Janko Tumbasević i dve decenije srpskog fudbala: Nekad je bilo više majstora, sad je više nauke

(Od izveštača Mozzart Sporta sa Zlatibora)

Oni najbolji – brzo odu. I nažalost se nikad ne vrate. S vremenom izgube malo i kontakt s ovdašnjim ljubiteljima fudbala. Cenimo ih, dižemo na pijedestal, ali uživo gledamo druge. Nemaju veštinu kakvom vlada Dušan Tadić, nisu moćni kao Nemanja Vidić, nisu ubojiti kao Dušan Vlahović ili Aleksandar Mitrović, ali su nam tu, pred očima, i s vremenom počnemo da shvatamo koliko u stvari znaju. Elitni rang fudbala ipak je sam vrh, u bilo kojoj zemlji. Zahteva odricanje, zahteva upornost, zahteva neverovatan voljni momenat. A kad pričamo o svim tim elementima fudbalske igre Srbija nema upornijeg od Janka Tumbasevića, 40-godišnjeg veziste Mladosti iz Lučana koji je sa 419 utakmica u nogama apsolutni rekord Mozzart Bet Superlige.

I pravi sagovornik da nam priča koliko se zaista srpski fudbal promenio u poslednje skoro dve decenije. Jer Tumbasević je propustio samo onu prvu sezonu od osamostaljenja. A i nju samo zato što se raspala državna zajednica, pa je njegova Zeta ostala u Crnoj Gori. Sve ostale godine, izuzev dve u Moldaviji, proveo je u Srbiji. Mada mu, kako se sam šali, inostranog iskustva ne fali, jer...
“Prvi profesionalni ugovor sam imao u Zeti iz Golubovaca. Tamo sam se vodio kao stranac iz Srbije. A kasnije, kad sam došao u Vojvodinu, došao sam sa crnogorskim pasošem jer sam odigrao četiri utakmice za crnogorsku reprezentaciju. Tako da sam ja u stvari skoro 10 godina igrao preko... Igrao sam ja i za Jugoslaviju kao kadet“, smeje se Tumbasević na početku razgovora za Mozzart Sport.

Razgovaramo na Zlatiboru gde Tumbasević počinje ko zna koje po redu pripreme na kojima će trenirati dva puta dnevno, živeti u karantinu i – za razliku od mnogih – neće kukati. Naprotiv, rođeni Šapčanin na trenutke izgleda kao momčić što je prvi put krenuo na planinu da ostvari dečačke snove.
“Još me ne napušta energija. Još mogu da se motivišem da igram sa sličnim žarom kao kada sam počinjao. Drži me taj adrenalin fudbalski, ta volja da treniram dva puta dnevno. Videćemo dokle će telo moći da isprati“.

Odmah da se vratimo na taj žar: sličnim, ne istim?
“Možda žar nije isti jer sam ranije bio rasterećeniji, danas me više vuku porodica i kuća. Jedino me to sada lomi, ali što se treninga tiče nemam neke nedoumice oko toga da li mi nešto teško pada jer sam kroz karijeru svoje telo i glavu navikao. Nekad mi žena kad dođem kući na pauzu i prođe sedam-osam dana, ne radim ništa, ona mi kaže: ‘Ti si se unervozio, idi tamo trči da izbaciš to svoje‘. I onda krenem sa treninzima jer je telo već naviknuto tako da mi ne pada teško. Verujem da ću i kad završim fudbal ostati u nekom treningu, ne znam konkretno šta i kako, ali sigurno ću nastaviti da treniram nešto“.

Odakle ta volja?
“Tu sam kod kuće. Imao sam taj izlet u Moldaviju, bilo je i kasnija priča, prilika da se ode u inostranstvo, nikad se nije poklopilo. Sad, možda je moglo bolje, možda je mogla ta inostrana karijera, ali ne žalim ja. Ne bih ni mnogo menjao. Kad počinješ kao klinac san su ti Crvena zvezda ili Partizan. Ili bar da igraš protiv njih. Eto, ja sam se naigrao protiv njih. Ovo sve ostalo, to je – posao“.

Posao je doduše i srpski fudbal. S rokovima i “targetima“. Dakle, šta je lični cilj Janka Tumbasevića u narednoj sezoni? Možda i neki novi rekord, jer takođe i najstariji strelac u istoriji Mozzart Bet Superlige?
“U mojim godinama, samo da izađem na teren to je neki rekord, a-ha-ha. I moj lični i generalno. Saša Stamenković je sedam-osam dana stariji od mene, vratio se i Stojke (Vladimir Stojković, prim.aut.), stariji od obojice. Više ni ne računam utakmice nego sam se prepustio pa dok traje, na kraju ćemo da podvučemo crtu koliko je čega bilo. Što se golova i asistencija tiče nemam poseban cilj, nikad nisam često ni postizao golove i asistencije, meni je samo bitno da ekipa funkcioniše i pobeđuje, pa ako bude neki gol – bude, to je bonus“.

Tumbasevićevih idealnih 11 Superlige

Za sve ovo vreme, baš nikad nije prošlo kroz glavu da se kaže “dosta“?
“Dođe nekad. Ali to je ono: danas sam imao dva treninga, posle utakmica. Umor je, pomisliš: šta će meni ovo? Posle odspavaš, odmoriš, nastaviš. Nikad nisam razmišljao ozbiljno da batalim. Kad telo bude reklo da ne mogu fizički da stižem ove mlađe, neću sigurno da ostajem da ispadam smešan“.

A, mora Tumbasević da trči kao da mu je 10 ili 15 godina manje. Ipak igra na mestu zadnjeg veznog, a tu nema hvatanja krivina.
“Zahtevna je pozicija, ali svaka je na svoj način zahtevna. Mada golman, defanzivac, neki štoper... Oni mogu na iskustvo da igraju, manje na trčanje. Ovde ne može. Ima da se radi, kritično. Ko ne poznaje fudbal, možda budeš nekom nevidljiv, jer on gleda samo potez ili gol, ne primećuje igrače koji dosta rade za ekipu“.

Tumbasević je baš taj. I taj rudarski deo poslao obavlja već skoro dve decenije. I sa ove distance može da uporedi: da li je fudbal bio bolji kad je Tumbasević počinjao karijeru ili sada kada joj vidi kraj?
“Menja se fudbal. Drugačije je. Ranije si imao veću slobodu da na terenu radiš neke stvari kako ti osetiš da treba. Sad je više discipline, više taktike, više fizike. I pre je bilo fizički spremnih momaka, ali sada je više nauke. I infrastruktura se poboljšava. Po meni je fudbal sad i bolji. Pre si imao više tih nekih individualaca što rešavaju driblinzima. Sad se utakmica rešava više kroz neke šablone, taktike, šahovsko nadmudrivanje. Ranije se igralo možda više na majstorstvo“.

Da li bi svi ti majstori danas prolazili?
“Pravili bi prevagu i danas, bile su igračine fudbalske. Ali sad kad bi naleteli na nekog fizički prespremnog, još s ovim taktičkim čudima. Pomeranja, udvajanja, toga pre nije bilo. I ti bi se majstori drugačije zatvarali, mnogo efikasnije... Bolji je fudbal danas, jer sve napreduje. Možda nekome deluje da je naša liga ovakva ili onakva, ali nije laka za igranje i ima dosta primera da su igrači dolazili i mislili: ‘Ja ću lagano‘. Ili stranci isto, pa ne mogu da se uklope i pruže to nešto što su pružali tamo negde. Igra se čvrsto, tvrdo, fali bolji ambijent da bi sve lepše izgledalo, da publika nosi igrače. Da se vratim na pitanje: moraš ti da se prilagođavaš vremenu, da usvajaš novine. Jer ako ne pratiš, ne usavršavaš se – onda batali“.

I sam Tumbasević priznaće da njegovo razmišljanje nije isto onom kakvo je gajio sa 20 godina. Mada, nije ni mnogo drugačije...
“Možda sam bio malo opušteniji što se tiče hrane, ali što se treninga tiče – možda sam bio još ‘gori‘, a-ha-ha. Samo što tada nismo imali nekoga da nas usmeri u smislu nauke, kondicionih trenera, opet su oni stručni u tom poslu. Da me je neko usmerio tada možda bih pružao i bolje partije na terenu“.

I idealnih 11 saigrača

Menjao se fudbal, a menjale su se i finansije. Kad je Tumbasević počinjao relativna plata je bila... Pa, relativan pojam. Danas i u Srbiji može lepo da se zaradi.
“Ja kad sam počinjao sa 17 ili 18 o novcu nisam ni razmišljao. Samo da imam nešto tu, da se ode na piće, da se nešto pojede, da se obučeš. Novac te nije ni zanimao. Sada može da se zaradi. Digla se ta lestvica i iz godine u godinu raste. Kontam za par godina da fudbaleri neće imati potrebu da srljaju negde preko čisto da bi zaradili novac. Moći će da zarade ovde, da više doprinesu našem fudbalu i tek u nekim zrelijim godinama da idu preko da se ostvare karijerama“.

Da ta Evropa “čačka“ Tumbasevića govori i to što jednu utakmicu izdvaja i kada priča o uspomenama kojih se seti ovako – na prvu. I mada je evropske utakmice igrao i u Zeti i Moldaviji i u Vojvodini, maltene svuda gde je igrao...
“Možda jer je svežije, ali nekako se najviše sećam epizode u TSC-u i one utakmice sa Steauom 6:6. To ne može na terminu da se odigra. Isključuju nam igrača, pomisliš gotovo, pa damo ni iz čega gol, pa opet primimo i u poslednjem minutu ni iz čega izjednačimo. Pa taman krenu produžeci, dobijamo još jedan crveni, izjedančimo s devet igrača. I ispadamo na penale. Ta mi je utakmica baš ostala u sećanju. Sećam se da sam mislio da ćemo proći, jer kad smo sve ovo stizali ima Bog možda da nas nagradi. Ispali smo na penale. Nismo imali sreće“.

Kad već vrtimo uspomene, pokušali smo Tumbasevića da “na prepad“ uhvatimo da nam ispiše idealnih 11 saigrača. Pokušao je, nije uspeo, jer trebalo je vremena da se o tome razmisli. Ali ovo na brzaka što je krenulo uglavnom je bilo u vezi sa Vojvodinom: Dušan Tadić, Mirko Ivanić, Dragan Mrđa, Gojko Kačar...
“Supruga mi navija za Vojvodinu, iako je Crnogorka, možda i zbog toga, a-ha-ha. Šalu na stranu, šest godina sam proveo na Karađorđu i svake godine bi Vojvodina izbacila trojicu ili četvoricu talenta, posebno kad je tamo bio Bata Kan Kan. Sećam se tog stila oblačenja. Dres Lejkersa, 50 sent neka orglica, kajla. Neki kačket uvek, čudo neko. Baš je bio upadljiv dres-kod. Kao da je izašao iz filmova. Ali on je to držao tako i bilo je po meni dosta dobro tad u Vojvodini. Bata je bio gospodin, uvek sam imao dobar odnos sa njim. Baš je bio korektan prema svima“.

Ovo su dakle bili (samo) neki od najboljih saigrača, a sa kim je bilo najteže?
“Svima pričam, još dok je postojao Železnik, ja sam još bio klinac, u vezi igraju Jovan Markoski, Dejan Rađenović i Ivan Tasić, ćelavi, zadnji vezni. Markoski zuji, brz, mali, hitar, a dobar tehničar, Tasić bije, ne možeš ga uhvatiti isto, a Rađenović majstor s loptom, ima dva metra i ne možeš da mu priđeš. I onda kad sam igrao protiv njih, koji god da ti zapadne nije ti svejedno. S ovim se ‘peglaš‘, ovaj majstor s loptom, ovaj dva metra, a isto zna s loptom. Pakao“.

Kad već krenusmo na anegdote?
“Ima ih dosta, nekih ne mogu ni da se setim. S nama nikad dosadno, ovako u velikim grupama. Evo, malo pre je bila anegdota. Uručivanje saigraču pendreka i kape policajske. Na treninzima bije ko milicija, pa smo mu dali pendrek i šapku“.

Znaju u Lučanima da se našale. Uostalom, sastav ekipe je takav da ponekad zaliči na učionicu u kojom ima đaka koliko i profesora.
“Baš tako. Ali, iskustvo znači. Svi već dugo igramo Superligu, neki su imali inostrane karijere. Znaju kad malo da se načepi, kad da se spusti ritam, posebno ako juriš rezultat. Jesmo igrali malo defanzivnije, ali rezultati su tu bili sve vreme. Možda smo mogli i do Evrope da su se poklopile i jedne ili dve utakmice“.

Možda će uspeti ove godine? Mada Mladost niko tu ne vidi. A i Tumbasević razmišlja samo o prvoj sledećoj utakmici. A, razmišlja li možda o tome šta kad više ne bude mogao. Trener možda?
“Razmišljao sam o tome, imam B licencu koju sam dobio još kad sam u Vojvodini bio, ne znam ni koliko je prošlo od tad. Možda bih mogao da radim sa decom, ali opet bih gledao da to bude samo neka školica fudbala. Jer kad bih ostao da budem trener sve bi bilo isto kao kad počinješ fudbalsku karijeru, opet neko dokazivanje. A, ako se ne posvetiš maksimalno, to je tako u svakom poslu, bićeš prosek. Ako se ne potrudiš neće te biti nigde. A, ne znam da li bih se baš ponovo upuštao u to, da idem od kuće tamo-amo, opet je to isti život kao i kad si fudbaler“, završava priču Tumbasević.

Ima zaista šta i da ispriča.