Idealnih 11 Miloša Topalovića: Najveći je spin u istoriji fudbala da je Zvezda pokradena protiv Borusije

“Ništa ne razumem ovog Herarda Seoanea. Čovek je užasan. Sad vraća Nojhausa u tim... Dečko je spor, ne može više da igra na visokom nivou. Sa klupe mu ulazi Čvančara. Taj je tek promašaj... A u omladincima ima momka koji je jedan od najtalentovnijih napadača u svom godištu u Evropi - mali Boteli. U U23 ekipi mu je Noa Peš, nikako da mu da šansu... Prilično neobjašnjivo. Šteta što Polanski nema licencu, on vodi taj mladi tim. Njega bih možda voleo da vidim umesto Seoanea na klupi.”  

Miloš Topalović novinarsku karijeru započeo je u JSL “Sport”, gde je proveo deset godina. Idejni je tvorac rubrike ‘međunarodni fudbal’ u najstarijem sportskom listu na Balkanu, a sve po ugledu na istu rubriku u zagrebačkim Sportskim novostima. Ozbiljnu popularnost stekao je na SOS kanalu, kao komentator i voditelj nekoliko emisija, pišući uporedo za brojne časopise: Tempo, Tim, Supersport, Sabor, za navijački magazin Ćao Tifo. Danas je ponovo u ‘printu’, u sportskoj rubrici lista Alo.

Mada se od domaćeg fudbala poprilično distancirao - posebno od onog elitnog - prihvatio je da izabere idealnih 11 večitih rivala. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog ‘starih dobrih yugo vremena’.  

Spadaš u ljude što tvrde da se ne radi samo o nostalgiji za velikom zemljom i ozbiljnijim fudbalom, nego da je ta jugoslovenska Prva liga zaista bila među četiri-pet u Evropi?
“Apsolutno, to je sto posto! Druga stvar je što pojedini klubovi to nisu dokazali u evrokupovima. Ali to je neka druga priča, tiče se mentaliteta i još nekih drugih stvari. Jednostavno, imaš ljude koji su se zadovoljavali time da budu bogovi u svom gradu i ništa ih drugo nije zanimalo. Najbolji primeri su ti Velež i Sloboda iz Tuzle. Pa čak i Vardar. Umeli su oni da blesnu, Velež je jedne godine bio baš dobar u Evropi, međutim u suštini, njima je najvažnije bilo kako će da odigraju kod kuće, u svom gradu, u ligi. Nije njima Evropa predstavljala neki poseban izazov. Oni nisu voleli da idu iz svog mesta. Kao što ja ne volim da idem nigde iz Sarajevske ili sa Zlatibora, tako oni nisu voleli iz Mostara, Skoplja, Tuzle... Zato im je uvek falio taj evro-iskorak”.     

“Čak im ni materijalna strana nije bila važna. Samo da se komotno osećaju i da je tu njihova raja. To je bio taj neki čudan sindrom na ovim prostorima. Imali su ga i Rumuni. Na primer, dve-tri generacije Univerzitatee iz Krajove - to su bili igrači koji su mogli loptu da pojedu, pa ni oni nisu ništa uradili. A imaš i taj momenat da se vodio prilično nesportski život za današnje standarde. Sve se završavalo uz čašicu i cigaretu, tako da je i taj faktor limitirao njihove mogućnosti van zemlje”.

Crvena zvezda i Partizan ipak su nešto drugo. Njima ozbiljnih rezultata ni u Evropi nije manjkalo. Koji su bili tvoji osnovni principi za izbor najboljih ekipa?
“Prvo da kažem da je u pitanju ekstremno teška vrsta izbora, pre svega jer je mnogo nezgodno porediti vremena i generacije, ljude iz pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih... Pa kad je već tako, onda ideš nekom logikom: koliko je ko doprineo klubu, koliko je uradio u reprezentaciji, u inostranstvu, koliki je bio njegov uticaj na rezultate. Ili kakav je neko status imao kod navijača. Dobar primer za ovo poslednje je Dragan Mance, kultna figura kod Grobara. Nažalost, njega je tragična sudbina sprečila da možda izbaci nekoga iz mojih idealnih 11 Partizana”.

(Sve do sada objavljene idealne timove možete da pronađete OVDE. Inače, s novinarskim obrazloženjima završavamo ove nedelje.
Potom sledi objavljivanje svih 80 izbora, sabiranje glasova i konačan ishod ankete - predstavljanje najboljih ekipa po glasovima novinara.)

Krenuo si s Partizanom, pa da nastavimo. Na golu ti je Šoškić, u poslednjoj liniji miks tri generacije: Bata Mirković, Vasović, Paunović, Jusufi.
“Šoškić je branio za reprezentaciju sveta. Igrao finale Kupa šampiona ‘66. Nema tu neke dileme... Mirković se dokazao napolju, igrao za Juventus, Atalantu, Fenerbahče...  Dobar defanzivno, nije mnogo prelazio preko polovine, pouzdan. Imao dobrih epizoda i u reprezentaciji. Vasovića ne pamtim naročito dobro iz Partizana, ali sećam ga se iz Ajaksa. Čovek koji podigao pehar Kupa šampiona kao kapiten stranog kluba - šta tu ima više da se priča. Kasnije se dokazao i u edukativnom smislu, dok je radio kao trener. A Jusufi je jedan od retkih igrača iz oba tima koji bi mogao i danas da igra. Bio bi moderan fudbaler, ving bek, kako to danas nazivaju”.

Vezni red...
”Vladica je bio veliki majstor fudbala, iz onog vremena kad je taj termin imao pravu vrednost. Da je živeo malo više sportski, mislim da bi dosegao i više. Miloša sam stavio iz emotivnih razloga. Za njega svi kažu da ga je bolest sprečila da bude jedan od najboljih evropskih igrača. Na kraju i taj povratak u OFK Beograd, trenerski uspesi... Neka ovaj izbor u idealnih 11 Partizana bude mali omaž njemu. A i da ta velika loza Milutinovića ima jednog predstavnika. Vukotić nikakva internacionalna karijera, nikakva reprezentativna... Najveći uspeh u plavom dresu mu je taj što je dao gol Italiji '72, konkretno Dinu Zofu, posle čega je ovom mreža mirovala rekordno dugo - skoro pune dve godine. Sve dok ga nije savladao Emanuel Sanon iz Haiija, na SP u Nemačkoj. Moca je valjda jedini čovek koji je više pušio od mene. Palio je cigaretu i na poluvremenu. Ali vezivno tkivo Partizana. Bobek verovatno najbolji i najkompletniji fudbaler u istoriji kluba”. 

Nije bilo mesta za Sašu Ilića?
”Nemam Sašu Ilića jer je igrao u totalno nebitno fudbalsko vreme. Sve te titule, broj utakmica i golova u tom razdoblju, nešto i ne cenim previše”.

Napadački tandem Galić - Valok, za vratom im je bio Mance, kako si već pomenuo...
“Mance jeste bio opcija. Međutim ipak mora Valok, kao najbolji strelac u večitim derbijima. I Milan Galić. Njega pamtim iz Standarda i Remsa. Imao je tehniku, inteligenciju, znao da postigne gol. Kompletan napadač”.     

Trener?
“Ante Mladinić je moj izbor. Tvorac čuvene titule iz sezone 1977/78. Te zime se Partizan pripremao na Zlatiboru. Imam dva fleša sa tih priprema. Način na koji je Biće vodio treninge, i način i na koji se obraćao igračima - to je prvi fleš. A drugi je vezan za ekonoma Partizana Ćamila Asanija, koji je tu bio dve ili tri decenije”...

“Sećam se, loptu veže u konopac, okači je za granu, a igrači onda skaču i udaraju je glavom. Ćamil je smiri za sledećeg, i tako jedan po jedan dalje. Slika koju ne zaboravljam ni dan-danas: Petar Borota se baci u sneg - a to je bilo vreme kad je zima bila zima - i onda ustaje i stresa onaj sneg sa sebe i sa onih bujnih kovrdža”.

“Sa Mladinićem Partizan je bio najbliži totalnom fudbalu. Kombinacija onog njegovog dalmatinskog, i vojničke discipline, bila je dobitna”.

Ante Mladinić u društvu Slavka Luštice

Idemo na Zvezdu. Tu je nekolicina igrača koje ne pamtiš, pre svih Rajko Mitić, Vladimir Beara i Branko Stanković.
“Kad biste u svetu nabrajali golmane Crvene zvezde, Beara je verovatno jedini za koga su svi čuli. Ili makar oni pripadnici starijih generacija. Imao je tu zanimljivu životnu i sportsku priču, prešao iz Hajduka u Zvezdu, tako da je mnogo priča vezanih za njega”.

“Kad se rade ovakve stvari većina ljudi polazi od toga koga bi birali da su treneri. Koga bi voleli da vide na terenu... U tome možda leži objašnjenje za Branka Stankovića. Bek pouzdan u odbrani, maksimalno odgovaran, pa u napadu šta uradi. Mi stariji baziramo se na fudbalu iz sedamdesetih, za koji sam ubeđen da je bio daleko najbolji. Stanković se verovatno ne bi uklopio u tu neku varijantu totalnog fudbala, ali ako svi ovi počnu da mi švrljaju po terenu, onda da imam i jednog policajca koji će koliko toliko da drži situaciju pod kontrolom”.

Za trenutak ćemo da skrenemo sa teme... Kazao si da se po tebi najbolji fudbal igrao sedamdesetih. Šta je krenulo po zlu u međuvremenu?
“Fudbal delim do slučaja Bosman i posle slučaja Bosman. Mada je bilo loših stvari i mnogo ranije. Prva stvar koja je ubijala fudbal jeste činjenica da su Englezi mogli da imaju bezbroj stranaca sa Ostrva. Njima je UEFA dozvolila da imaju Škote, Irce i Velšane, apropo priče da su sve te fudbalske federacije osnovane pre same Uefe. Kakve to veze ima?! Znači oni su ozbiljno bili privilegovani. U vreme kad svi imaju pravo samo na dvojicu stranaca, oni mogu da naređaju petoricu Škota, trojicu Velšana i dvojicu Iraca, na primer. Nebuloza neviđenih razmera”.   

“Druga stvar koja je ubila fudbal bili su Orijundi. Kad su Italijani počeli da dovlače Južnoamerikance po babinoj i dedinoj liniji. To je imalo veliki uticaj. Da nisu to radili, ne bi oni imali baš onakve rezultate ni na reprezentativnom ni na klupskom planu. Imaš sigurno pedesetak igrača tog tipa kroz istoriju”...

“Na kraju dolazi Bosman čiji je slučaj definitivno prelomio i podelio fudbalski svet. Iz nekog ekonomsko-socijalnog ugla to je imalo neku logiku, ali iz sportskog se pokazalo kao katastrofa. Na kraju dobijemo da Nemci imaju crnce u reprezentaciji, da Francuzi nemaju belce i tako dalje. Ali to bi bila već neka četvrta kategorija problema”.

Vratimo se Zvezdinom idealnom timu: Belodedić i Vidić po mnogima su idealna izmaštana kombinacija na štoperskim pozicijama.
“Vidić nikada nije igrao sa takvim igračem. Bilo bi zanimljivo videti kako bi to izgledalo... Jer kraj njega je uvek bio još jedan razbijač, sličan njemu. On je u ovom mom timu zbog onoga što je uradio van Crvene zvezde. Kao što sam rekao, važno mi je bilo i koliko je neko pokazao u inostranstvu, kako je izgledala karijera u celini. Po meni, ako vrediš, dokazaćeš se i napolju”.

“Belodedić je verovatno najinteligentniji fudbaler koji je igrao na ovim prostorima. Ako neko može da se poredi sa njim, onda je to Franc Bekenbauer. Ili obrnuto. Jedino njih dvojica su imali tu vrstu tehnike i umeli tako da čitaju igru. Belodedić je čak bio bolji od Bekenbauera u duel igri. Jedan o retkih igrača koji je pomerio granice fudbala u našoj zemlji. Pre njega i posle njega na tu poziciju se nije gledalo isto”.

Imao si prilike da vidiš Blekija Bogićevića, mogu li njih dvojica da se porede?
“Bleki i Mile? Ni prići jedan drugom! Nebo i zemlja. Bleki je možda odavao taj utisak, ali na terenu to nije moglo da se poredi. Počevši od profesionalnosti i odgovornosti u igri. Pa čak ni tehnički Bogićević nije bio na tom nivou. Belodedić je možda i dve kategorije iznad njega. Jedina Blekijeva prednost bili su vazdušni dueli”.                        

Nije ti ‘smetalo’ što je Siniša Mihajlović odigrao svega šezdesetak utakmica za Zvezdu?
“Nije. Dovoljno je to što je toliko polivalentan igrač bio da možeš da ga staviš na beka, u središnjicu odbrane, u vezu, pa čak i na krilo. Nije bilo puno levonogih igrača visoke klase da su mogli da igraju na toliko pozicija, pogotovo pozadi. To delovanje iz prekida, golovi iz slobodnih udaraca, sve što je uradio u karijeri posle Zvezde, svrstava ga u moj idealni tim”.    

Mnogi su imali dilemu Dejo ili Piksi, pa su jednog morali da žrtvuju. Ti nemaš ni jednog ni drugog. Kako to objašnjavaš?
“Ni jedan ni drugi nisu ostvarili velike karijere u inostranstvu. Pre svega Piksi. Povrede, Marselj, Verona, Japan... Dejo je imao blesak u finalu Lige šampiona, kada je postigao onaj gol protiv Barselone. Bio sam na toj utakmici u Atini... U vazduhu se osećalo 4:0 za Barselonu, a došlo je kontra. To je ta lepota fudbala... Elem, magija koju su imali i Dejo i Piksi nekako je ostala nedorečena. Za Savićevića to čak lakše mogu da objasnim. On je bio klaj-klaj igrač. Nezainteresovan i na terenu i van terena. I on nije samo tako izgledao, nego je zaista bio takav. Dok je Piksi goreo od želje da se dokaže posle Zvezde, ali nije mu se dalo”.

Njihova mesta zauzeli su Pižon i Šeki, je l’ tako?
“Može se tako reći. Ajde da kažemo da je Šekularac najatraktivniji fudbaler koji se pojavio kod nas... Meni je jako žao, to je tragedija života i fudbala, što Srba Stamenković, igrač najbliži Šekijevom profilu, gotovo nikakav trag nije ostavio u Zvezdi. Njega su isto ubile povrede. Mislim da je uz Šekularca on bio naš najveći dribler. A zbog driblinga, zbog atraktivnog poteza se dolazi na utakmicu. I sad, zašto Šeki? Pa baš zbog tog poteza. Ja koji gledam, istolerisaću i dribling viška, jer hoću da vidim to, da uživam”.

Nenad Stojković i Vladimir Petrović

“Pižon takođe nije uspeo da ostvari karijeru u inostranstvu, ali on je uspevao da sve igrače oko sebe učini boljim. To sam cenio kod njega. I ubeđen sam: da je otišao u neku drugu ligu, negde gde se više cene tehnika i znanje, napravio bi mnogo, mnogo više. Arsenal i Engleska nisu bili dobar izbor. Možda preveliki zalogaj u tom trenutku”.

Pižonova Zvezda igrala je protiv tvoje Borusije u finalu Kupa UEFA ‘79. Prvo, kako iz Zvezdine vizure vidiš tu sezonu?
“Taj tim bio je jako dobro vođen taktički od strane Branka Stankovića. Do tog momenta naši klubovi nisu mogli time da se pohvale. Nisu umeli da igraju na rezultat. Ta generacija Zvezde je to dosta dobro sprovodila u delo”.

Opet malo skrećemo sa teme (praštajte, prilika je jedinstvena): kako gledaš na zvezdaške priče da su u tom čuvenom dvomeču crveno-beli pokradeni?
“To je najveći spin u istoriji fudbala! Iz nekoliko razloga. Recimo, ovo je detalj sa prve utakmice u Beogradu, pri rezultatu 1:1”...

“Izveden je slobodan udarac, igrač Borusije dobija loptu... U trenutku upućivanja lopte, on je pet metara van ofsajda, postiže gol - sudija ga poništava. Nikada niko iz Zvezde nije pomenuo ovu situaciju kao spornu. Kad pitaš zvezdaše ko je sudio prvu utakmicu, pojma nemaju. Ali zato za drugu svi znaju”.      

“To je prva stvar”.

“Druga: kažu da je kod centaršuta, pre autogola Ivana Jurišića, bio ofsajd. To isto snimak lako demantuje. Taj, o kome pričaju da je bio u nedozvoljenoj poziciji - Karsten Nilsen - nalazi se nekoliko metara iza Jurišićevih leđa. On ulazi u kadar kada Jurišić udara loptu glavom, a dobro je poznato da je bitno kada se lopta odvojila od noge ovoga što centrira”.

“Treći spin, jedan od najvećih: Zvezda u te dve utakmice ni u jednom momentu nije oštećena, ona kao ekipa. Nije joj poništen gol, nije joj isključen igrač, nije imala penal da joj nije dosuđen... Apsolutno ništa nije bilo protiv Zvezde. Ono što je tačno, penal za Borusiju u revanšu nije postojao, međutim penal kao kategorija u ovoj priči, u ovom slučaju, potpuno je nebitna stvar. Pošto je Zvezda u revanšu morala da postigne gol. Znači, i da taj penal nije sviran, završava se 0:0, Borusija uzima trofej zbog gola u gostima. Onda imaju novi spin, da je taj penal njima odsekao noge. Nije tačno! Zvezda je kidisala do poslednjeg minuta, igrala dobro i posle penala, imala šanse preko Muslina, preko ovog, onog... I onda imaš izveštaje srpskih novinara, najneobjektivnijih na kugli zemaljskoj: Zvezda igrala sjajno, Zvezda bila bolja, a igrač utakmice u oba susreta golman Stojanović?!“

“I najveći spin od osam ili deset koje bih mogao da nabrojim: da su na kraju utakmice navijači Borusije skandirali 'Roter Štern, Roter Štern'. Ordinarna glupost iz jednog jednostavnog razloga: Borusija neke svoje utakmice nije mogla da igra u Menhengladbahu zbog nezadovoljavajućeg kapaciteta, tako da je iznajmljivala stadion u Diseldorfu; konkretno tu protiv Zvezde, mogla je da igra kod kuće, jer nije bilo prevelikog interesovanja publike, međutim Gladbah je pogodilo strahovito nevreme; elem, na stadionu u Diseldorfu našao se veliki broj navijača Fortune, lokalnog rivala, koji ne podnose Borusiju; kao što Čačak ne podnosi Lučane, ili Sloboda Sevojno; imaš milion tih primera gde velike sredine ne vole male, pošto su te male uspešnije; dakle, 'Roter Šern', 'Roter Štern' nisu vikali navijači Borusije, nego Fortune, a njima su se pridružili naši gastarbajteri. Znači, ko iole poznaje fan-scenu na svetu, razume o čemu se radi. I zna da je nemoguće da se tako nešto dogodi, da navijači Borusije, koji su najverniji u Nemačkoj, navijaju za Zvezdu. Tako da su uspeli čak i to da spinuju”.

“A zašto je sve bilo tako, i zašto nije bilo interesovanja za ta utakmicu od strane navijača Borusije? Ta 1979. bila je prelomna za klub. Ekipa što je igrala protiv Crvene zvezde skrpljena je zbrda-zdola. Bila je poslednja sezona trenera Uda Lateka, Bertija Fogtsa, Horsta Kepela i još nekih igrača. Loše su igrali i završili u sredini tabele. Tako da nije bilo euforije ni zbog finala Kupa UEFA. A šta je još zanimljivo... Znaš kako je glasila poslednja rečenica izveštaja u Sportu, sa revanša? Ovako otprilike: ‘Inače, ova utakmica je dokaz da je Borusija praktično pred raspadom, a da je pred ovim Zvezdinih timom svetla budućnost i da će naredne sezone ponovo napasti evropski trofej’. Sa Zvezdom ne znam šta je bilo dogodine, a ovamo se desilo da je kroz mesec dana potpisao Lotar Mateus, da je došlo još pet-šest mladih igrača, da je iduće godine ponovo ostvaren plasman u finale Kupa UEFA... Kasnije sam došao u sukob sa tim novinarom, izveštačem iz Diseldorfa, radeći u Sportu. Bio je neki nesporazum, nevezano za tu utakmicu. Doneo sam taj članak i rekao: ovo najbolje govori o vama i vašim procenama, koliko u stvari nemate pojma. Neobjašnjivo je koliko su kod nas novinari pod uticajem klubova”.

Očito da je toga bilo oduvek...
“Jeste, samo je sada još izraženije. Evo skoro mi se desilo, baš na utakmici Zvezde, na Marakani... Govorim kolegi do sebe kako ne verujem da trener gostiju ne menja desnog beka. Ovaj po levoj strani ga ubi, on ne reaguje. A kolega se okreće prema meni i kaže: 'Je..te, ti kao da ne želiš da Zvezda pobedi'... Znači on je tu da gleda, da navija i iz vizure navijača piše izveštaj. E, zato se dešavaju takvi spinovi”.  

Darko Pančev i Mile Srbin

Da zaključimo Zvezdinih idealnih 11, tu još Jugović, Džajić, Pančev. U navali je sigurno bilo dilema?
”Imala je Zvezda velikih napadača. Razmišljao sam o Vojinu Lazareviću, Filipoviću, Duletu Saviću... Nadavali su se mnogi golova na Džajine centaršuteve i Pižonova proigravanja. Pančeva sam odabrao zbog svega što je postigao u Vardaru i Zvezdi, naposletku i zbog tog gola u Bariju. On je mogao da igra kad se za njega namesti sistem, a u inostranstvu baš i nisu imali sluha za to, pa je prošao kako je prošao. To mu je minus”.

Juga i Džaja?
“To što je Dragan Džajić otišao u Bastiju bila je jedna od najvećih misterija onog vremena. Što najbolje govori kakva je veličina bio. Pominjao se tu Real, međutim na kraju je otišao na Korziku. Valjda je to bio poslednji vagon u koji je mogao da se ukrca... U takvom okruženju i u tako malom timu, bolje nije mogao. Tako da to nije bogzna kako odjeknulo, pa se vratio u Zvezdu. Na Jugovića zaista ne treba trošiti reči. I dan-danas jedan od naših najtrofejnijih igrača”.  

Crveno-bele kompletiramo s trenerom Ljupkom Petrovićem...
“Ljupko ima Bari, Branko Stanković finale Kupa UEFA. Jedan evropski trofej, po meni, neutrališe deset domaćih, tako da nije bilo velike dileme. Sa Ljupkom sam, inače, proveo puno dana i još više noći. Drag čovek. Njega sjajno opisuje ona jedna rečenica pred finale u Bariju, kad ga je posle iznetog plana odbrane jedan igrač pitao: 'A šta ćemo kad lopta dođe kod nas?' On mu je odgovorio: 'Vrati njima i nemoj mnogo da filozofiraš.' E, to je Ljupko”.

Za kraj da se nakratko osvrnemo na aktuelni momenat. Ne kriješ da te od domaćeg fudbala poslednjih godina odvaja navijačka bljuvotina, kako si nedavno izjavio. Problem je izuzetno kompleksan. Gde ti lociraš koren?  
“Navijači Zvezde i Partizana - to je posebna priča. Oni nisu postali navijači Zvezde i Partizana, oni su takoreći rođeni kao takvi. Ti imaš primer da čovek okači na društvenim mrežama sliku bebe od dva dana sa šalom jednog od ta dva kluba i napiše, recimo, 10.386. To je kao onaj registarski broj člana kluba. Znači, ta osoba, ta beba, nije bila ni u mogućnosti da u nekom normalnom dobu, od osam, 10 ili 12 godina, odluči za koga će da navija. Da izabere svojom glavom, da ima razlog zašto tako bira. Ne, ta osoba je usmerena, kalupirana, u nekim slučajevima čak ucenjena nekim poklonima, ovim, onim”.

“Navedi mi jedan primer da je neko postao navijač u 15. godini. Ne postoji. Ali zato imaš one što su navijali za jedne, pa prešli kod drugih. Iz nekih materijalnih, profitabilnih razloga”.

“Zbog svega toga i dolazimo u situaciju da su nam ceo sport, cela država, podeljeni na te dve grupacije. Gde god odu Zvezda i Partizan, osećaju se kao da igraju kod kuće”.

“Pa onda na sve to imamo trvenja između njih, kome država više pomaže. Šta meni ima da pričaju i zvezdaš i partizanovac o bilo kakvim uspesima u fudbalu, košarci, bilo kom sportu, kad su to maltene jedini preostali državni projekti u Evropi. U redu, imaš još nekoliko primera. Ferencvaroš, ili Žalgiris u košarci, ali ne u ovoj meri. Ja ti garantujem da Crvena zvezda i Partizan ne bi funkcionisali ni dva meseca kad bi država digla ruke od njih. Jednostavno ne bi umeli, jer nikad i nisu bili samostalni i samoodrživi kolektivi”.

“Evo ti jedan primer kako to funkcioniše u Srbiji: nas trojica smo ušli u kladionicu. Tebi su odmah stavili na račun 100.000 dinara, tvom ortaku 80.000, i došao sam ja koji imam svojih 200 dinara. Vas dvojica ste Zvezda i Partizan, ja sam neki Radnički iz Kragujevca, na primer... Sedimo u kladionici, i ti prvi singl igraš za 30.000 dinara, ovaj tvoj ortak igra za 10.000, a ja za 200 dinara. I sad ćemo nas trojica nešto kao da se takmičimo?! Nema tu ni igre ni takmičenja. To je politička odluka. Zvezda i Partizan su državni brendovi i država hoće da ih izvozi. Kao što izvozi Voda Vodu ili šta ti ja znam šta. Ne znam da li ću doživeti, s obzirom na godine, ali baš bih voleo da vidim kako bi to naše prvenstvo izgledalo kad bi uslovi za sve bili ravnopravni”.

Često volimo da se poredimo sa Hrvatima. Njihovo prvenstvo je neuporedivo zanimljivije, posebno u poslednje dve-tri godine. Da li je to do kvaliteta ili?
“Pre nekih dvadesetak dana imao si slučaj da u istom kolu, u Hrvatskoj, bodove izgube sva tri kandidata za titulu - i Rijeka i Hajduk i Dinamo. Znaš kad bi to kod nas moglo da se desi... I to oni gube od smešnih timova. Kad pogledaš kod njih četvrtog, petog i šestog, i kod nas isto tako, trećeg, četvrtog, petog, šestog, da se sastanu, ovi naši bi ih odrali. Sve te varaždine, slavene, lokomotive, gorce, istre. Pratim to dosta, gledam i znam koliko su smešne ekipe u odnosu na ove naše. E sad, ove naše nemaju svoje ja, podviju rep i onda imaš situaciju da Zvezda uđe u Ginisovu knjigu rekorda po broju utakmica kod kuće bez poraza”.

Kako i rekosmo, teška priča, složen problem, a mi polako treba da krenemo s prebrojavanjem glasova. Već početkom iduće nedelje videćete kako je svoje ekipe posložilo svih 80 novinara, što znači da je došlo vreme da proglasimo idealne timove u izboru 'sedme sile', kao i najbolje trenere.

Približio se i taj trenutak...