Kodirovi vukovi rasterali duhove ukletog Japanca: Uzbekistan prvi put na Mundijalu
.jpg.webp.webp.webp)
.webp.webp)
Vreme čitanja: 4min | čet. 05.06.25. | 20:10
Ekipa Timura Kapadzea kolo pre kraja overila vizu za najveću fudbalsku smotru
Da li možete da zamislite kako je to kad 30.000.000 ljudi očekuje od vas neku gradnioznu stvar. A vi padate, iznova i iznova. To je nešto što su na svojoj koži najbolje osetili reprezentativci Uzbekistana. Jedna od zemalja koja nema izlaz na more je fudbalski patila kao malo ko u njenom okruženju. Godine ulaganja u fudbal, infrastruktura koja može da se poredi sa nekim mnogo kvalitetnijim ligama. Čak u onim najjačim imaju igrača poput Eldora Šomurodova, međutim, do plasmana na Svetsko prvenstvo nisu mogli, a o istom su sanjali od 1929. kad je formiran FS Uzbeksitana.
Možda sve ima veze sa tim da Beli vukovi, kako im glasi nadimak, jednostavno, nemaju dovoljno dobar igrački kadar, a možda ima veze sa čovekom po imenu – Tošimicu Jošida. Mnogi ne znaju ko je ovaj čovek, ali u Uzbekistanu bi vas verovatno pogledali popreko kad bi izgovorili njegovo ime. Gledali bi vas kao neprijatelja, ubačenog elementa koji pretura po prošlosti i pokušava da otvori nikad zaceljene rane.
Izabrane vesti
Godina je 2005. Uzbekistan u Taškentu igra prvi meč polufinala baraža za odlazak na Mundijal u Nemačku protiv Bahreina. Na stadionu nema gde igla da padne. Domaćin nošen strašnom energijom sa tribina rano dolazi do vođstva i nastavlja da pritišće rivala, a onda na scenu stupa Jošida. Japanski sudija je najpre izazvao euforiju kad je rešio da dosudi jedanaesterac za Uzbekistan. Ljudi su popadali jedni preko drugih od radosti, da bi se nedugo zatim ponovo oglasila pištaljka. Usledio je muk – Jošida je rešio da poništi najstrožu kaznu i dosudio je indirekt za Bahrein. Pazite, govorimo o 2005. godini, VAR ne postoji, sve je slobodno sudijsko uverenje.
Uzbeci su bili van sebe od besa posle utakmice, tražili su da im se dodeli pobeda službenim rezultatom. FIFA je odbila i donela odluku da se utakmica ponovo odigra, a Jošida je dobio trajnu suspenziju iz reprezentativnog fudbala. Ponovljeni meč završen je rezultatom 1:1, u revanšu nije bilo pogodaka i Bahrein je na gol u gostima prošao dalje. Tako je duh Tošimicua Jošide kao utvara počeo da lebdi nad Uzbekistanom, koji nikad nije došao toliko blizu plasmana na Svetsko prvenstvo. Do danas, kad se sve promenilo.
Pojavili su se neki momci poput Abdukodira Husanova, Abosbeka Fajzulajeva uz iskusnog Eldora Šomurodova. Njih nije briga za duhove prošlosti, oni su rešili da ih u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2026. konačno rasteraju i naciji koja fudbal voli više nego što mnogi misle podare besanu noć, onu u kojoj će se, makar na kratko, zaboraviti Jošidina brljotina. Dali su zakletvu sami sebi, zato što se neki od njih poznaju od detinjstva, da će tako nešto uraditi i - uradili su. Remijem protiv Ujedinjenih Arapskih Emirata – 0:0, ekipa Timura Kapadzea obezbedila je direktan plasman na Mundijal u Kanadi, Meksiku i SAD.
Ovo im je bila najveća šansa do sada, veća od one iz kobne 2005. zato što imaju mnogo kvalitetniji sastav, klubovi iz Uzbekistana su konkurentni u Ligi šampiona Azije , a posebnu draž svemu daju odlični rezultati mlađih kategorija koje redovno učestvuju na svetskim prvenstvima i čak uspevaju da prođu grupu. Husanov je bio vođa novog talasa fudbalera iz Uzbekistana, zajedno sa Fajzulajevom, pre dve godine su na Svetskom prvenstvu za igrače do 20 godina došli do osmine finala i doživeli nesrećan poraz od Izraela golom u sedmom minutu nadoknade. Bolnije ne može. Međutim, nisu dozvolili da se negativni pelcer prenese na seniorski fudbal. Kodir i njegovu vukovi su grizli od početka kvalifikacija, a one u Aziji traju prilično dugo. U dve faze odigrali su 14 mečeva i poraženi samo jednom i to od Katara. Da li su Husanov i društvo koristili neke magije, to ne znamo, a nije ni bitno. Šta god da su uradili – uspeli su. Duhovi ukletog Japanca su oterani. Ispisana je istorija. Uzbekistan je prvi put na svetskom prvenstvu.
.jpg.webp)
