Idealnih 11 Duleta Savića: S njima bih voleo da odigram makar jednu utakmicu...

Na prvi segment velike ankete Mozzart Sporta povodom 80. rođendana Crvene zvezde i Partizana stavljena je tačka. Novinari su dali svoj sud, izglasali idealnih 11, pa su sada, kako je i najavljeno, na redu bivši asovi i funkcioneri - njih 160 ukupno, po 80 sa obe strane. Simbolika. Narednih nedelja imaćete priliku da vidite kako su birala neka od najvećih imena beogradskih velikana, kao i njihova obrazloženja. 

Podsetimo, pošto i druga ’etapa’ bude završena, pošto saberemo glasove i dobijemo još jedan Zlatni tim, sledi vrhunac cele priče - glasanje publike putem ankete na našem portalu. Pre toga, baza fudbalera biće sužena na osnovu glasova struke, a igrači klasifikovani po pozicijama. Kao neka vrsta predigre, biće organizovan i izbor idealnih 11 večitih rivala u 21. veku.

Crvena zvezda u svojoj bogatoj i slavnoj istoriji nije imala efikasnijeg i od širokih narodnih masa voljenijeg centarfora. Klupski almanasi kažu da je odigrao ukupno 410 utakmica u crveno-belom (zvaničnih 258), te da je postigao 266 golova (na zvaničnim mečevima 149), što ga svrstava na treće mesto večne liste najboljih strelaca velikana sa Marakane.

Ispred njega samo Dragan Džajić (155 pogodaka) i verovatno za sva vremena nedodirljivi Bora Kostić (230).

Dušan Savić (70) stigao je u Beograd iz Uba, stasao u mlađim kategorijama Crvene zvezde, a za prvi tim debitovao u proleće 1974. Za devet godina osvojio je dve titule sa najvećim srpskim klubom, jedan Kup maršala Tita i igrao finale UEFA kupa.

U dva navrata bio je prvi tobdžija Jugoslavije - 1975. i 1979.

U inostranstvu nosio je dres Sportinga iz Hihona, Lila i Kana. Francuska mu je dobro legla, posebno Azurna obala, gde je pred kraj karijere ‘zakačio’ i Zinedina Zidana.

Kada je funkcionerska karijera u pitanju najvažnije je istaći: višegodišnji i trofejni sportski direktor na prelazu iz 20. u 21. vek.    

“Kad su ovakve stvari u pitanju bira se po emocijama i nekim subjektivnim parametrima. Neko će da kaže - bolji je Stane Karasi igrač od Kuleta Aćimovića. Ili obrnuto. Svako je tu na svoj način u pravu. U pitanju su pogledi na fudbal, lična filozofija igre i afiniteti. Tako da ne mora da znači da se ovde radi o najboljem timu, ali da mi je srcu najbliži - to svakako”, započeo je Dule Savić razgovor za Mozzart Sport.

“Znaš kako, kad bi postojala neka vremenska mašina, da nas sve vrati u doba kad smo bili u najboljim godinama i u najboljoj formi, ovo bi bili igrači s kojima bih voleo da se nađem na terenu. Da odigramo zajedno makar jednu utakmicu. Recimo da je i to bio jedan od mojih ključnih kriterijuma”.

Vladimira Bearu birali ste pre nekih sjajnih golmana iz vašeg vremena...
“Beara je bio u klubu u sezoni 1978/79, kada smo igrali finale UEFA kupa, radio je sa golmanima, tako da ga dobro poznajem. Imali smo sjajan odnos. Šalio sam se sa njim, govorio mu kako je imao sreće što je branio u neko davno vreme, pa nije igrao protiv mene. Ajme, ne bi mi gol dao - odgovarao je. Rekô - pusti ti to, nikad se ne zna”.

“Inače, sa većinom iz ovog tima sam igrao. Sa Žikom Jevtićem, sa Bogićevićem, sa Pižonom, sa Džajom... Čak i sa Borom Kostićem, u nekim veteranskim danima. Tu su i neki ljudi za koje sam navijao kao mali. To je ono vreme kad nije bilo toliko TV prenosa, pa onda slušaš na radiju, ili čitaš novine, i tako zamišljaš i njihovu igru i čitavu utakmicu. U novinama vidiš fotografije igrača, stadiona; na radiju čuješ atmosferu. Onda imaš sve elemente, pa u glavi možeš da kompletiraš ceo film, kao da si u nekom bioskopu i gledaš”.

“O nekim igračima sam, opet, slušao priče od svog oca. O Branku Stankoviću, Šekiju... Sve to uticalo je da formiram mišljenje o njima. Posle kad sam ih lično upoznao, to je samo kompletiralo sliku”.