Idealnih 11 Ivana Golca: Zeka Čebinac kao Džimi Džonston; Juga i dalje naš najuspešniji igrač

Ivan Golac (75) odrastao je na Dedinju. Od najmlađih dana gledao je i Partizan i Zvezdu, tako da veoma dobro pamti sve najveće asove večitih još iz šezdesetih godina.

”Oba stadiona bila su mi na 15 minuta od kuće. Kad idete Bulevarom Oktobarske revolucije... Svi iz društva išli smo na utakmice i jednih i drugih. Odlučio sam se za Partizan jer mi je delovao moćno u onim crno-belim dresovima”.

Nakon druge titule sa klubom iz Humske otišao je u Englesku. Pored Sautemptona (u dva navrata), igrao je još za Portsmut, Mančester Siti i Bornmut. Kao trener, najveće uspehe napravio je sa Dandi junajtedom. Pre toga bio je pomoćnik Moci Vukotiću u Partizanu, odnosno šef stručnog štaba u čuvenoj sezoni 1989/90, kad su crno-beli po mnogima igrali najlepši fudbal.

Kao trener Dandija pred prijateljski meč protiv Partizana - pozdrav sa Ljubišom Tumbakovićem

U velikoj anketi Mozzart Sporta, Ivan Golac ‘spakovao’ je svoj Partizan u formaciju 4-3-3. 
“Postoje neke pozicije oko kojih zaista nisam imao ni najmanje dileme. Kao na primer oko Šoleta. Niko ne može na njegovo mesto. Pamtim te čuvene golmanske treninge na pomoćnom terenu, na pesku, gde je Bidža Atanacković mučio njega i Ćurkovića. Šole je bio neverovatan. Neverovatna energija. Što su vežbe teže, on je bivao sve bolji. Zajedno sa Jašinom branio je za reprezentaciju sveta na Vembliju. Šta ćete više od toga... Bearu nisam imao prilike da gledam, međutim od onih golmana što sam video na delu, Milutin Šoškić definitivno odskače. Svi ostali stepenik ispod”.

Belin i Jusufi kao bekovski par koji se najčešće pojavljuje...
“Belinu sam dao prednost u odnosu na Mišu Radakovića i Velju Sombolca. Bruno je bio fini, lagani igrač, gospodstven. A Julku smo svi voleli. Preteča modernih bekova. Tehničar, sjajna motorika, dribling... Mogao da igra i levo i desno. Sećam se jedne od njegovih najboljih utakmica, protiv Verdera iz Bremena 1965. Poluvreme 0:0, a onda je u drugom sve išlo preko njega, čak je i gol postigao. Na kraju smo razbili Nemce sa 3:0. Kao trener uvek sam gledao da imam jake bočne igrače, jer onda imaš ogromnu podršku u sredini, jači napad, uvek igrač više. E, on je bio taj što je pravio razliku. Gale se nadavao golova dobrim delom zahvaljujući Julki”.

“Moj cimer jedno vreme - Gajica Đurović, igrao je levog beka takođe. Ali on je više bio fajter. Ipak klasa ispod”.

Vasović i Zebec kao štoperi?
“Kod Vasketa sam stasao kao igrač, svima nam je bio uzor. On i Zoki Miladinović. Pravi džekovi, mangupi. Mnogo je ranije bilo tih pravih, žestokih momaka, zbog kojih smo i zavoleli fudbal. Šta da pričam za Vasketa... Pravi lider. Neustrašiv. Beskompromisan. Branka nisam gledao, bio sam dete kada je otišao, ali čuo sam sjajne priče o njemu. Pre svega da je mogao da igra na bilo kojoj poziciji jednako dobro. Uvek se setim jedne situacije koju nam je prepričavao Toma Kaloperović... Igrali su u Holandiji neku prijateljsku utakmicu... Kaže, mi izašli do centra skoro, napravili ofsajd zamku, sudija ne svira; Branko gleda levo-desno, i udari u sprint! Stigne ovog njihovog napadača, uzme mu loptu, nastavi da je vodi i zakuca u naš gol. Da sam sebi gol, onako iziritiran! Onda se pokupi i ode u svlačionicu. A bio je tako prek i nezgodan čovek da niko nije smeo reč da mu kaže”.

“Ima i ona priča kad je došlo do sukoba u klubu, kad su se pobunili mlađi igrači... Zebec je tad stao na njihovu stranu, zbog čega su ga suspendovali. I sad, priča Toma kako je dobio zadatak od uprave da saopšti Zebecu da ne putuje u Kragujevac na utakmicu. Kaže - skupljam snagu i hrabrost celim putem do stadiona. Ovaj se pojavljuje, kao i uvek doteran, sređen, kravata, šešir... I krene Toma: Vidi, Brankec, takva i takva stvar, ovi gore su odlučili... A tak? Bog Tomica. Okrene se i ode. Kaže Toma - to je bilo olakšanje kakvo nisam osetio nikad u životu. Očekivao valjda da će ovaj da ga udari u najmanju ruku”.

Kako su glasali svi prethodni učesnici velike ankete
Mozzart Sporta možete da pronađete OVDE.

U srcu terena Čajkovski kao ‘osigurač’, iza Moce i Bore Đorđevića...
“Čik je bio živ igrač, hitar, temperamentan. Pamtim jedan detalj kad je Jugoslavija igrala protiv selekcije Evrope ili sveta na JNA. On trener. Bilo nestalo struje pred kraj poluvremena. I sad, dok se čeka da se vrati svetlo, svi posedali dole po travi, razgovaraju. Dolazi struja i samo vidiš Čika jedinog kako šeta po terenu s loptom, vodi je, pimpla. Takav je bio ceo život, kao uključen u struju. Malo je takvih danas. Jedinstven igrač, zaista”.

Bora Đorđević - ime koje mlađima ne znači puno, no njegovi ispisnici izrekli su puno lepih reči proteklih nedelja. Kakav je vaš utisak?
“Sa Borom sam igrao mnogo, čini mi se pet godina. On je bio broj jedan u Jugoslaviji kada je njegova pozicija u pitanju, a nikada nije igrao za reprezentaciju. On kada odigra pas, 60-70 metara, za napadača, odbrana je mrtva. Nema spasa. Tako je lagano igrao. Da ti proturi kroz noge, da odigra iz prve, ma šta hoćeš. Retko lucidan igrač”.

Mocu Vukotića šetaju po svim pozicijama, vi ste ga spustili u vezni red...
“Mocina prava pozicija bila bi iza špiceva, da ima slobodu. On je imao i golgeterski i pakerski instinkt. To se retko sreće u jednom igraču. Ovo što se danas u modernom fudbalu promašuje, on je to tako lagano pakovao u mrežu - sa 10, 12, 15 metara. Bez problema”.

Zvezdan Čebinac?
”Klasično desno krilo, brz, prodoran. Ne možeš mu ništa. Kao Džimi Džonston, vidiš samo broj na leđima kad prođe pored tebe. Uvek se setim utakmice protiv Crvene zvezde, čuva ga Čombe Milićević... Jednom uđe u Zeku, drugi put, treći... Kad vidiš u sledećem kadru jedan navijač sa zapada upada na teren i počinje da juri Čombeta po terenu! Ceo stadion se smeje. Inače, Zekina i Srđanova majka meni je u prvom razredu gimnazije bila razredni starešina, predavala fiskulturu - Zrnka Lukšić. Tako da smo povezani na taj neki način”.

“Inače, od vrhunskih krila, mada nisu igrali u Partizanu, izdvojio bih još Paju Samardžića i Jošku Skoblara. Dobro, Joška je igrao po levoj strani i po meni je bez premca na ovim prostorima”.       

Ni Bobeka niste imali prilike gledate, ali...
”Štef je jedna od najvećih legendi Partizana i mesto mu je u ovom timu, bez dileme. Kažu, taj i taj najbolji strelac reprezentacije, pretekao Bobeka. A kome si davao golove? Luksemburgu, San Marinu, Andori... Znate kome ih je Bobek davao? Englezima, Sovjetima, Nemcima, Čehoslovacima, Austrijancima. Nije to za poređenje”.  

Galića se već dobro sećate, je l’ tako?
“Njegova idealna pozicija je polulevo. S obzirom na brzinu i prodornost, tu je imao više prostora. Nezaboravna je njegova utakmica iz 1963. protiv Crvene zvezde (5:0), kad je dao tri gola. Tad smo kao klinci pevali pesmicu: Ah, Zvezdo šta ti bi, kad ti Gale dade tri, a Vislavski dva - rasturi se Zvezda sva. Milan Galić bio je dinamit. Čak bih mogao da ga svrstam među 10 napadača na planeti u ono vreme”.

Ante Mladinić negde je i očekivani izbor za trenera, s obzirom na poduhvat koji ste ostvarili s njim na čelu. Kakav je bio Biće?
“Tipičan Dalmatinac. Temperamentan, ali odmeren, mudar. Mi smo u toj šampionskoj ‘78. imali samo tri poraza, što je u onoj ligi bio čudesan rezultat. Bilo je u toj njegovoj igri Hajdukovog stila, igrali smo napadački, što je meni posebno odgovaralo. Protiv Dinama 5:0 i 2:0, dva puta tukli Zvezdu, dali joj po tri komada, dobili u Splitu... Jedino što nam je Hajduk uzeo bod ovde u Beogradu. Bili smo baš moćni te sezone”.

Kakva je bila uloga Zokija Miladinovića te sezone?
“Biće je bio veliki govornik, njegova je bila taktika, dok je Zoki radio na terenu, individualno, sve što je trebalo. Sve u svemu, sjajno su se dopunjavali. Odličan trenerski tandem”.    

Pred 54. večiti derbi u martu 1974. godine

Ivan Golac gledao je prvu utakmicu na novoizgrađenoj Marakani septembra 1963. Negde od tog perioda pamti sve igrače Crvene zvezde, pa nije imao problema da sastavi komšijski idealni sastav.
„Sećam se, Vukoje dao sjajan gol za Rijeku, ali Zvezda je dobila sa 2:1“...

Gde su bile najveće dileme kod crveno-belih?
„Tragao sam malo duže za drugim centarhalfom, razmišljao koga uz Belodedića. Kira je imao agresiju, temperament. Nikada spektakularan, ali uvek odradi posao. Mislim da bi se dobro uklopio. Opcija mi je bio i Milan Čop”.

„Na levog beka stavio sam Jevtića. Žika Silver bio je fantastičan fudbaler. Oštar, otuda i nadimak. Izvanredna leva noga. Pravi odbrambeni igrač. Kasnije je došao mali Sloba Marović, on je imao neke druge kvalitete, međutim po meni, Žika ipak više zaslužuje mesto u idealnom timu”.

U veznom redu tri velemajstora i Juga da ’krpi’ rupe...
“Jugović je verovatno naš najuspešniji igrač i dalje. Sećam se kad je otišao u Rad da se kali, tada sam kao trener Partizana dao izjavu da je reprezentacija dobila igrača za narednih 10 godina. Tako je i bilo. Radan, vredan, skroman. Nikada se nije posebno isticao, a veliki je posao završavao. Znam to kao čovej iz odbrane, koliko se sigurnije osećaš kad imaš takvog igrača na sredini terena”.

“Što se Piksija tiče jedan je od najvećih lidera u našem fudbalu. Mislim da posle njega više nismo imali pravog vođu. Na onaj sjajan pregled igre, pas, dribling, on je imao i motoriku, mogao da trči. Kad ekipi nije išlo, uvek je bio tu. I Zvezda i reprezentacija imali su to njegovo liderstvo kao adut. Ne možete porediti Piksija i Tadića kao lidere. Je l’ tako? Pa ni igrački. Tadić uvek ima potez više. To se Piksiju nije dešavalo”.

U vrhu napada dvojica levonogih legendi. Boru ste gledali?
“Sećam se Borinih golova i šuteva. Kad da sebi for, ako je i 50 metara, računaj da si u problemu ako je stigne i šutne. Golmani često nisu videli loptu posle tih njegovih udaraca”.

Na klupi Zvezde možda pomalo neočekivano Rajko Mitić?
“Rajko je izuzetan sportista, džentlmen. Nisam imao priliku da ga gledam, pa sam hteo da ga ispoštujem kroz mesto na klupi Crvene zvezde. Zvezda se, nažalost, mnogo ogrešila o Rajka. Verovatno znate kako je otišao iz kluba, kao i da se nije pojavljivao na stadionu 10 ili 12 godina. Njemu je praktično podmetnuto, namestili su utakmicu, Zvezda izgubila kako bi mogli lakše da ga smene. To su te neke prevare, laži i obmane u našem fudbalu, koje su otprilike počele u to vreme”.

(Nastavak priče sa Ivanom Golcem imaćete priliku da čitate narednih dana na stranicima Mozzart Sporta.)