Buongiorno Italia: Inzagi na korak do etikete „uspešni gubitnik“

Dakle, radi se o hroničnom problemu Intera koji je bio prisutan tokom cele sezone i za koji Simone Inzagi nije imao rešenje. Štaviše, nastavio je sa praksom.

Od pomenutih deset utakmica na kojima je Inter izgubio ili remizirao primajući golu završnici, postoji pravilnost koja se ponavljala: na čak sedam je u igru ulazio Hoakin Korea.

Da ne ulazimo u ocenu igre Argentinca, koja može da bude subjektivna i kao takva podložna različitim interpretacijama. Statistika nije mišljenje, a ona kaže da Korea nije postigao gol kad bi ulazio u igru, a kad je počeo dao je samo jedan gol (naravno Veroni, kome drugom) nije upisao nijednu asistenciju, broj izgubljenih lopti je iznad proseka Intera, broj osvojenih lopti gotovo ravan nuli, broj uspešnih pasova ispod proseka. Rečju, svaki put kada je Korea ušao na teren Inter je igrao sa deset igrača.

Naravno, odgovornost ne leži na bivšem igraču Lacija, on je to što jeste, ali nema logičnog objašnjenja za poteze Inzagija: zašto je sam sebi sekao granu na kojoj je sedeo?

Medi Taremi je veliki promašaj Intera, čak najveći u letnjem prelaznom roku, ali je Iranac na svakoj utakmici pokazivao volju, trčao, borio se, barem je davao nekakav doprinos i sa njim na terenu, barem u fazi kada nije bio u posedu lopte, Inter je igrao sa 11 igrača.

Drugi veliki limit Inzagija je da se vezuje za veterane. Ačerbi i Mhitarijan imaju velike zasluge za plasman u finale Lige šampiona, ali ne može se očekivati od njih da u 37. i 36. godini igraju utakmicu svog života. To posebno važi za Mhitarijana. Jermenski as je u poslednja tri meseca u očiglednom padu forme sa tek ponekom utakmicom na prepoznatljivom nivou. Neshvatjivo je da Inzagi drži na klupi Zjelinskog, čak i kada je Mhitarijan umoran, dekoncentrisan i nije u tonusu.

Sudijske odluke u poslednjih par kola su demantovale, ako je uopšte bilo potrebe, da Inter ne uživa privilegije i da Serija A nije „Marotta League“, ipak bilo bi pogrešno i uzimati kao opravdanje sudijske greške na terenu i neuniformisano ili nepravilno primenjivanje protokola za VAR da bi se opravdao Interov debakl. Nepobitna je činjenica da je Inter mnogo više izgubio skudeto nego što ga je Napoli osvojio.

Finale Lige šampiona u Minhenu postaje, iz dana u dan, ključna utakmica trenerske karijere Simonea Inzagija. Još jedan poraz, još jedan neostvareni cilj i završetak sezone bez trofeja, bez obzira na finale Lige šampiona, veliki je balast za Inzagija i njegovu budućnost. Izgubiti tri skudeta i dva finala Lige šampiona u četiri sezone je previše za svakog, pa i za Inzagija.

Inter se nalazi pred velikom raskrsnicom. Predsednik Bepe Marota mora da promeni barem trećinu igrača, ako ne i više, osim veterana kojima se treba zahvaliti za sve što su uradili i igračima kojima ističe ugovor potrebno je i udomiti fudbalere poput Aslanija i Taremija.

Masimo Morati je proslavio prošle nedelje 80. rođendan i Marota ne bi smeo da napravi grešku prethodnika na čelu Intera koji nije imao petlju da u leto 2010. renovira tim koji je završio svoju ciklus.

KONTE KAO SPALETI

Konte (Reuters)

Antonio Konte nije mogao da veruje na kraju meča sa Parmom da je njegov tim i dalje na čelu tabele i da će u poslednjem kolu igrati protiv Kaljarija koji je već obezbedio opstanak u Seriji A.

Vesti iz Milana su toliko pogodili Kontea da je sinoć pričao tako otvoreno i iskreno da neko ko nije pratio prenos njegove konferencije za novinare bi mogao da pomisli da se radi o veštačkoj inteligenciji.

U istoriji Serije A, od kada se za pobedu daju tri boda, a prvenstvo igra sa 20 timova, samo je Milan u sezoni 2010/11 osvojio tako malo bodova kao Napoli osvajajući skudet (82). Naravno, neophodno je da Azuri pobede Kaljari u petak, ali malo je verovatno da Konteovi igrači mogu da propuste priliku. Štaviše, mnogo više rizikuje Inter protiv Koma Seska Fabregasa, nego Napoli protiv tima sa Sardinije.

U svakom slučaju, Konteov Napoli je jedan od najskromnijih timova, po kvalitetu, koji će se okitili šampionskom titulom što samo pojačava mit o Konteu, specijalisti za dizanje velikih timova iz pepela i osvajanje skudeta. Juventusu, Čelsiju i Interu, Konte je na grudima dodao i zvezdicu Napolija.

Ako je bilo nedoumica, posle konferencije za novinare Kontea, više ih nema.

„U Napulju se traži više od realnih mogućnosti. Napoli je previše za mene“, rekao je Konte.

Rečenica koja po svojoj suštini ima gotovo isto značenje kao ona pred odlazak iz Juventusa: „Ne ide se u restoran gde košta obrok 100 evra sa deset evra u džepu“.

Dakle, još jedan meč, prišiven skudeto i Konte će kao Spaleti dići sidro iz Napuljskog zaliva.

Ironija sudbine je da je scenario po kojem se Konte vraća u Juventus, a Maks Alegri dolazi na njegovo mesto u Napoli sve izgledniji.

RANIJERIJEV POSLEDNJI PLES

Olimpijski stadion je u nedelju veče proživljavao još jedan emotivni oproštaj zaliven suzama, aplauzima, nostalgijom, ali i nadom da Klaudio Ranijeri može da se oprosti do klupe Rome plasmanom u Ligu šampiona. Nakon Frančeska Totija i Danielea De Rosija, navijači Rome su priredili i nezaboravan ispraćaj još jednom Rimljaninu koji je obeležio istoriju kluba, Klaudiju Ranijeriju.

Rasprodat stadion, scenografija, muzika i na kraju pobeda za nadu bili su okvir koji će ući u istoriju kao „veče kada je otišao sor Klaudio“. Imajući u vidu ruševine koje je Ranijeri zatekao prošle jeseni povratak u Ligu šampiona je podvig ravan skudetu i najromantičniji kraj velike fudbalske karijere.

Sudbina „poslednjeg plesa“ Ranijerija vezana je za rezultate Juventusa protiv Venecije koja još uvek ima određene šanse ako pobedi u Lagunu Bjankonere.

Pobeda Rome u Torinu protiv Granata je prilično verovatna. Nalazimo se u situaciji sličnoj kao pre 15 godina kada su navijači Lacija jasno stavili do znanja ljubimcima šta očekuju od njih na meču sa Interom koji je bio u trci za skudeto sa Romom.

Rivalstvo između Torina i Juventusa i pored toga što rezultatski nema mnogo smisla, imajući u vidu disparitet, je ogromno i poslednje što bi tifozi Granata želeli je da Torino doprinese Juventusovom plasmanu u Ligu šampiona. Neće biti iznenađenje ako i na Olimpijskom stadionu u Torinu vidimo transparent kao na rimskom Olimpiku u proleće 2010. godine: „Sklonimo se“.