PRELAZZI: Stokholmski sindrom i Aleksandra Zec (VIDEO)

Tog 7. decembra 1991. godine valjalo je leći ranije. Narednog jutra, još pre zore po našem vremenu, Crvena zvezda, šampion Jugoslavije i Evrope, igrala je za titulu svetskog prvaka u Tokiju, protiv čileanske ekipe Kolo Kolo, koju je predvodio Mirko Jozić.

Znao je to dobro i Mihajlo Zec, Srbin iz Zagreba, iz Poljaničke ulice, malo ispod Ilice, jedan od onih gradskih mesara koje zna čitav grad, i čitav grad ga pozdravlja, kao da je mesar dimničar, pa donosi sreću onima koji mu nazovu dobar dan. Ili su, makar, to radili do leta 1990. godine, kada su Mihajlu i njegovoj supruzi Mariji stigle prve pretnje. Odmah posle ludila u Maksimiru, Zagrebom su počele da kruže neke nove uniforme, a Srbi su se, porodica po porodica, tiho iseljavali i budzašto prodavali svoje stanove i kuće, ognjišta oko kojih su se skupljali vekovima.

I skoro niko, posle Maksimira, više nije nazivao dobar dan Mihajlu Zecu.

Tog 7. decembra valjalo je, uprkos svemu, leći ranije. Bio je to sigurno veliki greh - navijati za srpski klub usred Zagreba, čak i ako je taj klub bio šampion i dalje postojeće države, a onda, zamislite, i šampion kontinenta - ali Mihajlo Zec je želeo da gleda Zvezdu, pa je na spavanje oterao čitavu familiju. Prvo je poljubio decu, 12-godišnju Aleksandru, pa 11-godišnjeg Dušana, pa najmlađu Gordanu. Obukao je pidžamu i ugasio svetlo.

Jeste bilo rano, jedva 22 časa, ali sutra je, još pre zore po našem vremenu, igrala Zvezda, u Tokiju, za naslov svetskog prvaka, protiv čileanske ekipe Kolo Kolo, koju je predvodio Mirko Jozić, Hrvat.

Negde oko 23 časa, taman pošto je porodicu uhvatio prvi san - a taj je najslađi, i u njemu se obično dešavaju lepe stvari: recimo, mala Aleksandra usni da Vladimir Jugović igra meč svog života, da Zvezdin gol bez problema brani Zvonko Milojević, da Darko Pančev overava krov sveta sa magičnih 3:0 - u kuću su upali naoružani maskirani ljudi, namereni da odvedu Mihajla Zeca. A tih dana, kada je govorilo HDZ-ovsko oružje, to je značilo samo jedno - da će ga, kao i mnoge o kojima se samo šaputalo, progutati zagrebačka noć.

Mihajla su ubili metkom u leđa, a potom shvatili da su zločin videle Marija i mala Aleksandra, 12-godišnja devojčica čiji je jedini greh bio što je imala lak san, i što se probudila. Merčepovci - jer bili su to ljudi Tomislava Merčepa, jedne jedinice u sastavu hrvatskog MUP-a - su ih zavezali i kombijem odvezli na Sljeme, kod planinarskog doma Adolfovac. Maloj Aleksandri, 12-godišnjoj devojčici čiji je jedini greh bio što je Srpkinja, pucali su heklerom u potiljak. Njeno telo bačeno je na deponiju.

Njih troje nikada neće videti onu Jugovićevu simultanku, ni gol Darka Pančeva, ni nervoznog Mirka Jozića, ni slavlje u Tokiju, u Beogradu, u Banjaluci, u Titogradu, u Kninu.

Za taj zločin - likvidacija Srba samo zato što su Srbi - niko nikada nije osuđen. Nedužna i nevina dvanaestogodišnja devojčica danas nema spomenik u Zagrebu, ni na Sljemenu, tamo gde se vozi Svetski kup u skijanju, ni pored planinarskog doma Adolfovac. Nigde. Ubistvo porodice Zec mrlja je i sramota na ionako uveliko osramoćenom hrvatskom društvu.

Ako postoji nešto tamo gore, i nešto posle ovog životarenja, onda jedan maleni anđeo, učenica sedmog razreda osnovne škole, Aleksandra Zec, nanovo dobije metak u potiljak svaki put kada u Zagrebu neko poviče "Ubij Srbina", samo zato što je Srbin.

A tek kada to počne da viče cela dvorana, kao što je nanovo vikala u utorak uveče, 4. februara 2014, pune 22 godine od ubistva porodice Zec, u noći kada je Cibona dočekala Partizan...

Srpska se košarka, baš kao i dobar deo srpske javnosti, ponaša u susretu sa eks-braćom sa zapada, u Jadranskoj ligi i mimo nje, kao zlostavljana žena: ona koju muž svakog dana tuče, a ona ćuti i trpi, i ne govori nikome. Nema poverenja u institucije, nema hrabrosti da se skloni od nasilnika, i jedino što radi je odmahivanje rukom, kupovina većih naočara kako se masnice ne bi videle, i sleganje ramenima. Kao, šta ćeš, takav je život, a pomalo sam i zaslužila...

To je, posle ludila u Zagrebu i još većeg ludila u Zadru, gde su raspomamljeni navijači umalo upali na teren da linčuju košarkaše Partizana, po svemu zaličilo na Stokholmski sindrom. Žrtva je patološki zavolela svog zlostavljača, i ponaša se kao da je ono "Ubij Srbina", u gradu u kojem je to pre dve decenije bio refren jednako kao i sada, sasvim normalno.

Zar je normalno da Partizan, Zvezda i drugi naši klubovi trpe to "Ubij Srbina"? Zar je normalno da budemo baš toliki mazohisti, toliki kompleksaši, toliko zaljubljeni u nasilnika? Zar je normalno da to u tom istom Zagrebu mora da doživi Bogdan Bogdanović, dragulj srpske košarke, rođen devet meseci posle noći koja je progutala porodicu Zec?

Zar ne bi bilo logično da i Partizan i Zvezda, i Vujošević i Radonjić, i Danilović i Čović, svaki put kada neki purgerski orangutan vikne to "Ubij Srbina“, a masa prihvati, povuku ekipu s terena i zaprete da neće više igrati tu farsu od lige?

Ako neće zbog sebe i zbog nas, neka urade to zbog male Aleksandre...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: MN PRESS)