Jamal sasvim lično: Sa psima sam naučio da driblam; Pritisak ne postoji, to je samo izgovor

Na kraju, morao je brzo da sazri. Jer kad tako mlad postaneš zvezda društvene mreže mogu da budu surove. Posebno kada nisi belac.
“U prvoj sezoni ih jesam gledao, ali kad je pred Evropsko prvenstvo počela cela ona priča kako Niko Vilijams i ja nismo Španci, a Emerik Laport i Robin Le Normand jesu... Odlučio sam da ih više ne gledam i od tada ništa ne pratim. Mada mi ponekad prijatelji prenesu. Čak i u medijima, kada te hvale to je zato što si u njihovom timu, kada te kritikuju to je zato što si u protivničkom. Važno je samo šta kažu tvoj trener, kapiteni, porodica, svi oni koji ti žele dobro. To je jedino važno“.

Sa takvim stavom Jamal je uspeo da sebi obezbedi veliku bazu obožavalaca. Poseban uticaj ima na svu decu imigranata.
“Zbog mojih marokanskih korena, deca Marokanaca se ugledaju na mene, a sada zbog Evropskog prvenstva i španka deca. To me čini veoma ponosnim“.

Pa ipak, bude i teških trenutaka. Recimo, na El Klasiku na stadionu “Santjago Bernabeu“ bilo je i uvreda na rasnoj osnovi, ali ni one Jamalu ne padaju posebno teško.
“Majka se jeste zabrinula, mislila je da ću biti tužan. Ali ja sam bio veoma srećan, pobedili smo a 4:0. Da smo izgubili možda bih razmišljao o tome zašto mi ljudi viču ovo ili ono.  Moraš da uživaš u životu. Ako te neko uvredi to samo govori da njegove vrednosti nisu ispravne. Na kraju, oni su bili ljuti jer su izgubili“.

Lamin Jamal (©Reuters)

Majci je inače posebno zahvalan, jer...
“Koliko god da joj je teško bilo sakrila me je od svih loših stvari, pa sam video samo one najlepše i to mi je dozvolio da uživam“.

Posebno kad je na terenu.
“Kreativan sam, zabavan. Mogu neko vreme da budem i bez lopte, ali kad je dobijem za minut mogu da napravim nešto uzbudljivo da možete da se dobro provedete dok gledate fudbal“.

Uostalom, tako je kad počneš da igraš – u parku.
“Kad sam počeo da treniram nisam znao ništa ni o kakvim konceptima igre. Došao sam iz parka, tu se igralo samo jedan na jedan, pa bih ja uzeo loptu i ne bih je dao nikome. Otac mi je kasnije objasnio da moram da igram sa svima i tad sam se promenio“.

Driblinzi su ostali, a ako ste se pitali otkud oni...
“Kad bih se vraćao s treninga otac bi došao da me pokupi s našim psima, a kako oni nisu bili na povocu onda bi pojurili loptu“, smeje se Jamal s još dečačkim osmehom na licu.

Ali zato fudbal igra – kao mator.