Dušan Jovanović u epizodi – moj komšija Aleksandar Mitrović

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Beleka)

Selo malo tri napadača dalo. Prema popisu iz 2022. Radinac ima 4.714 žitelja i svako od njih može da se pohvali kako su baš u tom mestu, iz okoline Smedereva, mreže počeli da tresu najbolji strelac u istoriji ovdašnjeg fudbala, internacionalac u Španiji i momčić koji pokušava da nastavi stopama Aleksandra Mitrovića i Marka Milovanovića, stasalih Partizanu.

Kao što je pre deceniju i po Mitrović krenuo sa lokalnog terena, a na njemu počinjao i sadašnji član Almerije, tako Dušan Jovanović iz „klase 2006“ potencira značaj lokalpatriotizma i ne zaboravlja prve učitelje.
„Iz istog smo kraja sva trojica. Zanimljivo, svima nam je prvi trener bio Vojkan Rakić, u selu Radinac, okolina Smedereva. Nije da se Rakić profilisao za rad sa napadačima, niti je to moguće u doba kad smo svi bili baš mali, nego se namestilo da igramo istu poziciju. I ja se pitam otkud to, u čemu je tajna. Evo, ni sam ne znam. Ne mogu reći da je slučajnost. Iz istog smo kraja, na tri minuta peške jedan od drugog, može da se kaže da smo komšije“, smeška se aktuelni napadač crno-belih, uveren da će njegovo vreme tek doći.

Zasad je na marginama prvog tima, svestan da su u prednosti Nemanja Nikolić i Jovan Milošević, iako je novajlija iz Štutgarta trenutno povređen, baš kao i Đorđe Jovanović. No, na kontrolnom duelu sa bugarskim Hebarom, gol, još dva zicera u kojima se našao i pohvale trenera Srđana Blagojevića nagoveštavaju da je možda njegov red. Da neće morati da čeka dugo, kao prethodnici.
„Marko mi je bliži po godištu, dok Acu nikad nisam sreo na terenu. Sa Milovanovićem sam i igrao, kao deo starije generacije, za Mladi radnik iz Radinaca. U pitanju je bila Mini-maksi liga, bili smo akteri mečeva u balonima. Njega baš dobro poznajem, dok sam Mitrovića viđao svaki put kad je dolazio u Srbiju na okupljanje reprezentacije. Pričali smo često i mogu slobodno da kažem da mi prija svaki savet koji mi je udelio. Baš mi pomaže, mogu dosta da naučim“.

Dovoljno je pogledati učinak sadašnjeg centarfora Al Hilala, na klupskom i reprezentativnom nivou, da bi se shvatilo zbog čega je Dušan u njega zagledan.
„Želi Mitrović da mi ukaže na sitnice u igri, fore i cake koje mi pomažu. To su detalji na koje ljudi maltene ne obraćaju pažnju, a tiču se, na primer, postavljanja, što mi kasnije omogućava da budem korisniji u napadu. Posebno me oduševljava što je pristupačan, rekao je da mogu da ga pozovem bilo kad i za bilo šta. Ne želim da ga smaram svakodnevno, ali svaki put kad osetim potrebu da ga kontaktiram znam da je tu za mene i da će savet biti koristan. Svestan da će javnost moj budući učinak posmatrati kroz njegovu prizmu, naravno da želim da me navijači porede sa Mitrovićem, to mogu samo da shvatim kao kompliment, jer je u pitanju najbolji napadač u istoriji naše zemlje i drago mi je što će praviti paralele sa takvim centarforom“.

Mitrović je odigrao samo jednu sezonu za seniore Partizana pre transfera u Anderleht, a baš tog leta 2013. kad se zaputio van granica ovenčan titulom, u Beograd je stigao njegov zemljak, Dušan. Aleksandar je tad imao 19, Jovanović tek sedam i po godina.
„Mene je Vojkan Rakić godinu ranije doveo na probu u 'Zemunelo'. Tad je Nebojša Nele Nešković bio zadužen za generaciju 2005, jer 2006. još nije ni bila formirana. Posle nekoliko treninga Nešković mi je saopštio da sam primljen, ali da će moja generacija moći da se skupi te za 12 meseci. Sledećeg leta sam došao, kao, ali se nisam odvajao od kuće sve dok nisam završio osnovnu školu. Putovao sam na treninge na relaciji Smederevo – Beograd, majka me svakodnevno vozila. Tek po okončanju osnovnog obrazovanja sam se preselio trajno u glavni grad, za početak živeo u internatu, a u 16. godini smestio u stan“.

U generaciji trenera Nebojše Neškovića bili su još Zoran Alilović i Ognjen Ugrešić, sa kojima Jovanović pokušava da se nametne Srđanu Blagojeviću tokom priprema u Turskoj.
„Video je Nešković u svima nama talenat. Bio je to period kad smo igrali mali fudbal, 8+1, stalno mi je pričao: 'Tvoje vreme dolazi kad budeš prešao na veliki fudbal'. Bio je u pravu za sve što je rekao, jer sam kasnije došao do izražaja. Ionako u mlađim kategorijama nisam ni imao zadovoljavajuću minutažu, mahom sam sedeo na klupi“.

Baš kao Mitrović u „klasi 1994“, sve dok ga Vuk Rašović nije uzeo pod svoje u Teleoptiku.
„Znam i da je Mitrović bio maltene skrajnut. Potrebno je to izdržati, pokazati zube, kao što u svakoj delatnosti ima dobrih i loših trenutaka, samo ako prebrodiš ove prve možeš da računaš na nešto veliko“.

Nagrada je počela da stiže u kadetima, pošto je bio produktivan kod Đorđija Ćetkovića.
„U pionirima nas je vodio Nikola Jovanić, sa kojim smo osvojili prvenstvo, posle preuzeo Ćetković, koji je video fudbal na drugačiji način. Igrali smo baš dobro. Saradnik u napadu bio mi je Matija Popović, činili smo ozbiljan tandem, ekipa je bila savršena, prvenstvo smo osvojili u dahu. To je sezona kad smo Crvenu zvezdu, sa Andrijom Maksimovićem u ekipi, tukli u oba derbija, 4:1, 2:0, uz moje golove. I ne samo Zvezdu, sve smo dobijali, niko nam nije bio ni blizu“.

Već naredne sezone, noseći dres omladinaca, pod palicom Nenada Stojakovića, pokazao se Dušan Jovanović i u UEFA Ligi mladih, davao golove rumunskoj Univerzitatei iz Krajove, te moldavskom Šerifu. Sa njim u generaciji ili su još Nikola Simić, Zoran Alilović, Ognjen Ugrešić i Dimitrije Janković, ali je od svih njih Smederevac prvi debitovao za seniore.
„Nisam ni verovao kako se brzo desilo. U Rumuniji smo mojim golom dobili Univertizatetu, kad sam se povredio, nisam zato igrao prvu utakmicu sa Šerifom, dao sam dva gola u revanšu i posle desetak dana mi je javljeno da ću trenirati sa prvim timom, po mogućstvu debitovati. Mislio sam da bi to moglo da se desi pri povoljnom rezultatu, a ušao sam kad je Grafičar vodio sa 1:0, a dao sam gol posle tri minuta. Prelepo iskustvo“, podseća Dušan Jovanović, koji kasnije mesecima nije prišao ni blizu terena za seniore.
„Nije moje da pričam, niti mi je ko rekao, a nisam ni tražio objašnjenje zašto nisam dobijao šansu posle toga. Samo znam da je bilo teško, jer sam mislio da sam nešto uradio. Moraš nekad da se izboriš i sa nepravdom, ako misliš da je nepravda“.

Baš kao i Aleksandar Mitrović, više puta u karijeri.