PRELAZZI: Plaid Cymru

Svi su danima, i skroz zasluženo, pričali o Islandu, o borcima sa severnoameričkog kontinenta koji dolaze da pretumbaju Evropu, ali ono što je uradio Vels pobedom nad “zlatnom” Belgijom koju je Mark Vilmots uspeo da svede na nivo bižuterije skoro je na istom nivou.

Neko se već nasmejao na primedbu da možda Premijer liga i nije najjače prvenstvo na svetu, ali da je, sudeći po onome što gledamo u Francuskoj, to zasigurno Čempionšip. Makar zbog brade Arona Gunarsona i onog za pamtivek poteza Hala Robson-Kanua, već deceniju uzdanice Redinga.

I zaista, Velšani i Islanđani slični su po tome što plate dobijaju u sasvim prosečnim evropskim klubovima, i što im je, sve doskoro, nacionalni fudbalski tim bio izvor razočarenja, ili makar ravnodušnosti, a skoro nikada ponosa. Jedni su imali svoj rukomet, drugi svoj ragbi, za utehu...

► Ubica zlatne generacije

Razlikuje ih jedna zvezda – koja to u reprezentaciji nije, već čovek što i poslednji atom snage daje za svoju zemlju i svoje ljude; po tome se, reći će mnogi, ne odvaja od Kristijana Ronalda, timskog ortaka sa kojim ga mnogi porede na ovom prvenstvu, ali Garet Bejl saigrače čini boljim, dok je kod drugog najboljeg igrača na svetu zamisao, izgleda, da oni čine njega atraktivnijim – oko dva i po miliona građana i mnogo, mnogo istorije.

Negde na početku prvenstva postavili smo pitanje može li fudbal da ujedini po šavovima naprslu Belgiju. Danas je dilema može li veliki uspeh da “razvede” jedan od najdugovečnijih političkih brakova u Evropi.

Kada je prošle sedmice održan referendum o istupanju Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije, Severna Irska i posebno Škotska glasali su “remain”, Engleska je bila predominantno za Brexit, a Vels je, opet, pokazao da je “Engleska u malom”. Ruralni i siromašniji delovi zapadnog dela Velike Britanije opredelili su se za izlazak, sa “jakom” većinom, a veliki gradovi, poput Kardifa i Svonsija, želeli su da ostanu Evropljani.

To je, na neki način, ponovo potvrdilo da su nacionalističke snage – toliko jake severno od Hadrijanovog zida – tek simbolične u Velsu, i da se tamošnjim separatistima ne daju velike šanse da u našem veku izbore nezavisnost od Britanije (ili šta već od nje ostane), uprkos tome što su Velšani keltskog porekla, i bilo bi logično da više liče na svoje rođake iz Irske i Škotske...

Razlozi se mogu objasniti i istorijskim i ekonomskim, pa i prirodnim faktorima, pošto je granica između Engleske i Velsa mnogo pitomiji grudobran kralja Ofe. Vels je postao deo Engleske u 16. veku, dve stotine godina pre nego što će to i zvanično učiniti Škoti, pa je dobar deo populacije toliko asimilovan da svega petina tečno govori jezik na kojem Bejl, Ramzi, Vilijams ili Ledli zamuckuju himnu, drevni velški. Vels sa Engleskom deli i pravni i policijski sistem, oslanja se na novac koji stiže iz Vestminstera, pa nije ni čudno što svega 6 odsto Velšana želi nezavisnost.

► VELS OSVAJA EVROPSKO PRVENSTVO - kvota 10,00!

Da bi neverovatni uspeh velškog fudbala i njegov značaj bio još jasniji, treba imati na umu da je ova država u sasvim podređenom položaju i u odnosu na ostatak Evrope, a kamoli samo na Ujedinjeno Kraljevstvo. U čitavoj severnoj Evropi, ubedljivo najsiromašniji region je zapadni Vels – tamo gde se velški i govori – gde svaka treća porodica živi u, za britanske prilike, bedi.

Deindustrijalizacija sedamdesetih i osamdesetih donela je samo nezaposlenost i od velških gradova napravila umiruće cigle iz kojih roditelji mašu svojoj deci što odlaze da se nikada ne vrate. Vels u čitavom UK ima najveći broj preminulih od droge, u poslednjoj godini broj korisnika narodnih kuhinja povećan je za petinu, a sve više porodica ostaje bez svojih domova jer ne mogu da plaćaju ogromne rate za kredite...

Zato je ono što su sinoć uradili Bejl i drugari utoliko veće: nacija koja je dosad imala samo svoj sjajni ragbi tim – od kojeg je fudbalska reprezentacija prepisala recept za izvođenje kornera: stanu svi u vrstu, koja zbunjuje rivale, a potom se u momentu disperziraju i umaknu čuvarima; tako je Vilijams postigao izjednačujući gol – sada može da gleda i fudbalere, najzad, da sa njima peva himnu, da se štipa u neverici jer je ekipa od koje se nikada nije očekivalo nešto veliko, ušla među četiri najbolje ekipe u Evropi.

I nisu se, kao Portugalci, njihovi sledeći rivali, ušunjali, na produžetke, kontre i penale, bez ijedne pobede u 90 minuta. Ne, Vels je dominirao u svakoj utakmici na takmičenju, bili su makar ravnopravni sa Englezima koji su uspeli da ih pobede, a sinoć su se, protiv skupocenih nogu i posvađanih glava najmlađeg i najtalentovanijeg sastava, podigli sa zemlje posle gola Najngolana i odučili ih od fudbala...

To bi moglo da da novi zamah velškom nacionalizmu, koji danas u politici predstavlja partija Plaid Cymru, a u kulturi pre svega sjajna grupa Manic Street Preachers, da natera naciju od svega tri miliona stanovnika da se ponovo zagleda u prošlost i poreklo i da savlada taj zaboravljeni jezik njihovih askurđela...

Kako je došlo do velikog preokreta, jednog od najvećeg u istoriji ove igre? Pre ravno pet godina, leta 2011, pred polupraznim tribinama stadiona Kardif Sitija, Vels je doživeo poraz od Australije, 1:2, i pao na 117. mesto na FIFA rang listi, a navijači su pomislili da ni oni neće doživeti ono što nisu ni njihovi očevi, a jesu samo njihove dede – Vels na velikom takmičenju, prvi put od 1958. godine.

Bio je to, po imenima, sasvim pristojan tim, koji je odabrao legendarni Geri Spid. Zvali su ih “Tošakova deca”, po dugogodišnjem selektoru i čuvenom, mada odavno pregaženom, fudbaleru i treneru, zaslužnom i za smenu generacija i za privlačenje momaka koji su imali makar promil velške krvi u sebi da igraju pod zastavom na kojoj je crveni zmaj u pokretu.

Tako su, recimo, Džon Tošak i selektor mlade reprezentacije Brajan Flin jedne noći pre ravno deset godina putovali u Hereford, gde je u Ligi 2 gostovao Stokport, za koji je tada igrao Ešli Vilijams, čiji je deda bio Velšanin.

Danas je Vilijams jedan od četiri stuba, četiri glavna temelja sastava koji je oduševio Evropu – uz Ramzija, Bejla i Džoa Alena, naravno, kojem mnogi i dalje posprdno kače etiketu “velškog Ćavija”, ali koji je prolećnim nastupima u Liverpulu i posebno mirnoćom i pasovima ovog juna i jula u Francuskoj pokazao da je zreo, inteligentan i koristan igrač.

Protiv Australije je branio Henesi, igrali su i Bejl, Ledli, Ramzi, Vilijams, na klupi je bio Robson-Kanu, ali domaćin je svejedno ponižen...

Četiri meseca od tog sudbonosnog duela, i taman kada su “Zmajevi” krenuli malo da se oporavljaju, u svom domu u Česteru pronađen je obešen bivši kapiten i selektor Geri Spid, voljeni sin Velsa, omiljeni vezista ostrvskog fudbala još od sezone u kojoj je, pod Hauardom Vilkinsonom, doneo titulu Lidsu u kvartetu na sredini terena koji su činili još Gordon Strahan, Dejvid Bati i Geri Mekalister.

Kakav je bio igrač – promućuran, hitar, posvećen timu do koske – takav je postao i trener. Hrabro je traku nacionalnog tima stavio na ruku 20-godišnjeg Arona Remzija, uspeo je da obuzda i urazumi Krega Belamija, a od Bejla je napravio velškog nacionalistu koji je ostao zauvek spreman da obe svoje noge, svaka vrednosti 50 miliona evra, nemilice troši za narod iz Kardifa, Reksama, Svonsija, Njuporta...

Spidova šokantna smrt – odlazak dragog dečaka, vazda nasmejanog na terenu, a duboko tužnog i depresivnog kada se reflektori pogase – delovala je na naciju i na tim suprotno od očekivanog: umesto da i njih obuzme depresija, Velšani su polako krenuli napred.

Bol im je doneo zajedništvo, a osećaj da ih iz svečane lože u koju ulaze samo najveći posmatra bivši selektor dao im je dodatnu snagu da prevaziđu čak i teške poraze, poput onog od Srbije, 0:3 kući.

Rad, red, disciplina, požrtvovanost, uigranost i sistem, vera u sistem i u selektora, sve to i žetva pristojnih, mada ne i spektakularnih fudbalera, donelo je polufinale Evropskog prvenstva.

To što je po imenima ta ekipa koju je Srbija dva puta dobila slična ovoj koja je sinoć urnisala Belgiju, to može da iznenadi i začudi jedino fudbalske analfabete, koji su naivno poverovali da neka pobeda od pre dve godine nad jednim od četiri najbolja tima u Evropi znači da Srbija poseduje kvalitet; ne, dok je Vels sa istim igračima evoluirao u potpuno drugu ekipu, naši su, menjajući sve a ne promenivši ništa, nastavili svoj put u fudbalsku i svaku drugu dekadenciju.

Nemojte imati sumnje, dakle, da će u svojevrsnom “revanšu”, novembra 2016, scenario biti skroz drugačiji.

Ali hajde da ne kvarimo jednu prelepu fudbalsku priču – ponavljamo, ništa manje vrednu od islandske – podsećanjima na one ružne.

Velšani, na njihovom jeziku Cymru, jutros su se probudili sa osmesima na licu i makar za procenat veće patriote nego što su to bili do pre juče popodne. Česti su slučajevi da identitet jedne nacije oblikuje to kako ona igra fudbal, nešto ređi, i dragoceniji, da fudbal presudno utiče na samosvest jednog naroda.

Daleko je finale 10. jula, predaleko, između Velsa i Pariza, sem Lamanša, stoje Portugal i Bejlov kolega Kristijano Ronaldo, a jedno čudo se već dogodilo, te možda ni Geri Spid nema dovoljno kredita negde gore da uplati večni tiket za još jedno...

Ali, onaj crveni zmaj u prolazu sa zastave Velsa, ispod kojeg se ovog leta čuje “Please don't take me home”, kažu predanja utkana u DNK male i sve ponosnije nacije, zmaj po imenu Y Ddraig Goch, bio je zaštitnik Kelta u borbi protiv belog zmaja Saksonaca, dakle Germana.

Nemaca, takoreći.

Daleko je 10. jul, Portugal će biti teško pobediti i sa Ramzijem, a kamoli bez njega, ali jedna legenda kaže da je čarobnjak Merlin video da će Crveni zmaj pobediti belog i raširiti svoja krila toliko trijumfalno da ispod njih može da stane ceo jedan narod.

Dok ga jaše Geri Spid, naravno.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta.

(FOTO: Action images)