Idealnih 11 Mome Jokića: Ljupko je Zvezdina tužna priča; Miloš bio Mesi pre Mesija

Bekovski par Belin - Jusufi. Bruna Belina sigurno niste mogli da gledate?
"Nisam gledao Belina, sa Jusufijem sam imao kontakt posle Partizana, on je otišao u Čelik iz Zenice. Čelik je tada gubio neke utakmicu u seriji. Čuo sam mnogo lepih priča, ali onda sam se uverio da je to jedan od retko dostojanstvenih, poštenih ljudi. I prema klubu u kom je igrao, i prema karijeri koju je imao, skroman i veoma pošten čovek. Naravno, i fudbaler".

Svi uglavnom potenciraju trojku u half liniji Zebec - Vasović - Čajkovski. Isti je slučaj i u izboru Mome Jokića. Da krenemo od Zebeca, mnogi kažu da je jedan od tih velikih asova koji bi i danas mogli da igraju.
"Kasnije kada je bio trener Bajerna i drugih klubova, uverio sam se da je Zebec bio potpuno autentičan. Imao je neku posebnu harizmu, neku svoju priču. Čak je mogao na klupi i da spava s obzirom na to kako je dobro pripremao ekipu. Više je bilo hedonistički tip, ali pretpostavljam da je igru percipirao kao u vreme dok je bio trener".

Utisak je da je Velibor Vasović kod nas malo zaboravljen i potcenjen. U evropskim razmerama on je takva veličina, pogotovo u Holandiji, da ga maltene stavljaju rame uz rame sa Johanom Krojfom.
"To je velika katastrofa. U tri reči: intelektualac, dostojanstven, čovek principa. Nemilosrdan prema sebi i drugima".

Na terenu?
"Čudo! On je imao snage tada da pređe iz Zvezde u Partizan. I obratno, da bude trener jednog i drugog kluba. Da se suprotstavlja generalima. Njegovo 'da' i njegovo 'ne' bilo je uvek zasnovano na argumentima. On je u Ajksu zapravo napravio taj sistem principa i kvaliteta jednog čoveka. Uveo u njega čak i Krojfa, Neskensa, Krola... Čovek kojeg je u životu vredelo poznavati".

Čajkovski je najstariji od svih, uz Belina. Koliko znate od njemu?
"Moj tast (Pavle Kiš prim. aut.) igrao je u Partizanu sa tom generacijom, sa Zebecom, Jusufijem, Vasovićem... Znam neke stvari od njega. To je bila čuvena omladinska škola koju su ustanovili. Partizan je imao najbolju školu u Evropi, Ajaks je posle došao. To je škola Ilješa Špica i Florijana Matekala. Fenomenalna škola, posle su ovi sve to uništili".

Da li ste imali neke dileme na ostalim pozicijama? Imate Vladicu Kovačevića, Vukotića, Bobeka. Štef je po mnogima najbolji igrač Partizana. Pretpostavljam da tu nema nikakve dileme?
"Nema dileme, nema ni oko Vladice. Vladicu sam poznavao, on je bio veliki prijatelj mog tasta, pa sam nekoliko puta išao sa njim kod Vladice. Koliko mi je Pavle pričao, dakle, nije moja priča, Vladica je igrao fudbal kao misaonu igru, kao šah što se igra. Vladica je imao taj pas, imao je odlaganje, imao je tu brzu promisao. Mocu sam gledao. Imao je osećaj za gol, za asistenciju i za dobru kretnju, za promenu pravca. Bio je dobar igrač. Mnogo dobar igrač. On je, recimo, sve te derbije koje je igrao sa Zvezdom, bio jedna od ključnih karika, da se ne bi izgubilo".

Nije bilo lako odlučiti se najboljeg trenera Partizana, s obzirom da je bilo ljudi koji imali ogroman uticaj na razvoj Parnog valjka u različitim delovima istorije. Jedan od njih je Ante Mladinić.
"Biće (Ante) Mladinić je promenio Partizan. U smislu da je Partizan posle te praznine koja se pojavila, posle Špica, pa Abdulaha Gegića... Mladinić je bio veoma inteligentan čovek. Imao je jednu čuvenu poštapalicu o igračima, koju možete da koristite i u životu, kaže: veliki promet, mala zarada. Za neke igrače, za koje smo mi mislili da su fantastični, on kaže 'veliki promet, mala zarada'. 'Fino igra za oko, sine, ali kako će je dodat?' I recimo ta igra, koju je Biće Mladenić sa tim Partizanom postavio, to je bila igra koja je najbliža totalnom fudbalu. Sa igračima koji nisu bili najreprezentativniji. Dakle, Rojević, Đurović, tu je i Kozić ulazio, možda je čak i bio pre, ne mogu tačno da se setim. Sa half linijom, gde je bio Hatunić"...

Kažu da su ljudi bežali od Hatunića kad se zaleti na loptu?
"Kad gledaš utakmicu tebi je žao, kao novinar pišeš i osećaš kao da se tebi lomi cevanica, a on je dole nekom slomio".

"Partizan je igrao fenomenalno kod Mladinića. Kao što je kod Branka Stankovića prosečna Zvezda došla do finala Kupa UEFA. Ista paralela, dakle igrači za koje maltene u Zvezdi nisu znali. Za nekog Cvetkovića, ali ne Boru Cvetkovića, nekog iz Kragujevca (Draško Cvetković, prim.aut), nekog Ratkovića, nekog Baralića, za nekog Borovnicu, koji je dao četiri gola na jednoj utakmici. Pižon Petrović je bio tu, Piksi je došao u drugom Stankovićevom mandatu..."

Postoji anegdota o Piksiju i Branku Stankoviću...
"Igrala Zvezda prijateljsku utakmicu sa Rakovicom, Piksi je ušao u svlačionicu i obukao desetku. Ovaj još nije sastavio tim i pita ga - šta si to obukao? Skini tu desetku, sedmica je tvoja. Ambasador je bio fenomenalan tip. On je trčao ispred njih 150 metara svaki trening. Odveo ih je na pripreme u Deliblatsku peščaru, samo su bili komarci, gajbice i vojnički kreveti. Tu su se spremali. Ali kao i kod Biće Mladinića, oni su mleli, imali ritam, igru, pomeranje, markaciju linija. Tu je taj Rojević, koga su oni bagatelisali, masu asistencija imao, milion puta trčao u prazno, deset puta ubacivao i pravio gol šanse. Posle se dobro prodao".

Moma je za najboljeg trenera Partizana izabrao onog sa kojim je imao najviše nesuglasica na početku novinarske karijere.
"Najbolji trener, iz priča to mogu da kažem, metodologije rada, načina rada i značaja koji je imao za Partizan, to je tvorac te autentične Partizanove škole, Ilješ Špic. Tast mi je o njemu pričao bajke. Ali za mene najbolji trener Partizana je Ivica Osim. To je matematičar, to je fenomenalan strateg, on je dubinski razumeo fudbal. Ja sam imao i konflikte sa njim. Pred Svetsko prvenstvo sam izveštavao sa priprema, iz Poreča. Isto sam bio mlad novinar, a on me je dočekao sa rečenicom: 'Šta si došao, da mi sastavljaš reprezentaciju? Da mi ubacuješ Prosinečkog, da mi ubacuješ Bobana, Jarnija, Šukera...' Bila je plejada tih mladih igrača. Ja rekoh, 'to nije moja pretenzija, ja se ne razumem u fudbal tako dobro da bih vama sastavljao reprezentaciju'. I onda sve što smo polemisali, ja napisao. Sve sam poslao, sve integralno. I onda mi se javi urednik i kaže: 'Samo nastavi ovako, strašna je priča'. I onda sam ga sutradan opet nešto pitao, a već je bio pročitao šta sam napisao, pošto su mu slali faksom. Počeo je ponovo istu priču, ja ništa ne beležim, samo pamtim. Kažem: 'Vi nipodaštavate, nije korektno'. Čabrinović je bio tamo, doktor Galetić iz Novog Sada, čuveni Ranđelović... Pili su tamo ko ludi u toj Laguni. Opet ja, drugi nastavak, sve što je bilo, deo polemike između mene i njega, levo desno. Urednik zove, viče: "Sine, ubijaš! Je*eš majku svima! Samo nastavi'. Treći dan, ja na doručku, on mi priđe, pita je l' možemo da porazgovaramo? Ja rekoh, kako da ne. 'Hajde, molim vas, ja sam tako nastupio, možda nisam bio korektan, da se pomirimo'. Ja mu odgovorim: 'Pomirićemo se, nije to nikakav problem, ali morate da poštujete i mlade'.

Konflikt sa Osimom uticao je i na igrače.
"U Zagrebu, posle Poreča, ja dođem, niko neće da priča sa mnom, svi igrači su bili našpanovani protiv mene. A bili su našpanovani, jer je Lango, muž Dunje Lango, čuvene voditeljke, koji je uređivao 'klub poznatih' na poslednoj strani Žurnala, ovako na koricama, meni naručio temu - da li fudbaleri pre utakmice treba da imaju i seks? I uveče, mi ovako sedimo sa njima, sa Brnovićem, sa Dejanom... Pričamo o tome onako neobavezno, a Brna (Dragoljub Brnović, prim. aut.) će: ja kad nađem neku crnkinju, mulatkinju, ja je oderem ko Musa jarca. Ja to sve napišem. Podigne se neviđena frka. U Ljubljani je bila jedna utakmica posle Poreča. Sa Španijom, pripremna utakmica... Dođem tamo, dođe iz Zagreba dopisnik Sportskog žurnala, Novaković. Inače, najbolji prijatelj Naletelića, menadžera. Dođe on i ja kažem: 'Slušaj, stari, ja ću da kucam izveštaj, ti pokupi ove izjave'. Završi se utakmica, ja poslao izveštaj, vraća se ovaj Novaković, kaže: 'Čuj, stari, niko neće komunicirat sa mnom'. Ja pitam, što neće? On kaže, zbog tvojih pizdarija. Javi on Zaranu Popoviću, glavnom i odgovornom uredniku. I vrate me. Ja ni kriv ni dužan, izvršio sam Langov zadatak. Pita mene Zoran, što si ovo pisao, jesi normalan? Ja kažem, Lango mi je tražio, živa istina. Nije bilo ni psovki. Dolazi posle izvesnog vremena u redakciju taj Novaković, odemo kod Popovića i ja kažem: 'Pošto vam je Novaković javio za ono da neće da govore igrači, ’j**e mi se’, ali ti Novakoviću, bilo bi bolje da malo pišeš i probijaš barijere, nego da prodaješ igrače sa Naletelićem. Nisi ti menadžer, ti si novinar, koliko ja znam. Prvo to da ustanovimo'. Napravi se frka, Popović kaže, Moma je u pravu. Neće da govore, ali ima neko ko bi progovorio iz stručnog štaba, ko bi oprao te igrače. Imao sam sto pizdarija, stalno sam bio na ivici. Ali, dobro, to je posao“.

Mnogi su se divili fudbalskom umeću Miloša Milutinovića, o ste napisali i knjigu.
„Miloš Milutinović je bio Mesi pre Mesija. Ulazio je čoveku u meso, preskakao ljude, ostavljao ih iza sebe kao kegle. Da ga nije pokosila tuberkuloza u 24. godini, on bi bio najbolji igrač Evrope. Bio je prvi strelac Kupa šampiona kad je bio zdrav. Pljuvao je krv. Kada pročitate moju knjigu 'Braća Milutinović, igra života'. To je više roman, čudo je šta se njemu događalo. On je došao iz Bajine Bašte kao neregistrovan igrač u Fudbalski savez. U Vijaređu je bio poznati turnir, Partizan je godinama išao, Milošu je neko rekao, on je na ulici igrao, da ima konkurs u Politici, traže se igrači za selekciju. Uzeo kovčeg svoj drveni, došao sam vozom u Beograd, sišao i nije znao gde se nalazi. Popeo se u Savez, kuc, kuc... To je živa istina. Pitao ko je selektor ovde? Taj neki Ladišek, slagaću vas za prezime. Pitao ga trener - pa gde igraš ti? 'Nisam nigde registrovan, ja samo ovako igram'. Na kontrolnoj utakmici, gde se pravila ta selekcija, dao je četiri gola i prestao, a onda podelio jedno šest-sedam asistencija. I onda je u Politici sutradan izašao naslov: "Jedino siguran Milutinović“.

Prelazimo na Zvezdu. Pomenuli ste da nema mesta za Blekija (Vladislav Bogićević, prim. aut.). Čije bi on mesto eventualno mogao da zauzme? Imate desnog beka Branka Stankovića, pa levo Stepanovića, pa u half liniji Pavlovića, Belodedića, Mitića.
„Ne bih mogao da zamenim nijednog. Pavlović je ginuo, nije bio čudo, ali je bio igrač za ovo vreme, kako se sad igra fudbal. Tehnički nije bio obučen, ali je imao jednu drugu vrednost – bio je radan, bio je vredan. A Bleki je bio poeta, elegantan“.

Bleki bi eventualno mogao umesto Belodedića?
„Nemoguće, bolji je Belodedić. Belodedić je blizu ranga Franca Bekenbauera. Belodedić je Zvezdi doneo evropsku titulu, tu nema razgovora. Njegovom pojavom, načinom igre, jednostavnošću, držanjem te linije... Posle je Siniša Mihajlović to učvrstio kad je došao. Belodedić je mozak, veliki igrač. Od njega je sve kretalo, i napadi, sve, to ljudi nisu videli. On nije samo bio defanzivac. Belodedić je igrao ono što kod Pepa Gvardiole sad igra Stouns. Samo hiljadu puta bolje. Nije toliko daleko izlazio, ali je imao percepciju igre, da ubaci loptu, da odigra pas sa strane. Belodedić je uman igrač, strašan igrač. On je bio komponenta, karika koja je nedostajala Zvezdi. Bleki je bio 'šou tip', najžalije mi je što nema mesta za njega. Mislim da Bleki nije ispoljio ono što je posedovao zato što je bio osoben. On je sličan po razumevanju autoriteta kao Velibor Vasović. Nije imao dlaku na jeziku, on je Titu rekao: šta je sa našim premijama? On je, recimo, kada je bio kapiten Zvezde, išao kod ljudi kod kojih se nije išlo tek tako. Kod Slobodana Ćosića, kod Bugarčića. Bleki je bio poseban tip čoveka. On je čovek proveravao sebe nekakvim iskušenjima. Bio je pozajmljen igrač Zvezde u Mariboru. Njega je Zvezda tamo šutnula kao i Jugovića što je. I on je imao neku vrstu autentičnosti koja nije karakteristična bila za to vreme. U tom vremenu više su se tražili igrači kao Staja Nikolić, kao, recimo, Pavlović, ti meljači. Bleki je, na primer, maltene sam doneo jednu titulu Crvenoj zvezdi. Sa svojim izlascima, sa svojim pasovima, proigravanjem, sa dugačkim korakom...“

Nemate klasičnog špica, Savićević je ovde najistureniji. Nema mesta za Boru Kostića, najboljeg strelca u istoriji Zvezde. Stavili ste Pižona, Šekularca, Džajića... Imate i Piksija.
„Evo, to možete da napravite kao neku moju paralelu. U Bori Kostiću je ležao Šeki. Sve što je dobio, sve golove koje je dao, Šeki mu je namestio. Znači, on je zapravo bio Šekijev igrač. Kao i Vojin Lazarević kasnije Džajin. Samo je dobro poturao glavu. Jabučilo, kako su zvali Boru, imao je fenomenalnu distribuciju lopti. Možda i najbolju na svetu u tom trenutku. A to, naravno, ne osporava Borin kvalitet da postiže golove. Pižon je bio to što jeste, izdanak Zvezdine škole, kapiten, u reprezentaciji je takođe odigrao dosta utakmica, svetska prvenstva. Savićević nije upitan kao evropska vrednost, Džaja treći igrač Evrope“.

Trener je Ljupko Petrović.
„Osvojio je Kup šampiona, svi drugi su pokušavali“.

Da li bi, kao što mnogi kažu, Zvezda izgubila od Marselja sa 1:3, 2:4, da je igrala otvoreno?
„Sto posto. Najgora utakmica, najgore finale Kupa šampiona u istoriji, zahvaljujući Ljupku Petroviću. Izgubili bi utakmicu sigurno da su igrali otvoreno. Ja sam bio 15 dana sa njim pre te utakmice u Bariju, ovako smo sedeli svaku noć. Zvezda je napravila organizacionu grešku odlaskom u taj kamp. To su iskustva koja se skupu plaćaju. Prevremeno se otišlo u Bari. Oni hteli samo odavde da ih sklone. Binić je lutao po splavovima, Maza Vasilijević, Šabanadžović, i tako dalje. I onda su ih odveli tamo u karantin, igrači potpuno poludeli. Neko divno mesto blizu Barija, zamak je bio tu gde su se oni smestili, ali je nastala velika nervoza, zbog dugog iščekivanja. Znaš kako, kad skratiš igračima taj period, onda skratiš i tenziju. Ovako, bilo je eksplozivno stanje. Konflikti. Prvo, između igrača koji su povređeni ili nisu potpuno spremni. Drugo, zato što ti kao rezerva očekuješ da ćeš možda i ti igrati tu utakmicu. Iako se Zvezdin tim već bio iskristalisao, sve se već znalo. Treće, bio je stravičan problem sa Savićevićem. Hoće da igra, neće da igra, prepone, primicač... Danas normalno trenira, sutra opet primicač. Ljupko Petrović je nervne napade dobijao. To je bilo sve skriveno. Mislim, ja sam pisao da je upitan sve vreme, ništa tu nije bilo izmišljano. Unutar tima je Binić imao neku svoju filozofiju, tenzično je bilo, nisu ni treninzi mogli da ih isprazne. Ceo ambijent se promenio. Što kaže Savićević, jedva sam čekao utakmicu, a ono ima još 10 dana. To su velika opterećenja, psihološka igra, baš teška“.

Ljupko je bio neverovatno posvećen.
„Gde sam ja video Ljupka Petrovića... Prvo, od utakmice sa Bajernom mi smo bili u karantinu u Izvoru. Tu je bilo sve podignuto na dobar organizacioni nivo. A pred utakmicu u Beogradu, to je naravno malo ko video, ili gotovo niko i nije video, pričali smo o svemu i svačemu. Bajern je imao žestok tim, on kaže: 'Imam veliki problem, ne znam kako Bendera da zaustavim'. Ja kažem: 'Ko ti je taj? Taj je nagori igrač tamo'. On odgovori: 'Ti pojma nemaš o fudbalu'. Zezali smo se tako. Kaže, u čemu je suština. On pravi višak, trči samo u prazno. Igra igru bez lopte. Imali su savršenu pripremu utakmice. 'Vidiš li ti njemu negde loptu? Ja kažem, ne vidim ništa, ko budala trči tamo. Kaže, ovaj oslobađa prostor čoveče, jednom kad primi loptu primićemo gol. Moj igrač ne može 90 minuta to da izdrži psihički'. On tri puta dobije loptu, vrati je negde, markira loptu, nastavi sa kretnjom. Ti igrači bez lopte su užasno opasni. Zato što nikad taj igrač, kojeg treba neko da iskontroliše, ne zna šta bi radio sa njim. Igrač koji ga čuva kroz utakmicu gubi koncentraciju. Ja trčim za njim ko manijak, levo-desno. U kretnji ga onemogućava, ovaj nema loptu, lopta ide na drugu stranu. To ti je Zvezda igrala, recimo, sa Repčićem i Pižonom. Lopta stalno kao treba da ide na Repčića, a uopšte ne ide na Repčića. Pižon je bacao na Šeštića, a Šeštić nije golgeter. Repčić zna da da gol, zna da nabaci. To ti je igrač koji zapravo pravi prednost, kao što je Gvardiola to izučio sa Stounsom i sa Rodrijem. Ključni igrač je Rodri, on pravi sintezu tima, povezuje vertikale tima. Zašto ga uvek ima pozadi, rešava defanzivno, i zašto uvek ima distribuciju lopte koja, zapravo otvori napad, pravi celu strukturu igre.

Odnosi između novinara i trenera iz tog vremena i ovog današnjeg su neuporedivi. Moma Jokić je u direktnom druženju mogao da svedoči kakav je zapravo trener bio Ljupko.
„Bio sam prijatelj sa njim. Ja mu prvi rekao, kada je trenirao Rad, da će biti trener Crvene zvezde. Onda je on meni pred finale rekao - neće mi niko preći centar protiv Marselja, ako ne mora. Ako uspemo da napravimo jedan do dva kontranapada, kao što su u Minhenu napravili sa Savićevićem, kad je vukao onu loptu, to je založen posao. To ne znači da ćemo dobiti. Ali kaže, moramo da im ograničimo prostor. Mi moramo da igramo, ne u krilu Dike Stojanovića, moramo da zauzmemo taj centralni deo, gustu koncentraciju igrača. Šta možemo da uradimo preko Binića, preko boka. Biniću je isto bilo ograničeno kretanje preko centra. Binić nije smeo da izađe, zato što su oni imali igrače kakve su imali. Hodl, njegova lopta je imala oči. On je bio igrač svetskog ranga. Pa Papen, on je bio strelac koji nije promašivao. Onda Boli, koji igra u sredini. On je raznosio sve. Dva bočna igrača Olimpika, to je katastrofa, ne mogu da se svetim na svih imena. Amoros! To su dva bočna igrača koja su imala snage da trče ko konji. Onda je on rekao: 'Moram da ograničim kretanje njima, da me ne uvuku mnogo u šesnaesterac, da mi ne naprave tamo karambol'. Tada moraš da pogrešiš“.

Negde je napravljena velika nepravda prema Ljupku. Smatra se da nije dobio na važnosti koju je zaslužio.
„Apsolutno, oni su ga potcenili, oni su ga upropastili. To je svesno urađeno, to je jako ružna Zvezdina priča. To je tipično srpska priča. On je osvojio Kup šampiona, a kao da nije ni postojao. Da bi Džaja bio izdignut do nebesa, kao tvorac i selektor tog tima. To je hiljaditi tim u Zvezdi koji je Džajić selektirao i najzad je uspeo da pogodi sa nečim, da se ne lažemo“.

Da li vam je Ljupko pričao, kako planira igračima da objasni taktiku? Igrali jedno dotad, a u najvažnijoj utakmici igraće nešto drugo.
„Kako ne. Njega igrači nisu puno slušali, zato što su bili specifični. Savićević i svi ti ljudi koji su bili. Jugoviću je trener u Radu bio Ljupko. Iz Osijeka je došao kod Selje Jovanovića, Zvezda je otpisala Jugovića. Onda sam mu ja rekao, gledao sam njega i Mikija Stevića u omladincima. Obojica su bili praktično otpisani, zato što je struka tako radila, lakonski. Ja sam rekao, ovaj mali ti je savršen, pogledaj ga malo. Gledao ga, pratio ga, ako ikad uzme Zvezdu prebaciće ga tamo. Ljupko je objašnjavao to igračima, međutim, teško je bilo objasniti Savićeviću koji je u svom nekom svetu. Ti ljudi koji imaju genijalnost u sebi, oni prosto ne trpe tu vrstu autoriteta. Ali su oni ukapirali, zaista gledajući, on je njih uverio, to je ogroman napor bio. On je njih uverio da on može da ih uvede u taj sistem i da je to jedini način, jer je Olimpik tad bio mnogo opasan, mnogo dobar tim. Druga stvar, imao je tog Tapija, koji je čuda radio, mešetario pred utakmicu. To je bilo posebna priča. To je Kup šampiona, Liga šampiona, ima ispod žita milion stvari koje se događaju. Prosto su razumeli da moraju da ga poslušaju. Ulog je bio previše veliki da bi olako shvatili. Istrpeli su tu relaciju. On je bukvalno išao na nulu. Zvezda je prvi put imala kompaktnost 90 minuta, igra tipično na rezultat. Znači, bez neke velike katastrofalne greške. Zvezda u mnogim periodima Kupa šampiona imala 70 minuta čuda od igre. To je ples bio, protiv mnogih timova, a onda greška jednog igrača, sve padne u vodu. On je radio na toj psihološkoj pripremi, bio uveren da je to jedini način. Mi smo se svi gledali bledo, svi između sebe, govorili - ovaj je lud... Držao se onoga „dabogda ti majka crkla, ako pređeš centar“, stalno je to pričao. Kažem, 'čekaj čoveče, ali kako ćeš da daš gol? A on će: 'Ma je*o gol, pusti gol...'“.

Ljupko je ogromnu energiju potrošio na držanju fokusa ekipe.
„On je pred Drezden mene molio da podignem mobilnost ekipe, tako što neću da potcenjujem u svojim tekstovima Drezden. To su Istočni Nemci, to je ta naslaga teškog fudbala i tako dalje. Industrijskog fudbala. Držao je tamo jedan kliping, svoju prezentaciju o tome kako igraju i svi su igrači gledali, a on je on rekao 'molim vas samo da ne potcenjujete, oni su ozbiljan tim, možemo tu napraviti najveći kiks. Moramo da ih respektujemo maksimalno'. I tako je i novinarima rekao pred Drezden, da se igrači ne opuste. I sad posle te seanse, gledanja tih klipova, izlazi Savićević. Ja ga pitam, 'kakav je Drezden, Dejo?' On odgovara: 'A grđi je od Zemuna, daćemo mu pet komada'. I ja napišem – grđi su od Zemuna. Ljupko se posle hvatao za glavu, ovaj je lud, kad kaže nešto, onda se cela ekipa opusti. Dejo kaže: 'Izgubismo dva sata gledajući, drami nešto, hvata se za glavu'. To su vam sve istinite priče“.

Znači, Ljupko je bio i vrhunski taktičar i sjajan psiholog?
„Dobar je bio Ljupko, posvećenik, vredan trener, razumeo je fudbal. On je napravio jednu veliku grešku zbog para. Otišao je u pogrešan klub, iz tog potcenjivanja, njegovog marginalizovanja. Nije on u Zvezdi, da se razumemo, bio mnogo ni plaćen. Došao je iz Rada, dobio veliku priliku. Onda uzeo Espanjol, pa kasnije i Penjarol. Tamo ga je Miljanić instalirao, imao je neke kontakte sa predsednicima klubova. On je posle Zvezde mogao da se smiri, ali su svi su tad želeli da se naplate po svaku cenu. Mogao je malo da se smiri i bira klub. Bolje da je malo da sačekao, jer bi se pojavio sigurno neko. On je bio trener velikih dometa. Koliko je bio posvećen, evo jedan interesantan detalj: Bili smo u Sarajevu, igrali protiv Škotske mlade reprezentacije, Ljupko je bio selektor. Ja sam malo kasnio u taj 'Holidej In' sarajevski, nije bilo mesta. Voja Avramović iz Zvezde je tad bio tamo šef marketinga. I on kaže meni: 'Nemam gde da te smestim, pitaj Ljupka, da li možeš kod njega, ima apartman tamo, spavaj kod Ljupka'. I ja dođem kod Ljupka, kaže on: spavaj tu pored mene, ko da je to problem. I u neko doba ja zaspao, neko se baci preko mene. Ja reko, ovaj p*der, šta je ovo? On u magnovenju sve viče: „Džoni, Džoni, desno Džoni, desno, desno“. Ja ga onako gurnuh, on se probudi – šta je ovo bilo, Momo? Rekoh, ti si lud, nešto si sanjao. Bili smo bliski, baš smo bili dobri“, otkrio je jednu od anegdota iz novinarske karijere Moma Jokić i zaključio priču za Mozzart Sport.