PRELAZZI: Važno je ne biti Ernest

Na ovom sam istom mestu jednom prilikom dao prostor njemu, i zauvek pogrešio, priznajem. Mislio sam da je Letonac Ernests Gulbis osveženje za tenis, da je pravi naslednik Marata Safina ili Džona Mekinroa, razmaženo derište, plejboj i zabavljač, ponekad i sportista, da je suštinski potreban tenisu kako ne bi postao dosadan i zamoran...

Ispostavilo se da je samo razmaženo derište.

Ne radi se ovde samo o Gulbisovom napadu na Novaka Đokovića („Uspeh i pare su ga promenile“), niti odbrani Noleta po svaku cenu. Samo o crti ličnosti koju diktiraju zavist i šokantnost: Gulbis laje i vređa jer mu je to zabavno, unapred se radujući što će ga svi osuđivati i što će tamo neko, u nekoj Srbiji, ispisivati redove u kojima će ga ismevati.

Ali jedino gore od davanja prostora tom klovnu čiji se život na ATP turu svodi na iznajmljivanje prostitutki, druženje s alkoholom i svađe sa sudijama jeste njegovo ignorisanje. Taj princip „samo će otići“ ne funkcioniše nigde, posebno ne na Balkanu. Zato treba stvari nazvati pravim imenom: pajacu reći da je pajac, budali da je budala, Gulbisu da je i jedno i drugo...

Da smo mi u Srbiji taj princip negovali prilježnije, možda bi i ove dve prošle decenije izgledale malo drugačije...

Sin letonskog oligarha, neke baltičke varijante Miroslava Miškovića, nikada nije spoznao šta to znači biti Novak Đoković. Ne samo u smislu uspeha, već i očekivanja nacije, pritiska i tereta koji nosi na ramenima, bilo da udara packe Baraku Obami zbog zveckanja oružjem te uvrede za Nobelovu nagradu za mir ili da Srbiju vodi ka još jednom finalu Dejvis kupa.

Gulbis je kao Stetler i Voldorf, onaj par dežurnih kritičara iz Mapetovaca, koji s balkona dobacuju i komentarišu, iako nemaju ništa pametnije, od te jedne rečenice, da kažu.

I sva je sreća, i za tenis i za sport, što je on na tom balkonu usamljen. 

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta. 

(FOTO: Action images)