i na EP i tokom Lige nacija imali problem u ambijentu i prilikom raspodele uloga. Svako je želeo glavnu, da baš njemu ide lopta, da on rešava. Zato su se ugušili. U Španiji niko nije hteo da se ističe. Zato mi se ovdašnji koncept više sviđa, jer insistiraju da odnosima, ambijentu, odlukama i formi igrača. Ako je neko zablistao, odmah mu daju šansu, kao prošle godine u ovo doba Brajanu Saragosi“.

Luis de la Fuente (©Reuters)

I sve to rukom, naizgled mirnog, Luisa de la Fuentea. I on je maltene za širi auditorijum bio nepoznat pre samo dve godine, kad je preuzeo kormilo posle Luisa Enrikea. A i selektor je – Bask!

“Ljudima van Španije nije bio poznat, ali ovde ga novinari, javnost, kolege i igrači i te kako cene. Na kraju krajeva, osvajao je trofeje u mlađim reprezentativnim kategorijama, bio finalista Olimpijskih igara u Tokiju, a mnogi igrači koji su sad u A selekciji bili su na njegovim spiskovima kao kadeti ili omladinci. Baš ih dobro poznaje. Zna i da kreira ambijent. Na primer, s početka selektorskog mandata je i De la Fuente pozivao Serhija Ramosa, a posle povrede i pada forme tadašnjeg veterana Sevilje više nije. Možda je to bila jedna od ključnih tačaka, jer pozivati Ramosa, a da ne igra, može samo da bude kontraproduktivno. Ovako, najbolje je ne pozivati ga. Ta odluka je bila izuzetno važna“.

Ne samo zbog nje, Španci sa De la Fuenteom uživaju na terenu. Izgledaju kao ekipa koja se zabavlja, a pritom ne da protivniku da diše.

“To su utakmice koje ne želiš da igraš ako si im protivnik. Dok sam bio u mlađim reprezentativnim kategorijama, svedočio sam njihovoj nadmoći. Na primer, dobili su nas sa 4:0 još 2011, kasnije smo mi njih nadmudrili u jesen 2014, tokom baraža za EP, ali su i tad, realno, bili bolji. Otad je prošla decenija i kusur, a oni su samo napredovali. Pogledajte koliko su turnira osvojili, na taj način stvaraju pobednički mentalitet, naviku da se bore za prva mesta. Oni ne jure rezultat na klasičan način, nego kroz sistem i prepoznatljivu igru. Zato u A tim stižu kao pobednici. Znam kako je bilo u Partizanu, jer sam prošao slična iskustva u školi, morali smo svake nedelje da pobeđujemo i kad smo stigli u prvi tim, znali smo šta se od nas očekuje. Tako i Španci“.

Uz bitnu napomenu: njihovi uslovi i okruženje u kome stasavaju su neporedivi.

“Nemamo bazu, strpljenje, a ni uslove kao Španci. Moramo da budemo svesni da nismo ni blizu njih. U svakom pogledu. To nije kritika, nego pravo stanje stvari. Iz hiljadu razloga. Oni su velesila u fudbalu, a mi nismo. Bojim se i da nećemo biti. Pritom, imaju izraženo ono što mi zovemo kult reprezentacije. Ovde se svako objavljivanje spiska nestrpljivo čeka, pa čak i igrač koji nije pozvan ne gunđa, nego zapne još više kako bi zaslužio poziv. Na sve to, koriste trenutak kad je neko u formi... Siguran sam da će se uskoro u selekciju probiti Migel Gutjeres, levi bek Đirone, koji može da igra maltene na svakom delu terena, postaće vremenom Sanset važan oslonac državnog tima, Fermin može da bude i ’osmica’ i ’desetka’, on mi se možda i najviše sviđa, pogledajte Kubarsija koji sa 17 godina igra odgovorno na zahtevnoj poziciji štopera, Aleks Baena iz Vijareala je najbolji paker La lige. Kad već pominjem njega, mogao je i on poput Nika Vilijamsa ili Subimendija, letos u Premijer ligu, da dobiju bolje ugovore i zarade više nego što sad imaju, ali su svi ostali. Znate što? Zato što znaju da će u Španiji da napreduju. A govorimo o momcima koji globalno nisu dovoljno cenjeni. E, zato su najbolji“, objašnjava Darko Brašanac.

Sa toliko iskustva u La ligi, a uskoro će probiti granicu od 200 utakmica, valja mu verovati.