INTERVJU – Veljko Paunović: Volim "plug&play" igrače! Hoću da budemo otkrovenje, a ne jo-jo tim

Još jedan spomenik sportske kulture nikao je po principima fudbalskog arhitekte Veljka Paunovića. Možda će neko reći da je sazidan brzopotezno, za manje od tri meseca, međutim, stoji na čvrstim osnovama kao monumentalno svedočanstvo o tome šta znače vizija, ideja, znanje i primena. Čovek koji nas je sve usrećio pre deset godina kad je omladinsku reprezentaciju Srbije popeo na krov planete, ovog leta je obradovao ljude u Ovijedu tako što je klub u kome je nekad igrao učlanio u elitnu kategoriju španskog fudbala.

I to na furiozan način, gradeći skladne odnose, povoljan ambijent, intenzivnu igru i posledično tome beležeći ohrabrujuće rezultate. Počelo je u drugoj polovini marta, a trajalo do pred kraj juna, kad su u foto-finišu Plavi savladali Almeriju i Mirandes tokom baraža i vratili se tamo gde ih nije bilo 24 godine. Nije trofej, ali može tako da se računa.

Pogledajte malo bliže. Iz svakog kamena uklesanog u taj spomenik izbija energija koja podseća da je Veljko Paunović i na pređašnjim stanicama trenerske karijere bio u ulozi arhitekte i(li) neimara. Podigao je Čikago Fajer do statusa učesnika plej-ofa MLS lige posle pet godina i pod njim je taj klub beležio najbolje rezultate u poslednjoj deceniji; Reding je pomerio od donjeg doma tabele Čempionšipa do kandidata za plasman u Premijer ligu; u Meksiku je na volšeban način ostao bez titule koju je igrama i ponašanjem Čivas zaslužio.

Slobodno može da se konstatuje kako je Paunović osim arhitekte pomalo i sportski alhemičar. Igrače i timove čini boljim. Budi najbolje u njima. Zato je možda i najvoljeniji srpski trener novije generacije. Jedini predstavnik naše struke u „ligama petice“ za sezonu 2025/26, posle potonjeg uspeha sa Ovijedom.
„Specifična je Druga liga Španije, podseća me na Čempionšip, a iskustvo stečeno tamo, kao i plej-of čiji sam učesnik bio triput u Meksiku, predstavljali su dobre preduslove kako da se ponašam na novom projektu. Bilo je to u poslednjih deset utakmica osnovnog dela prvenstva, ukupno 14 računajući i plej-of. Svaka je bila doživljaj za sebe. Krenuli smo od dobrog rezultatskog početka, vremenom poboljšavali i tim i igru, ušli u baraž i bili blizu direktnog plasmana. Dva boda smo izgubili na strani protiv Eibara, tako što smo izjednačujući gol primili u petom minutu nadoknade, pa smo ostali kratki da budemo drugi na tabeli. Svakako smo ušli u plej-of u dobroj formi, apsolutno verovali da ćemo se domoći Prve lige, pod uslovom da izvučemo najbolje iz nas. Almerija i Mirandes su nas, svako na svoj način, do maksimuma iscedili, mada smo i mi njih, uspeli smo da ih prelomimo“, u dahu govori Veljko Paunović za Mozzart Sport tokom kratkotrajnog boravka u Beogradu.

Zanima nas, šta je u Paunovićevom trenerskom kodu kad timova koje predvodi čini boljim nego što se u prvi mah čini: taktika, psihologija, emocija koju im prenosi ili od svega pomalo.
„Od svega po – mnogo. Ne može jedno bez drugog ili trećeg. Moraš da imaš dobar stručni štab i kvalitetan tim. Na prvom mestu, dobar tim je baza za uspeh svakog dobrog trenera. Ako tim nije dobar, čuda ne mogu da se dese. Kasnije, sklapanje mogućnosti ekipe predstavlja praktično selektorski deo. Što se tiče rada, to je trenerski. Naša ekipa je na svim navedenim poljima dobra. I na mentalnom. Psihološki deo znači da si motivisan da neki zadatak sprovedeš i u kojoj meri si motivisan. Da bih uspostavio apsolutni pristup prema cilju, moram da krenem prvo od sebe, pa da tražim isto od ostalih. Tako sam uvek radio. Nekad dobiješ više, nekad manje, zavisi od okolnosti i od nepredvidive igre. Niko ne zna sve o fudbalu. Svi učimo iz svake utakmice i jedni od drugih. I to je preduslov da napreduješ, jer se i igra neprekidno unapređuje. Moraš da znaš trenerski posao, taktički deo da prepoznaješ situacije tokom meča“.

AKO NE MOŽEŠ DA PRETRČIŠ RIVALA ILI DA DOBIJEŠ DUEL...

(Guliver images)

Paunović reče da dobar tim čini dobrog trenera i ne želimo da srozamo uticaj igrača Ovijeda ili umanjimo doprinos njegovog prethodnika Havijera Kaljehe, ali... Da podsetimo: Ovijedo je u trenutku kad je Veljko seo na klupu bio šesti na tabeli, poslednji putnik u plej-of. Završio je treći. Od deset utakmica do kraja prvenstva nijednu nije izgubio (sedam pobeda, tri nerešena ishoda). Onda je tukao Almeriju i kod kuće i na strani, poražen je u prvom susretu finala na gostovanju Mirandesu, da bi u revanšu, pred krcatim tribinama stadiona „Karlos Tartijere“ slavio posle produžetaka.
„Prvi put smo poraženi od Mirandesa, mada smo na toj utakmici promašili penal, mogli smo ne samo da igramo nerešeno, nego i da pobedimo. To su incidenti. Znaš kako kažu Englezi: „Ako hoćeš da budeš dobar trener, nađi dobre igrače“. Da bi sproveo ideju, da bi ona funkcionisala, igrač mora da poseduje fizičke i tehničke mogućnosti. Onda i taktičke“.

Baš tim redom?
„Tim redom! Prvo – fizičke. Možeš da budeš kakav god hoćeš igrač, ali ako ne možeš da pretrčiš rivala ili da dobiješ duel, onda... Svodim fudbal na duel 'jedan na jedan'. Ne govorim fizički duel, u smislu da se gurnemo, nego je baza fizička sprema. Sagledavam predispozicije i mogućnosti na tom planu. Na to se dodaje veština, da uz fizičke predispozicije nekog savladaš. Ne znači da ćeš ga gurnuti ili da ćeš ga presaviti, nego obmanuti rekvizitom, a to je lopta. Da 'pročitaš' igru unapred ili da rivala 'slažeš'. Kao trener, na to možeš da mu daš taktičke alatke da u sklopu tima svi imamo funkciju, kako bismo pobedili. Mi se takmičimo, uvek imamo isti cilj: da se spremimo da pobedimo sledećeg protivnika“. 

Da li onda mi sa balkanskog podneblja pogrešno gledamo savremeni fudbal? Čini se da će većina populacije pre da se zaljubi u nečiju veštinu, a da zanemari snagu ili fizičke mogućnosti.
„Nije to suština fudbala, već samo preduslov. Kad gledam igrača, posmatram njegovu veštinu, urođenu i nadograđenu. To se radi u akademijama fudbala, kasnije se momci razvijaju. A ako nema fizičke predispozicije i nije izvukao maksimum u razvojnom delu, da to bude u okviru fizičke potražnje na nivou potrebnom za takmičenje, imaće veliki problem da veštinu ispolji. Sve što radimo zavisi od naših fizičkih mogućnosti. Ako želimo da promenim raspored nameštaja u prostoriji, uprkos ideji kako to da uradimo, moramo to da sprovedemo fizički. Sam ne mogu da podignem neki sto, potrebna mi je tvoja asistencija. To je timski rad. Ako mogu, onda imam duel 'jedan na jedan' sa stolom. Veština je u tome da li ću sto da izguram ili podignem, koristiću jednu ili obe ruke“.

Tako je i na fudbalskom terenu. U uvo smo se pretvorili...
„Da bi došao u protivnički kazneni prostor, moraš da pretrčiš sa svoje pozicije, odakle obično krećemo u akciju, do šesnaesterca rivala. I onda da se vratiš. Na putu do tamo i nazad lopta pređe s jedne na drugu stranu, moraš da suziš prostore ovde i onde. Zato, ako ne možeš konstantno da se krećeš i zadovoljavaš potražnju igre, šta ona nameće ili šta ti želiš da nametne, onda imaš problem. Zato kažem da bez fizičkih mogućnosti ne može da se ispolji talenat“.

U OVIJEDU NIKO NE NOSI DRESOVE BARSE, REALA ILI ATLETIKA

(Gulliver)

Njega među Plavima ima, samo ga je bilo potrebno upotrebiti na valjan način. Baš kao što je Paunović učinio sa čuvenim Santjagom Kasorlom, kapitenom ekipe i Naćom Vidalom, levim bekom koga je pretvorio u – golgetera!
„Prvi preduslov je da znamo kako želimo da igramo i šta igrač određenih kvaliteta može da doprinese. Santi je izuzetan momak, profesionalac, ali su ga pre našeg dolaska pratile povrede, pa ga nije bilo u nekim periodima lige. Uspeli smo da doziranjem treninga i minutaže dovedemo Kasorlu do toga da bude ključni igrač i doprinese plasmanu u La ligu. Sa svim momcima imam otvorenu komunikaciju, tako i sa Naćom Vidalom. Kad smo došli podigli smo zahteve. Nisam bio zadovoljan da bude samo bek, jer je meni potrebno da bek donese loptu u 16 metara i da završi akciju. Bio je to ubrzan proces, zasluga je prevashodno njegova, jer ne samo da je hteo, nego je bio sposoban da ofanzivne zadatke sprovede“.

Sve to na radost publike koja slovi za jednu od najgromoglasnijih na teritoriji Španije.
„Ovijedovi navijači su strastveni i skromni. Gaje familijarne vrednosti, lojalni su. Na osnovu svakodnevnog života u gradu i kao igrač i kao trener primetio sam da svi nose dresove Ovijeda. Nema Barseloninih, Realovih ili Atletikovih. Retko kad ćete videti dete obučeno u opremu drugog kluba. Naročito sad. Tako je bilo pre 24 godine, tako je i sad. Ludnica! Počeli smo sa 22.000 navijača, a dogurali smo do maksimalnih 30.000 na poslednjoj utakmici. Kad izlazimo iz hotela čeka nas reka pristalica ispred autobusa i prati na putu ka stadionu. Neverovatna strast i ponos. Da nema takvih navijača, verovatno bi Ovijedo odavno nestao. Znam da su pristalice skupljale novac da se ne ugasi, kao i da je Real Madrid donirao 100.000 evra kad je bio u problemu“.

Biće nam svima drago da pratimo Ovijedo u španskoj eliti. Kakav ćemo tim videti?
„Potrebno je da znamo činjenice: mi smo poslednja ekipa koja je ušla u Prvu ligu. Na papiru, na današnji dan, poslednji smo na tabeli. Prošle sedmice je izašao kalendar takmičenja u Primeri i svih 19 rivala su projektovali: „Gde je Ovijedo? Tri boda ovde, tri boda onde“. Moramo da se pojačamo i napravimo tim kako bismo se peli na letvici, jer smo poslednji, a da takmičenje još nije ni počelo. Ideja je jedna stvar, a naše mogućnost i kako budemo dobro odradili prelazni rok, odrediće našu igru“.

A kakva je ideja?
„Da ojačamo skelet provoligaškim igračima. Da ne budemo 'jo-jo ekipa', da uđemo u Prvu ligu i ispadnemo. Ne želim da kažem da imamo ekipu da se takmičimo za ispadanje. Hoću da budemo ekipa koja će biti otkrovenje, da pokažemo mnogo više od borbe za opstanak. U ovoj fazi će nam se dosta iskristalisati: da li ćemo biti „jo-jo ekipa“, hoćemo li se boriti da ne ispadnemo ili nešto više. Podsećam da sam pre nekoliko godina odbio ponudu Almerije, zato što sam u oktobru video da tim neće uspeti da se sačuva. Slični primeri su Valjadolid, Elće, Granada, na kojima se vidi ovo što pričam“.

Ako imamo u vidu iskustva iz SAD, Engleske i Meksika, šta to sa trenerskog aspekta može Paunović da uradi da bi sprečio pomenuti scenario?
„Statistika pokazije da jedna od tri ekipe koje uđu ispadne u narednoj godini. To znači da imamo 66 odsto šansi da se spasemo. Opet, statistika uvek pokazuje ono što je bilo. Nikad zašto je bilo. Moramo da nađemo odgovor na to pitanje. Još nešto ilustruje statistika: ekipe koje su zadržale trenera i okosnicu tima imaju veću šansu da se zadrže u La ligi. Na primer, opstale su ekipe koje su sačuvale 15 igrača i trenera, ali ne kaže se kojih igrača. Da li najboljih ili rezervista“.

Ovo zahteva podrobrnije tumačenje...
„Finansijski fer-plej je dodatna komponentna koja komplikuje stvari. Zahteva od tebe da čuvaš novac na nekim pozicijama, da bi pojačao najbitnije. Pritom, ne znaš gde ćeš i da li ćeš pogoditi. To nije jednačina, nego nejednačina, sa dosta X, Y i Z“.

Da li trener i time mora ili želi da se bavi?
„Ne moram, ali bavim se pošto sam kontrol frik. Radio sam u Engleskoj i SAD, imam dosta iskustva. Kad si okružen ljudima kao sad u Ovijedu, otvorenim da pričamo o svemu, onda je logično da se dopunjujemo“.

Neki dolasci su ozvaničeni, poput Salomona Rondona (Pačuka), Ilaiša Šaire (Đirona), Brandona Domingesa (Debrecin) i Alberta Reine (Mirandes). A priča se o i dvojici Srba, Matiji Nastasiću, doskorašnjem štoperu Leganesa, te Nemanji Maksimoviću koga je baš Paunović lansirao u dresu Orlića, a kasnije igrao u La ligi za Valensiju i Hetafe.
„Videćemo šta ćemo uspeti da dovedemo. Tu je tržište na kome nismo dominantni i ne vodimo nikakvu reč. O imenima neću da pričam, ali mogu da kažem da želim da pojačam tim igračima koje poznajem i koji poznaju mene, a koji su „plug&play“ igrači, što bi rekli Englezi. Uključi i igraj“.

POKAZALI SMO SVETU KAKAV JE OLIS, KEROLA SAM DOVEO ZA 1.000 FUNTI NEDELJNO

Period u Redingu (Reuters)

„Četiri godine sam proveo u Čikagu i imao sam generalnog menadžera Nelsona Rodrigesa koji je bio veliki mentor u ostalom delu, koji nije striktno fudbalski. Uz njega sam učio strateško planiranje, a stasavao sam i na svojim greškama. Bile su to lekcije koje danas predstavljaju fundamente mog rada. Isto tako i u Engleskoj, radio sam dve godine u Redingu, u nenormalnim uslovima. Embargo. Ljudi ne znaju da sam ostavio ekipu na devet bodova iznad zone ispadanja, uprkos svim problemima. Prve godine smo imali odličnu sezonu, osvojili 70 bodova i za jedan bod nam je izmakao baraž. Pratili su nas rezultatski pehovi, promašili smo penal koji bi nam omogućio bolji plasman, neke sudijske odluke, jer u Čempionšipu ne postoji VAR, pa smo objektivno izvukli maksimum iz tima koji nije mogao da se pojača, ali je bio dobar. Na kraju prve sezone smo ostali bez 15 igrača, istekao im je ugovor, klub pod sankcijama nije mogao da im da ono što su iziskivali, otišli su i tako se ekipa rasula. Morali smo da prodamo Majkla Olisa, koga sam sa stručnim štabom uveo u prvi tim. Odigrao je 40 utakmica, postigao sedam golova. Dao sam mu da šutira penale i slobodne udarce“.

Olis je sada zvezda Bajerna, ali je počeo da igra redovno baš kod Paunovića, kad mu je bilo 19 godina.
„Prve sezone smo pokazali svetu za šta je Olis sposoban, Kristal Palas ga je uzeo za 8.000.000 funti, mada bi ga platio 20.000.000. Predsednik Kristal Palasa, Stiv Pariš mi je kasnije rekao kasnije: „Njega sam gledao 23 utakmice, a gledao sam i tebe“. Majkl je imao izlaznu klauzulu od 8.000.000 funti. Nikad ga ne bih prodao, ali obeštećenje je bilo toliko, tako da su ljudi iz Palasa došli, platili i odveli ga. To nas je spaslo da ne ostanemo bez još šest bodova“.