INTERVJU - Slobodan Medojević: I sestra me pita da li idem u Zvezdu, a svi znaju da je to nemoguće

(od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Sada)

Dan pred jednu od najvećih utakmica fudbalskog kluba Vojvodina u modernoj istoriji, svi predstavnici Stare dame u Amsterdamu, pitali su se - gde je predsednik Dragoljub Zbiljić? Prvi čovek Lala nije bio na čarter letu za glavni grad Holandije, kojim je kolektiv iz Novog Sada otputovao na megdan trofejnom Ajaksu. On je pred istorijsku utakmicu rešio da osigura i istorijski potpis. Želeo je da na Karađorđe vrati miljenika navijača. Već sutradan, vest o povratku Slobodana Medojevića u Vojvodinu odjeknula je kao bomba, sve do Johan Krojf arene i učinila tu istorijsku noć za Vojvodinaše još više posebnom.

Vratio se Meda. Za navijače Vojvodine, možda i poslednji igrač koji je osećao klub na način na koji oni očekuju – bez zadrške i do kraja. Medojević je sa Karađorđa otišao kao 21-godišnji kapiten ekipe, svoj „arbeit” nastavio je u Nemačkoj, pa zatim i na Kipru, da bi se nakon 12 godina u Novi Sad vratio sa džakom punim iskustva, ali i nezaboravnih fudbalskih priča.

A kako je došlo do samog povratka u Vojvodinu? Znate već – samo je rešio da posluša srce.

„Imao sam već kontakte sa Vojvodinom tokom prethodnih godina, аli ništa previše intenzivno. Razgovarali smo, kako oni vide klub, kako ga ja vidim, bila je pozitivna razmena mišljenja, ali se ništa konkretno nije dešavalo. Onda smo ovog leta predsednik Zbiljić i ja jedno nedelju dana svakodnevno telefonirali. Ja sam imao još godinu dana ugovora na Kipru i ponudu da produžim ugovor i da nakon njegovog isteka ostanem u klubu, na nekoj funkciji. S obzirom na to da smo bili tamo pet godina, da su mi i deca krenula u školu, naučila engleski jezik i da smo planirali da ostanemo da živimo tu duže vreme, dosta sam se nećkao. Jer, u pitanju je porodica, nisam ja jedini bitan, postoje i drugi faktori. Ali, poslednje tri, četiri godine, kada legnem uveče u krevet, non-stop sanjam kako izlazim na Karađorđe i kako pravim neke rezultate sa Vojvodinom. Kunem se - to je neverovatno. Evo i sada sam se naježio. Dešavalo se da se probudim ujutru i kažem ženi da sam sanjao da smo se vratili u Novi Sad i da ja igram na Karađorđu. Posle tih učestalih razgovora sa Zbiljićem, odličio sam da poslušam srce. Morao sam jednostavno da se vratim i pokušam da osvojim titulu sa Vošom. To mi jedino nekako fali u životu. To je način na koji bih želeo da završim karijeru. Uspeo na kraju ili ne, biću barem miran sam sa sobom kada završim karijeru i stanem pred ogledalo, znajući da sam dao sve od sebe”, počinje popularni Meda razgovor za Mozzart sport.

U Vojvodinu ste došli bez obeštećenja iako ste bili obavezani ugovorom još godinu dana?

„To sam ja ispeglao sa ljudima iz AEL-a. Meni je bilo bitno, u svakom klubu gde sam igrao, da ostavim dobar utisak i sa sportske i sa ljudske strane. Tako sam se i sa njima rastao. Kada sam pričao sa predsednikom Zbiljićem, nagovestio sam mu da mi je bitno i njih da ispoštujem. Da na kraju svi budemo zadovoljni i Vojvodina i AEL. Ipak sam ja tamo proveo pet godina. Stekao određeno poštovanje, bio strani igrač, a kapiten ekipe. Lepo smo se rastali i sve je prošlo kako treba.”

NE RAZUMEM IGRAČE KOJI PROMENE PET KLUBOVA I LJUBE SVAKI GRB

Dragoljub Zbiljić već godinama najavluje Vošin juriš na titulu, koji bi trebalo da kulminira naredne sezone. Da li je to bila glavna „udica” da se baš sada vratite?

„Ne. Nikakva udica nije bila potrebna. Ne volim floskule i izlizane fraze, ali verujte mi kada kažem – ja živim za Vojvodinu! Odrastao sam na Grbavici, u zgradi pored stadiona. To je specifičan kvart. Ne znam kakav je sada, jer više ne stanujem tamo i nisam živeo u Novom Sadu dosta dugo. Ali, kada sam odrastao, u Osnovnoj školi ‘Sonja Marinković’ nisi mogao da pronađeš jednog čoveka koji nije navijao za Vojvodinu. Nije bilo šanse! Cela škola, čitav kvart, svi su navijali za Vošu. Ja sam tim stopama krenuo još u školi fudbala profesora Mike Radosava i cela ta moja mladost i počeci bili su vezani za Vojvodinu. Za mene je ona sve! Od malih nogu mi je najveća želja trofej sa Vošom. Kada sam otišao preko, ona nije jenjavala. Meni bi draže bilo da osvojim titulu sa Vojvodinom, nego da sam otišao u Madrid i osvojio je sa Realom. Vojvodina je jedini klub koji istinski volim i koji mi je u srcu. Takav sam čovek da smatram da nema mesta za dva. Nikada nisam razumeo igrače koji promene pet klubova i ljube grb od svakog od njih. Za mene je to bilo nemoguće. Ja sam svaki klub u kojem sam igrao poštovao. Davao sam celog sebe i izgarao na terenu kako bih vratio za ukazano poverenje, ali sam jedino grb Vojvodine ljubio. Tako da, nije mene predsednik ništa ubeđivao, bilo mi je bitno da se poklapaju naše vizije – kako vidimo Vojvodinu i da ima kvaliteta u timu da može da se napadne trofej, u ovoj ili narednoj sezoni.”

Kako poredite onu Vojvodinu iz koje ste otišli u januaru 2012. godine i ovu sada?

„Drugačije je bilo dosta. Bila su druga vremena. Tada smo imali mnogo više igrača iz omladinske škole. Bio je bolje razvijen sistem prelaska iz omladinske škole u prvi tim. To je išlo kao na traci. Na primer, četiri igrača se pridruže prvom timu, od njih, dvojica su standardni tokom čitave sezone, dok druga dvojica dobijaju šansu svaku treću, četvrtu utakmicu. Od dvojice startera, jedan se proda, a dvojica koji su ulazili sa klupe dobiju mesto u 11 i onda ponovo dolaze novi. To je dobro funkcionisalo, Vojvodina je bila prepoznatljiva po svojim igračima iz omladinske škole. Kada su došla teža vremena za klub, to se malo izgubilo. Sada je ponovo krenulo nabolje, imali smo malog Ivanovića sada, pre njega Zukića i Topića. Ja sam uvek Vojvodinu gledao kao klub koji je drugačiji od drugih. Ima taj neki šmek i kulturu, po kojoj se izdvaja od ostalih, time te i natera da je zavoliš. Uvek je imala svoj identitet“, priseća se Medojević.

Da li je taj identitet izbledeo tokom godina?

„Jeste. To je ono što nam nedostaje. Ja ću govoriti iz moje perspektive, kada sam počinjao u omladinskoj školi. Sva ta deca koja su prolazila kroz nju, znala su isključivo samo za Vojvodinu. To je bio jedini klub za koji su navijali i najveća želja im je bila da dođu do Vošinog prvog tima. Tako su stasavali Gojko Kačar, Željko Brkić, Dušan Tadić... Oni su momci koji obožavaju Vojvodinu, koji su uspeli da uđu u prvi tim, a kasnije kada su izašli, uvek su dostojno reprezentovali Vošino ime i sa ponosom govorili o njoj. Ja sam sa njima igrao u prvom timu i znam da su provereni Vojvodinaši, koji su u inostranim klubovima širili dobru sliku o Vojvodini. To nam danas fali – da imamo u klubu više ljudi koji znaju šta je Fudbalski klub Vojvodina, šta on predstavlja za grad, navijače i sa kakvom se emocijom prati.”

Vojvodina je u Evropi i danas najpoznatija upravo po svojoj omladinskoj školi.

„Naravno, jer ima neverovatnu tradiciju. Ne mogu da opišem kakav je bio čovek Ilija Pantelić. Kao deca dolazili smo na treninge kod njega i ko god bi imao minđušu, šatiranu ili dugu kosu, momentalno bi bio izbačen sa treninga. Jednostavno je imao čovek neke svoje principe. Nije ga zanimalo ni da si najtalentovaniji na svetu. Majstore, ako ti hoćeš po minđuši, frizuri ili nečemu sličnom da se istakneš od drugih – tebi ovde nije mesto. Jasno nam je davao to do znanja. Ove sa dugom kosom bi odmah vodio na šišanje, a šatirani bi morali na ćelavo. To je bila stara škola, drugačije vaspitanje i mislim da nam to danas fali. Kada sam prešao u prvi tim, pa odigrao nekoliko dobrih utakmica, dao nekoliko golova, Pantelić me sretne posle utakmice i kaže: "Dobro, dao si gol, a šta je bilo sa onim pasom u prvom poluvremenu ili zašto si pred kraj pokušao da predriblaš dvojicu"? Uvek me je držao na iglama, kako bih ostao fokusiran.”

ZIVKAĆU TADIĆA SVAKI DAN, SAMO DA DOĐE

Sa Tadićem kad je Voša bila baš moćna (©Starsport)

Spomenuli ste Dušana Tadića, kao jednog od izdanaka te Vošine škole. Nedavno je bivši kapiten Orlova izjavio da bi u slučaju povratka u srpski fudbal jedina opcija bila Vojvodina. Koliko je ovakav splet događaja realan i da li bi to moralo da usledi skoro, budući da je Tadić pre neki dan napunio 36 godina.

„Ja sam siguran da će on i za dve, tri sezone moći da pravi ozbiljnu razliku u našoj ligi. Radi se o nenormalnom profesionalcu, koji je svaki sekund svog života podredio fudbalu i tome da što duže traje. Siguran sam da će, ukoliko bude želeo, kao Kristijano Ronaldo moći da igra do 39. godine na izuzetnom nivou. Da mu sada testirate fizičke parametre, on će biti na nivou 20-godišnjaka, ako ne i bolji. Pričali smo on i ja nekoliko puta na tu temu. Ja bih najviše na svetu voleo da se vrati na Karađorđe, jer je on najveća figura koja je izašla iz fudbalskog kluba u modernoj istoriji. I kao igrač i kao ličnost je kompletan. Kada bi se vratio, da li kao igrač ili funkcioner, Vojvodina bi dobila mnogo na reputaciji. Sada, da li je to realno - mislim da nije. Često igramo basket kada dođe na pauzu u Novi Sad i ja bacim foru: "Za dve, tri godine ćemo ovako isto, samo na Karađorđu, vraćaš se i pravimo top priču" (smeh). Na to se Duća uvek lepo nasmeje, ali mislim da su mu planovi još neko vreme vezani za inostranstvo. Ali ako bude postojao i promil šanse da dođe, ja ću ga svaki dan zivkati, sve samo da dođe!”, ističe kapiten Lala i dodaje:

„Nama to u klubu treba. Da imamo konstantan kontakt sa bivšim igračima, sa Dućom je Zbiljić imao više razgovora. Nebitno je i da kažu - ne. Važno je samo da postoji komunikacija, pa se možda neko od njih sutradan i vrati. Aleksić, Gaćinović, Radoja, što da ne? Milsim da predsednik već priprema teren za tako nešto i da u budućnosti možemo očekivati da se vrate neki igrači koji su prošli kroz Vojvodinu. Ja ću uvek biti tu da ih zivkam (smeh).”

Vaš povratak u klub nakon 12 godina obeležila je neverovatna euforija među navijačima, prevashodno zbog dvomeča sa Ajaksom. Odigrana je odlična utakmica u Amsterdamu, dosta dobro je to izgledalo i u revanšu u Topoli, a onda je sve krenulo nizbrdo…

„Nažalost, da. Onu prvu utakmicu sa Ajaksom je ekipa odigrala fenomenalno. Bili smo u egalu i na kraju smo nesrećno primili gol. Tada se stvorila malo veća euforija u javnosti nego što je to bilo potrebno. Onda dolazimo u situaciju da u revanšu tim ponovo igra dobro, ali prima dva gola kada je bio primoran da juri drugi gol i pobedu. Ali, i posle te eliminacije atmosfera je bila super, jer je Voša igrala dobro. Onda se ti spustiš sa tog nivoa evropskih utakmica i odeš na Banovo brdo, gde je i teren i čitav ambijent - svetlosnim godinama daleko od dvomeča sa Ajaksom. Tamo beležimo loš rezultat i nakon toga padamo sve niže, stepenik po stepenik. Psihološki nam sve to teže pada. Gubi se zalet koji smo imali na startu i ta fuzija sa navijačima i čitavim gradom. Što je bilo i očekivano, jer nije bilo rezultata i odgovarajuće igre. Sada smo došli do toga da mi kao igrači moramo da preokrenemo situaciju i opet podignemo atmosferu. Niko drugi, jer mi smo ti koji igraju na terenu.”

VADUC NAJVEĆA MRLJA U KARIJERI

Eliminacija od Vaduca u drugom kolu kvalifikacija za Ligu Evrope, na startu vaše poslednje sezone, pre odlaska iz Vojvodine, i dan danas se smatra jednim od najbolnijih trenutaka u istoriji novosadskog kluba. Da li ovogodišnje ispadanje od Maribora može da se poredi sa tim porazom iz 2011. godine?

„Ne može ništa da se poredi sa Vaducom. To mi je najteži poraz u karijeri. Gubio sam od Bajerna i sa pet, šest golova razlike, ali taj poraz od Vaduca je najveća mrlja u mojoj karijeri. Možda je to isuviše gruba reč, jer nije sramota izgubiti od bilo koje ekipe, ali ne bežim od toga da je to moj najveći poraz. Naravno, teško mi je pala i eliminacija od Maribora, posebno zbog crvenog kartona koji sam dobio. Možemo polemisati o tome da li je zaslužen ili ne, ali sigurno da sam posle tog poraza i eliminacije bio utučen. Drugačije sam zamislio taj naš evropski put, mislim da smo imali dobru šansu da izborimo grupnu fazu Lige konferencija. Nije mi bilo ni do čega narednih dana. Dođem kući, deca žele da se igraju, a meni je još uvek Maribor u glavi. Ali, imao sam dosta teških trenutaka u karijeri i samo je pitanje kako ćeš ih prihvatiti – da li ćeš preći preko toga, ili ćeš zbog njih završiti u kanalu. Ja nisam tip koji se predaje, uvek gledam da se izborim sa svakom lošom situacijom. Tako je bilo i ovog puta.“

Ubzo nakon toga usledila je i promena trenera, pa za manje od mesec dana, još jedna. Kako su igrači reagovali na to, postoji li uopšte neki recept za takve situacije?

„Recepta nema. Svakom igraču to drugačije pada. Najteže je mladim momcima, jer nisu to prošli u dosadašnjem delu karijere. Mi stariji smo imali sezone u kojima bi se promenilo i po četiri trenera i samim tim nam je lakše da se adaptiramo na nove zahteve. Svi treneri donose nešto svoje. Lalatović je nama treći trener u tri meseca, koji je doneo i treće zahteve, u odnosu na Bandovića i Krtolicu. Najbitnije za ekipu je da što pre prihvate te zahteve i da se brzo adaptiraju. Tim pre će doći i dobri rezultati.“

LALATOVIĆ ZNA DA NAM NAĐE ‘ŽICU’

(©Starsport)

Koliko ima razlika u fudbalskoj filozofiji ove trojice stručnjaka?

„Sva trojica se razlikuju i u viđenju same igre, kao i vođenju utakmica i treninga. Svaki ima dosta drugačiji pristup radu. Ja sam kroz karijeru voleo trenere koji mogu iz tebe da izvuku i ono što si mislio da ne možeš da im pružiš. Da ti nađu tu neku ‘žicu’ i nateraju i na treningu i na utakmici da daš više nego što si mislio da možeš, da te dovedu u tu ‘crvenu zonu’. To ume Nenad Lalatović.“

Kako konkretno u tome uspeva, da li samo pričom sa igračima?

„Ne mislim samo kroz individualne ili grupne razgovore. Svakako i to znači igraču, kada te trener povuče na stranu i kaže ti kako te vidi i šta očekuje od tebe. Odmah te to motiviše, jer vidiš da šef misli o tebi, onda nema dileme da ćeš izaći na trening i pokidati. Ali, nije dijalog jedini način. Bitne su reakcije na treningu i utakmici. Način na koji on vodi svaki trening. Mnogim igračima znači da su stalno pod pozitivnom tenzijom, da vide da nema opuštanja ni na treningu, kao što neće biti na utakmici. Jer, jednom kada se opustiš, odmah može da sevne kontra, iz koje primaš gol i sve je gotovo. Ja sam kroz karijeru imao dosta takvih trenera, igrajući u Nemačkoj. Tamo su svi k’o na iglama i onda i ti prihvatiš taj stil. Ja sam generalno tip igrača koji konstantno voli da priča na terenu, da diže i bodri saigrače. Ja se tako bolje osećam, a mislim i da njima prija.”

Šta još donosi Lalatović?

„Vojničku disciplinu. Mislim da nam u ovom trenutku to i te kako treba. Nema više onog razmišljanja kiksneš i kao – pobedićemo sledeću. Ne, kod njega mora da bude pristup na 100 odsto na svakom treningu ili utakmici. Više radimo i na fizičkom, trkačkom planu. Da budem iskren, nismo u tom segmentu bili na nivou u prethodnom periodu”, ističe Medojević.    

ŠTA MI JE REKAO BATA BUTOROVIĆ

Sada, kada smo ustanovili kako je izgledao vaš povratak među Lale, vreme je da nam otkrijete kako je izgledao rastanak sa njima i odlazak u Nemačku?

„U svojoj debitantskoj godini sa prvim timom, već nakon polusezone pojavila se informacija da je Volfsburg zainteresovan za mene. Bilo je nekih nagoveštaja o potencijalnom transferu, ali sam ja rekao da to nije realno, jer sam u Voši tek pola godine i na tome je ostalo. U sledećoj sezoni sam proglašen za najboljeg mladog igrača lige, bio sam i u najboljem timu prvenstva, kapiten mlade reprezentacije… Tu su krenule priče ko je sve zainteresovan, bilo je i konkretnih ponuda, ali želeo sam još da ostanem, da se stvori neki kontinuitet. Na zimu 2011. godine su se ponovo pojavile određene priče, ja sam mislio da od toga ništa neće biti, jer nemam razloga da žurim. Rekao sam sebi: na leto ću videti šta je najbolje, i za mene i za klub, kada spojim tri pune sezone u Vojvodini. Tada je važilo da, ako u inostranstvo ne odeš pre 22. godine, teško da možeš završiti u nekim ozbiljnim ligama”, objašnjava on i nastavlja:

„Sećam se završnice te polusezone, kada smo dobili Zvezdu na Marakani 2:0, ja nisam ni pomišljao o promeni sredine. Međutim, zovu me iz kluba i kažu da imaju ponudu od Volfsburga. Ja sam porazgovarao sa roditeljima i otišao u kancelariju bivšeg predsednika Bate Butorovića, koji mi je rekao: ‘Mi imamo tu ponudu za tebe, što se nas tiče mi ćemo je prihvatiti, ako želiš da ideš, ali ako ti ne želiš da ideš, gužvamo je i to je to. Ostaješ dok ne dođe ponuda sa kojom si ti zadovoljan. Ako smo i mi zadovoljni, prihvatamo i ti ideš’. To je bilo mnogo korektno sa njegove strane, jer je bila odlična finansijska prilika za Vojvodinu. Posle razgovora sa pokojnim predsednikom, otac i ja smo krenuli nazad kući iz Hotela Park. Dok smo se vozili otac me je pitao: ‘Da li ti se ide u Nemačku?’. Jja sam mu rekao: ‘Ne znam, možda’. Odmah su mu krenule suze. Dolazim kući svi plaču - majka, sestra… Prvi put idem od kuće. Već za dva, tri dana bio sam u avionu za Minhen, gde me je dočekao trener Feliks Magat. Potpisali smo ugovor i tako je sve krenulo. Bio je to vrlo emotivan rastanak za mene. Još sam bio klinac, vezan za Novi Sad. Moje društvo i ja smo znali svaki ugao grada. U klubu u kojem sam igrao znam sve i jednog čoveka, od onog što održava terene do ekonoma. I onda sam odjednom odlučio da napustim sve to.”

MAGAT JE NAJZAHTEVNIJI TRENER U ISTORIJI FUDBALA

Protiv Frenka Riberija (©Guliver)

Koliko je trajao vaš period adaptacije na Bundesligu i koliko je nemačka elita zahtevnija od srpske?

„To je bio najteži period u mom životu. Otišao sam na zimu, kao kapiten Vojvodine i kapiten mlade reprezentacije Srbije. Mogao sam da biram između više klubova i liga, ali odlučio sam se za Volfsburg, jer sam smatrao da Bundesliga najviše paše mom stilu fudbala. Ja sam u Srbiji na svim treninzima i utakmicama bio trkački dominantan. Uvek sam mogao da istrčim više od drugih, bez problema sam mogao da odigram jednu utakmicu za drugom, 180 minuta. Očekivao sam da će biti malo teže u Nemačkoj, ipak je to Bundesliga, ali mislio sam – lako ću ja to. Međutim, već posle prvog treninga sam uvideo da je to jedna totalno drugačija dimenzija. Nikad neću zaboraviti taj prvi trening tamo, na 10 minuta do kraja, ja nisam mogao da stojim na nogama. Feliks Magat je najzahtevniji trener u istoriji fudbala, to potpisujem. Imali smo pripreme u Dohi, gde nam je zadao trčanje nakon kojeg je od 25 igrača, koliko je pošlo na pripreme, nas 20 povraćalo. To su bili nenormalno teški treninzi, svaki dan po dva puta. Jako mi je bilo teško da se priviknem na taj sistem rada. Dolazio sam u situaciju da nemam predstavu kada je sutradan trening. On nas je stalno držao na iglama, kako ne bismo mogli da planiramo neko slobodno vreme. Morao si isključivo da budeš fokusiran na fudbal”, kaže 34-godišnji fudbaler.

Priznaje da je tada bio na ivici da odustane od inostrane karijere:

„Meni je sve to izuzetno teško padalo, a pored toga sam vukao i povredu, koju sam zadobio na okupljanju mlade reprezentacije. Kada sam se vratio na leto, rekao sam svojim roditeljima da se ne vraćam u Nemačku. Raskinuću ugovor, ne interesuju me finansije. Zvaću Vojvodinu da pitam da li mogu da se vratim i ostaću tamo da igram do kraja karijere. Inostranstvo me više ne zanima. Ja sam tada imao 600 evra platu u Voši pre odlaska. Bio sam spreman da igram za taj novac do kraja života. Ja sam bio takvog stava do 20. juna, a za prvi jul je bio zakazan početak priprema. Zvao sam menadžera i rekao mu da želim da raskinem ugovor na moju štetu, jer ne mogu to da podnesem. Onda mi se u naredna dva dana probudio inat. Rekao sam sebi : ‘Nema šanse da odustanem. Idem tamo pa makar se raspao i makar mi se obe noge rašrafile’. Tog leta sam se već spremao kao lud i uspeo malo lakše da podnesem te pripreme. Naučio sam jezik, adaptirao se na sistem, prihvatio kulturu. Onda je nakon deset meseci Magat dobio otkaz i umesto njega došao Diter Heking, koji me je stavio da igram i kod njega je počeo taj lep period. Skidam mu kapu za takav potez. Treba imati petlje da daš šansu mladom igraču, koji pre toga nije igrao 15 meseci.“  

PERIŠIĆ JE BUNTOVNIK, A DIJEGO MI JE BIO IDOL

Sa Ivanom Perišićem u radnoj akciji (©Guliver)

Sigurno se dobro pamti debi u Bundesligi?

„Kao da je bilo juče! Diter Heking je došao u januaru, a ja sam već vezao godinu dana da nisam igrao. Došao sam kod njega i rekao da želim da me pošalju negde na pozajmicu. Međutim, klub nije dao. Rekli su da veruju u mene, da znaju da je teška tranzicija iz Srbije u Nemačku, ali da me imaju u planovima za budućnost. Odradio sam zimske pripreme, na koje sam krenuo kao 26. igrač i izborio se da budem u prvih 13. Onda sam i treneru rekao: ‘Šefe, želim da idem, ne mogu ni na klupi da sedim, moram da igram’. On mi je odgovorio da ću igrati te sezone, da mi treba još vremena, ali da je ubeđen da ću se izboriti za mesto u prvih 11. I taj dan kada sam trebao da debitujem, bili smo u karantinu u šetnji. Ja sam išao sa Olićem u paru i odjednom me zove trener: ‘Medo dođi vamo’. Ja kažem Oliću: ‘Gledaj sada ovo, idem da mi kaže da sam 19. Igrač i da se neću skidati danas, 100 odsto’. Kada sam došao do njega on kaže: ‘Samo da znaš, počinješ danas’. Ja sam bio šokiran. Posle je na sastanku ekipe pred meč rekao svima da mi pomognu na terenu pošto sam najmlađi i prvi put startujem utakmicu. Bila je to ekipa sa sjajnim igračima – Rikardo Rodrigez, Vijerinja, Simon Kjer, Dijego, Ivica Olić… Tu utakmicu smo igrali 2:2 sa Ninbergom, a ja sam Oli asistirao za gol.”

Kakvu ste imali saradnju sa saigračima sa ovih prostora? Tih godina je kroz Volfsburg prošlo dosta fudbalera iz bivše SFRJ?

„U Volfzburgu sam prvih šest meseci kačio Marija Mandžukića i Hasana Salihamidžića, koji je tada završavao karijeru. Oni su mi pomogli kod adaptacije, da mi prevedu nešto sa nemačkog kada nisam razumeo. Ali, nisam imao mnogo prisan odnos sa njima van terena. Onda je došao Ivica Olić, sa kojim sam se odmah povezao, iako je stariji od mene. Zatim je na zimu došao Ivan Perišić i nas dvojica smo se zbližili kao dva brata rođena. I sa njim i sa Olom sam i dan danas u kontaktu. Mnogo sam pokupio od njih dvojice, pogotovo od Ole, kada govorimo o profesionalizmu. Sa druge strane, Perija je, pogotovo u tim mlađim danima, bio buntovnik (smeh). Znao je da odgovori i treneru i pomoćnicima. Kada god mu se nešto prigovori, on je imao kontru, iako je bio među mlađima. Ali, svi su ga voleli baš zbog tog njegovog karaktera i temperamenta. On ni tada nikom nije priznavao da je bolji od njega. Kakva god imena da stanu ispred njega, on im neće priznati da su bolji, već će dati sve od sebe da pokaže da je on najbolji. Uz De Brujnea i Brazilca Dijega, Perišić je bio najveći majstor sa kojim sam igrao u ekipi. Dijego mi je od ranije bio idol. Pre nego što sam otišao u Nemačku, njegova slika mi je stajala na pozadini od kompjutera. I onda dolazim tamo, potpisujem za Volfzburg, kada ono – Dijego u ekipi. Trenirati sa njim je bilo nestvarno!”

 U AJNTRAHT SAM PREŠAO ZBOG REPREZENTACIJE, ALI NIJE POMOGLO

U dresu Ajntrahta protiv Marka Rojsa (©Reuters)

Postali ste okosnica veznog reda Vukova, beležili izvanredne rezultate i odjednom – prelazite u Ajntraht. Zašto?

„Ja sam te poslednje sezone u Volfzburgu odigrao 25 utakmica u Bundesligi i igrali smo polufinale Kupa sa Bajernom. Odigrao sam odličnu sezonu, bio standardan u veznom redu sa Luis Gustavom u paru. Međutim, nikako nisam dobijao poziv za reprezentaciju. To me je izjedalo. Želeo sam da budem u tom krugu, da konačno upišem debi. Stalno je bilo obećanja od tadašnjeg selektora Dika Advokata - da ću da dobijem poziv, ali nije ga bilo. Bio sam tužan. Vidim u reprezentaciji neka imena momaka koji nisu standardni u svojim klubovima, a ja ne dobijam šansu. Završila se ta sezona, krenuli smo na pripreme. Te godine trebalo je sa Volfsburgom da igram Ligu Evrope, bod nam je falio za četvrto mesto, koje je vodilo u Ligu šampiona. To je bila najbolja sezona Volfzburga, posle one šampionske 2008/2009. Ja imam zagarantovano mesto u startnih 11, sve do nedelju dana pred početak nove sezone, kada stiže Jošua Gilavogi iz Atletiko Madrida na pozajmicu. Klub ga je platio pet miliona evra, a ja sam već na sledećem treningu izgubio mesto startera. Bio sam izrevoltiran što nisam više u prvih 11. Otišao sam kod trenera i rekao da želim da napustim klub. On i čelnici su se tome protivili i hteli su da mi daju novi trogodišnji ugovor. Objasnili su mi da igramo Evropu, ligu i kup i da ću sigurno imati svoje utakmice. Ja sam bio tvrdoglav, želeo sam da igram svaku utakmicu kako bih se nametnuo selektoru reprezentacije. U međuvremenu, stigla je ponuda od Ajntrahta, gde je bio Dragoslav Stepanović koji je meni bio trener u Vojvodini, legenda Frankfurta. Ja sam poslednjeg dana prelaznog roka, sa tribina, pošto nisam bio u protokolu, gledao utakmicu između Volfzburga i Ajntrahta. Bilo je pitanje da li će uprava popustiti i dati mi da odem u Frankfurt. Tri sata pre kraja prelaznog roka, dobio sam zeleno svetlo, seo u kola, odvezao se u Frankfurt, odradio lekarski i potpisao za Ajntraht. Otišao sam tamo da bih bio standardan ponovo, što se i obistinilo, ali poziv od reprezentacije i dalje nije dolazio”.

Da li vam je neigranje za A reprezentaciju najveći žal u karijeri?

„Da, sasvim sigurno. Uz titulu koju sam mogao da osvojim sa Vošom u sezoni 2010/2011 i Kup koji su nam oteli iste godine. Jako sam želeo da obučem dres Orlova, mislim i da sam zaslužio”, priznaje Medojević.

                    RAZMIŠLJAO SAM DA OSTAVIM FUDBAL SA 26 GODINA

Slobodan Medojević (©Guliver)

U Volfzburgu ste imali hrvatsko, a u Ajntrahtu srpsko društvo.

„Da, imali smo finu ekipicu (smeh). Prvo je bio Aleksandar Ignjovski, kasnije Mijat Gaćinović i Luka Jović, bio je i Rebić iz Hrvatske. Dobro smo se družili, roštilji, zezanje…“

Da li ste Vi ovog puta bili u ulozi mentora?

„Da, da. Mijat kada je došao je bio još dete. I Luka isto. Zanimljiva je priča Mijatovog dolaska u Ajntraht. Nama je pre toga na mesto trenera stigao Armin Fe. To leto je Mijatova generacija osvojila Svetsko prvenstvo. Ja sam bio na pripremama sa klubom, prilazi mi Fe i kaže: ‘Meni je jako drago što si u Ajntrahtu, ja znam odakle dolaziš, znam za Vojvodinu i njenu omladinsku školu i kako se tamo radi sa vama’. Tada mi je tražio i mišljenje o Gaćinoviću i to ga je interesovao samo njegov karakter i kakav je momak. Iako je Mijat bio u omladinskoj školi još kada sam ja igrao za Vošu, ja tu njega nahvalim – vredan, radan, super momak. Trener mene pita: ‘Da ga onda dovodimo?’. Ja k’o iz topa: ‘Naravno’. Nazvao sam tada Mijata i kažem mu da sam bio u njegovoj poziciji i da znam kako je biti mlad i tražen fudbaler. Govorio sam mu: ‘Znam da te zovu menadžeri sa raznim ponudama, ali ovde me je trener konkretno pitao za tebe. Znači on te želi, ne sportski direktor, ne predsednik, već baš trener’. Onda je on odlučio da dođe i tu sam ga dočekao da mu pomognem oko svega. Kada si novajlija u Nemačkoj, svaka pomoć ti je dobrodošla. Ja sam išao sa njim da kupujem nameštaj, pošto u Frankfurtu ne možeš da nađeš namešten stan.”

Usledio je nešto izazovniji ciklus za Vas. Kako su izgledale te poslednje godine u Frankfurtu?

„Posle povrede koju sam zadobio, zbog koje sam morao i na operaciju ahilove tetive, razmišljao sam da ostavim fudbal sa 26 godina. Niko Kovač je došao za trenera, Ajntraht je bio u teškoj situaciji, borili smo se za opstanak. Odigrao sam dve utakmice kod njega, pre nego što je počela da me muči Ahilova tetiva. Morao sam na operaciju, a ekipa je kroz baraž izborila opstanak u Bundesligi. Hteo sam što pre da se vratim na teren i pomognem u novoj sezoni. Trenirao sam po tri puta dnevno i za četiri i po meseca sam se vratio na teren. Međutim, zbog ubrzanog oporavka, ja sam nesvesno prebacivao težište na levu nogu, gde mi se upalilo koleno. Nikakvi tretmani, lečenja nisu pomagali i molio sam doktore da operišu, iako niko nije znao šta je tačno u pitanju. Posle operacije sam ponovo odmarao šest nedelja, što je upotpunilo period od godinu i po dana otkako nisam u normalnoj konkurenciji za ekipu. Na treninge sam se vratio deset dana pred finale Kupa. Pet dana pre finala, Niko mene pita: ‘Je l’ možeš ti da igraš?’ Ja mu odgovorim da mogu, misleći da možda želi sa klupe da uđem koji minut, ako mu zatrebam. Na treningu pred utakmicu, dele se markeri i ja dobijam da igram sa starterima. Gledam Mijata i Rebu u čudu: ‘Nema šanse da budem u 11, kada nisam trenirao godinu i po dana?’ Na dan meča, dva i po sata pre istrčavanja na teren, imamo sastanak – ja u prvoj postavi. Šok! Meni je tada isticao ugovor sa Ajntrahtom, to je trebalo da mi bude poslednja utakmica. Igrao sam 60 minuta, toliko sam izdržao. Igrali smo protiv Dortmunda. Oni su imali ekipu da se zalediš! Dembele, Obamejang, Rojs, Pulišić, Kagava, nazad Humels… Na 1:1 sam tražio izmenu, na kraju je Obamejang doneo pobedu Borusiji sa penala”, prepričava Meda.

I mada je mislio da mu je to bio kraj u Frankfurtu…

„Ja sam se nakon meča oprostio od ekipe i zahvalio Kovaču na prilici, rekao sam mu da nikad neću zaboraviti ovu pruženu šansu u finalu. Nakon čega će on: ‘Samo se ti opusti, viđaćemo se mi još’. Ja sednem u kola, krenem nazad za Srbiju, nisam ni do Mađarske stigao zove me menadžer i kaže da Ajntraht želi da mi ponudi novi ugovor. Ja sam mu odmah rekao, šta god da bude, koja god da je cifra – da prihvati odmah. Zato što imam ogroman respekt za ono šta su za mene učinili.”

NEKAD U LIGE PETICE, DANAS SLAVIMO TRANSFER U RUSIJU

U dresu Darmštata (©Gulliver)

Tada su srpski fudbaleri bili tražena roba u Bundesligi i mahom bili standardni, danas to nije slučaj. Šta se promenilo?

„To je do današnjeg omladinskog fudbala u Srbiji. Škole ne funkcionišu kao pre. Rezultati u mlađim selekcijama nisu kao što su nekad bili. Jedan Nemac da bi kupio igrača, mora sve da paše – od fudbalskog kvaliteta, do karaktera i mentaliteta. Oni će pre uzeti igrača sa slabijim fudbalskim kvalitetom, koji ima izgrađen karakter i čvrst mentalitet, nego obrnuto. Opet se prisećam perioda kada sam ja odlazio u inostranstvo, gotovo svi transferi iz Voše su išli u lige petice. Kačar u Hertu, Brkić u Udineze, Tadić je mogao da bira u koju će od liga petice, ali je izabrao Holandiju, koja je tada bila recimo šesta liga po jačini. Danijel Aleksić – Đenova, Miroslav Stevanović – Sevilja, Nemanja Radoja - Selta… Sada dolazimo u situaciju da kada prodamo igrača u Rusiju, to smatramo sjajnim transferom.“

Početkom 2018. godine, rešili ste da napustite elitu i preselite se u Cvajtu?

„Bilo je ponuda da ostanem u Bundesligi. Ali tražili su me i iz Darmštata, gde sam poznavao trenera. On me je zapravo i zvao da dođem u Cvajtu. Ja sam bio skeptičan u početku, jer je drugačiji stil igre, treba se adaptirati… Nisam bio baš siguran u svoju odluku, ali s obzirom na to da je Darmštat na 40 kilometara od Frankfurta i da nisam morao da se ponovo selim, odlučio sam se za tu opciju.

Rekli ste tada da je Cvajta i do 15 puta jača od Superlige Srbije, da li ste ostali pri tom mišljenju?

“Bila je mnogo jača od naše lige tada, a generalno smatram da je i sada. Zato što znam kakvi igrači tamo nastupaju i da većina njih ima preko 70 nastupa u Bundesligi, pa su se u nekom trenutku spustili u Cvajtu. Ona je posle Čempionšipa najjača druga liga u Evropi”, tvrdi veteran, ali priznaje da njemu ne odgovara stil fudbala koji je zastupljen u drugoj ligi Nemačke:

„Cvajta je potpuno drugačija od Bundeslige. Fizički dosta zahtevnija liga, sa manje tehničkih detalja. Bilo mi je teško da se adaptiram, nisam uživao u tom fudbalu. Nakon godinu i po dana u Darmštatu imao sam opciju da produžim ugovor, ali sam odlučio da se zahvalim. Dobio sam dete, život mi se okrenuo za 180 setepeni, gde mi je porodica bila jedini fokus i odlučio sam se da odem na Kipar.”

I tamo ste se zadržali pet godina, šta Vam je toliko prijalo na Rajskom ostrvu?

„To je jedna od boljih odluka u mojoj karijeri. Imao sam ponude i iz Cvajte i iz Rusije za mnogo bolje finansijske uslove i bolju sportsku priču. Ali odlučio sam se za porodicu i malo niži intenzitet, koji mi je dobro došao nakon svih pretrpljenih povreda. Značila je i činjenica da mi je trener bio Dušan Kerkez sa kojim sam izgradio odličan odnos. Kipar uopšte nema lošu ligu. Ljudi imaju tendenciju da posmatraju kiparsku ligu kroz percepciju njihovog nacionalnog tima. Ali to je pogrešno. Oni imaju pravilo da u svakoj ligaškoj utakmici ekipa mora da ima minimum dva Kipranina u startnih 11. Ukoliko počne samo jedan, kazna je 3.500 evra, a ukoliko ne startuje nijedan, kazna je 8.000 evra po utakmici. Onda imate situaciju da neki klubovi igraju sa svih 11 stranaca. Malo ima Kiprana u ligi, više je stranih igrača i to dobrih. Nas Srba tamo ima dosta, vole nas. Liga nije u top 10 na svetu, ali je sličan nivo fudbala kao u našem prvenstvu.”

NIKAD U ZVEZDU I PARTIZAN

(©FK Vojvodina)

Pre odlaska na Kipar, mediji su vas 2018. godine maltene proglasili igračem Crvene zvezde. Koliko daleko su zaista otišli pregovori sa beogradskim crveno-belima?

„Nije postojao promil šanse da dođem u Zvezdu. Ja znam kakvi će sada biti komentari na ovu moju izjavu. ‘Ovaj može samo da sanja Zvezdu’, slobodno mogu to da mi govore. Čitava situacija je bila medijski napumpana. Imao sam ja i ranije pozive od Crvene zvezde, ali i Partizana i to se uvek brzo završavalo – hvala lepo, ali ne. Međutim, ovaj put je saga trajala tri meseca sigurno. Zvali su me i tadašnji igrači Zvezde, s kojima sam igrao u mlađim selekcijama, kao i čelnici. Uvek su dobili isti odgovor - da mene Zvezda ne interesuje i ako se budem vraćao u Srbiju da u obzir dolazi samo Vojvodina. Ali mediji su pisali naslove da je posao gotov i da dolazim na Marakanu. Došao sam u situaciju da me moja rođena sestra, koja zna kakav odnos imam prema odlasku u bilo koji drugi klub u Srbiji, a kamoli Zvezdu i Partizan, pita: ‘Da li je moguće da ideš u Zvezdu?’ Ja joj odgovorim: ‘Pa ti mene znaš, mogu da pišu šta god hoće, to se nikada neče desiti’. Ja sam se zahvalio Zvezdi: ‘Saslušao sam vas, poštujem vas, ali odgovor je ne. Sada, sutra, za pet godina, zauvek.’ Pogodila me je tada osuda nekih ljudi, koji su poverovali u te medijske laži, a da nisu prvo proverili sa mnom. U jednom intervjuu, kada sam bio mlad, za sajt Vojvodine sam izjavio da ne bih nikada otišao u Zvezdu ili Partizan. Od tada, svi misle da ja u te klubove ne bih otišao zato što sam dao reč navijačima. Ali ja taj potez ne bih povukao nikad samo zbog jednog navijača (pokazuje prstom na sebe). To mi je najbitnije. Ja sam ponikao u Vojvodini i obećao sam sebi da nikad neću pojačati nijedan od ta dva kluba”, bez ustručavanja govori fudbaler.

Imajući u vidu koliko Vam znači Vojvodina – kako ste doživeli nedavni bojkot navijača na Karađorđu?

„Baš mi je teško palo kada smo izašli na teren protiv Lučana i kada sam ugledao praznu severnu tribinu. Verovatno nisu došli ni pojedinci sa istoka i zapada. Ne pamtim da se tako nešto dogodilo, ni kada sam ja bio, a ni kasnije. Јa sam pratio Vošu sve ove godine koje sam proveo u inostranstvu. Možda sam svega pet utakmica propustio. Ali, treba biti samokritičan, treba pogledati sebe u ogledalo i zapitati se: ‘Da li sam ja doprineo tome?’ Govorim o nama kao igračima. Da li smo se mi dovoljno zalagali, poštovali njihovo prisustvo na tribinama, da li smo dali sve od sebe na tim utakmicama? Na kraju krajeva, da li je realno da imamo trećeg trenera u sezoni? Prvo treba krenuti od sebe, pa tek onda možemo da pričamo o ostalim okolnostima. Moramo ponovo da nateramo navijače da nam veruju. Živim za dan kada će se ponovo stvoriti to zajedništvo, koje je bilo na videlu za finale kupa 2011. godine. Kada je čitav grad živeo za klub. Sećam se, 50 autobusa ide za Beograd, istočna tribina Marakane puna naših navijača. Ali da bismo došli do toga, moramo da imamo rezultate. Problem Vojvodine je što nema kontinuitet. Nama je ranije smetalo što smo večito treći klub u državi, što i treba da nam zasmeta. Ali sada dolazimo u situaciju da nam je najbolji plasman u poslednjih nekoliko sezona četvrto mesto. I mi to slavimo? To je nedopustivo! Mi igrači, uprava i ceo klub, moramo sve od sebe da damo – da to nikada ne bude tako. Ne smemo više da slavimo četvrta i peta mesta, pa ni druga ni treća – moramo da težimo ka najvišem cilju”, objašnjava Medojević.

Nastavlja u istom tonu:

„Svi kolektivno treba da radimo na tome, da pokažemo sugrađanima šta je Vojvodina, da se taj virus proširi kroz grad. Ne želim da vidim da bilo ko na Karađorđu pozdravlja dobar potez igrača Zvezde i Partizana. Mogu oni biti najbolji klubovi na svetu, ali ja u Novom Sadu ne želim to da vidim! Sve ću dati od sebe, da svugde gde idem širim vojvodinaštvo.”

                NJEGOŠ JE PRAVI KAPITEN 

Da li u ovom timu Lala ima igrača koji na sličan način osećaju Vojvodinu i dele ovu vašu emociju?

„Na taj način, ne. Ni ne očekujem od njih da na taj način osećaju klub, jer tako se može osećati samo onaj ko je prošao svaki pedalj Sportskog centra Vujadin Boškov, od malih nogu pa do prvog tima. Ali, očekujem od svih igrača da maksimalno poštuju ovaj dres i da znaju šta Vojvodina znači Novosađanima i gradu u celini. Stranci to ne razumeju. Ali, naši igrači, koji dođu iz drugih klubova - moraju to da osete. Nikom od njih Voša ne sme da bude usputna stanica. Odskočna daska za nešto veće – da, ali usputna stanica, nikako. Uzeću Njegošev primer. On je igrao u Zvezdi, nije rođen u Novom Sadu, ali zna šta znači Vojvodina i na svakom svom koraku na pravi način reprezentuje ovaj klub. On je meni kada sam se vratio rekao: ‘Ja znam ko si ti, poštujem te, znam da si legenda kluba i želim da ti budeš kapiten’. Ja sam njemu odgovorio da nema potrebe, da sam već bio ovde kapiten i da ukoliko bih video da on nije pravi, istog momenta bih otišao do uprave i rekao da nisam za to da Njegoš bude kapiten, po cenu da me istog trena izbace iz kluba. Ali, ja vidim da je on pravi, da oseća i maksimalno poštuje Vojvodinu. Ima tu još igrača koji znaju šta je Voša, ali moramo to da podignemo na još veći nivo.”

Seid Korać je neko ko je za kratko vreme uspeo da uđe u srca navijača Vojvodine. Iako je reprezentativac Luksemburga, odaje utisak da shvata veličinu Stare dame?

„Seja je takav tip igrača. Srčan je, emotivan. Njega će u sve i jednom klubu navijači voleti, zato što će on ginuti za svaki dres koji bude nosio. Gde god bude otišao biće poštovan i cenjen, jer daje svoj maksimum. Za kratko vreme koje smo proveli zajedno, oduševio me je i mali Mihailo Ivanović. Podsetio me je na mene kada sam bio dete. Ćutljiv, nenametljiv, slušam starije i nema šta da im odgovaram. Neverovatno je vredan, kulturan i svaki savet će da sasluša i implementira. Drago mi je što je napravio taj transfer i mislim da poseduje veliki potencijal. Bilo mi je krivo kada je protiv Maribora promašio nekoliko šansi. Kada smo ušli u svlačionicu nakon meča rekao sam da je nerealno da stavimo teret na leđa jednom 19-godišnjaku. On čitavu utakmicu gine, normalno je da će nešto i da promaši. Drugi je trebalo da preuzmu teret, a ne on. Sjajan je momak, od srca mu želim da napravi veliku karijeru.“   

Budući da ste nedavno napunili 34 godine, da li je plan da okončate karijeru u Novom Sadu i kako zamišljate oproštajnu utakmicu?

„Da, 99 odsto. Zamišljao sam mnogo puta svoju poslednju utakmicu na Karađorđu. Bio pun stadion, 12.000 ljudi na tribinama, ili 300 ljudi na zapadu i sedmoro na istoku, meni će u oba slučaja biti puno srce. Jer ja znam da su i tih 300 ljudi na zapadu i nekolicina njih na istoku, već 20 godina na svakoj domaćoj utakmici Vojvodine, na istom mestu. Oni su prošli i najsvetlija i najmračnija vremena u istoriji Vojvodine i kroz sve to su ostali uz svoj klub. Imam do kraja iduće godine ugovor sa Vojvodinom, voleo bih da mi ona bude poslednja stanica u igračkoj karijeri”, rekao je vezni fudbaler.

A kad već razmišlja tako daleko o budućnosti...

„Počeo sam da se školujem za trenera. Polažem za B licencu i iskren da budem, siguran sam da ću biti dobar trener. To mi je velika želja. Sutradan kada završim karijeru, da na ovaj način ostanem u fudbalu. Imam samopouzdanja i nadam se da će ta karijera da mi bude mnogo bolja od igračke. Neki idealni scenario je da uzmem sada titulu sa Vojvodinom, onda isto ponovim i kao trener”, kroz smeh je zaključio Slobodan Medojević za Mozzart Sport.

PIŠE: Konstantin Mlađenović