PRELAZZI: Omnibus - odbačeni heroji

Priča prva

Bilo je poslednje kolo Lige jedan, trećeg ranga takmičenja, i Siti Graund odavno nije bio toliko pun. Maj 2008. i skoro 30.000 duša na meču protiv Jeovila. Nekadašnji prvak Evrope je tražio pobedu za povratak u Čempionšip, i negde pred kraj meča, kod rezultata 3:1, on je otišao u napad posle jednog kornera, Kris Komons je zavrnuo i bio je tu taj ogromni tip, 190 centimetara i sto kilograma mišića, običan trećeligaški igrač, snažan poput bika i s krajnje upitnom tehnikom, koji je trošio šestu sezonu u Forestu, i zauvek će, sigurno, ostati samo pogonsko gorivo Notingem Foresta, što i nije bilo teško tih sezona, kada je drevni klub proživljavao najteže dane.

Imao je 25 godina, platu tek dovoljnu da ne mora da traži drugi posao, i imao je pogođenu prečku tog 5. maja 2008. I nije imao ništa više.

Priča druga (i treća)

Bilo je poslednje kolo Serije B, i stadion Renco Barbera, kršten po imenu legendarnog predsednika koji je vodio ponos Sicilije kada su poslednji put bili u eliti tri decenije ranije, spremao se za veliku žurku. Gazda Zamparini doveo je 13. juna 2004. najveće rok bendove iz južne Italije, tribine su bile krcate i obojene u roze i crno, ništa nije moglo da pokvari bajkoviti scenario. Samo, najveće zvezde bile su dole na travi, dvojica severnjaka, iskusnih drugoligaških kadrova, igrali su sezonu iz snova. U tridesetom minutu prvi je zavrnuo jednu loptu s leve strane, a drugi, špic nauljene kose koji je maltene svake sezone menjao dresove, dao je neverovatni trideseti gol u sezoni.

Prvi je sredinom juna 2004. imao 26 godina, doveden je te zime iz Peruđe, i imao je jednu, sasvim nevažnu prijateljsku utakmicu za italijanski nacionalni tim i nije imao ništa više sem te levice; njegov slučajni, fenomenalni partner bio je jedno šest meseci stariji, jedan od onih napadača kakvih su krcate niže lige, govorili su da je idealan za Seriju B ali da, onako blago trom, predstavlja relikt prošlosti, da za takve nema mesta među velikim momcima, niko mu nije davao nikakve šanse da uspe, posebno ne kada imaš 27 i za tebe su čuli samo ludi Sicilijanci, i nemaš ništa više.

Priča četvrta

Bio je 26. avgust 2011, svega nekoliko dana pre najtužnijeg dana u životu polovine redakcije MOZZART Sporta – spuštanja zavese na prelazni rok – i Flitvud Taun, klub koji je zamalo uspeo da iz šeste lige za samo dve sezone uskoči u četvrtu, dakle da iz Severne konferencije uđe u ono što Englezi nazivaju „Fudbalska liga“, i koji igra na stadionu po drevnom i divnom imenu Hajberi, saopštio je na svom sajtu, u jednoj običnoj vesti, da je potpisan ugovor sa veznim igračem (da, baš je tako pisalo!) Halifaksa.

„Vezista“ je imao 25 godina, pre Halifaksa je igrao u Stoksbridžu, o njemu se znalo da je rođen u Šefildu, da su mu u Vednzdeju rekli da je previše sitan za fudbalera, i postojala je samo jedna izjava koju je dao tog dana: „Flitvud je klub u usponu, ambiciozni su i želim da budem deo toga. Dobro je što ja mogu da igram na nekoliko pozicija, to daje više opcija menadžeru ako hoće nešto da menja“. Imao je i debi, na Hajberiju, protiv Jork Sitija, narednog petka, i imao je prošlost punu grešaka i poteza u korist svoje štete. I nije imao ništa više.

Priča peta

Dugokosi momak za kojeg se pričalo da je srpskog porekla, mada će ovaj to ne jednom zdušno demantovati, provodio je vikende prve poratne 1996. godine igrajući, rekreativno, za četvrtoligaški klub Stad Rafaeloa, na Azurnoj obali. Samo vikende, jer je ovaj 22-godišnjak radnim danima bio automehaničar. Jednako je dobro umeo da zameni svećice i da postiže golove, ali o nekoj karijeri nije mogao ni da sanja. Ni mogao ni smeo, jer su mu nekada davno, kada je trebalo da potpiše prvi profesionalni ugovor sa Hajdukom, lekari na Poljudu rekli da ima šum na srcu i da bi morao odmah da zaboravi na fudbal. Ali tog proleća na stadiončić u Sen Rafaeloi došao je Žan Tigana, trener Monaka, dovezao se iz Kneževine da gleda nižerazrednu utakmicu, i video je visokog napadača koji je izgledao bolje nego drugi.

Leta 1996. imao je 23 godine, imao je poverenje Žana Tigane i imao je ortaka s kojim je delio šesnaesterac u rezervama AS Monaka, ortak se zvao David Trezege, imao je talenat da centrira trap na starim „pežoima“ i „sitroenima“, da popravlja i održava menjače na svakom modelu „renoa“, imao je san i košmare od rata u kojima su njegovi pucali na njegove, mada će to ne jednom zdušno demantovati, i nije imao ništa više.

Priča šesta

Februara 2009. napunio je 27 godina i bio je, pisalo se i pričalo, slika i prilika napadača kojeg treba da ima svaki stabilan trećeligaški tim u Engleskoj: robustan, nalik na ragbistu, sposoban da igra leđima okrenut golu i deli lopte saigračima, ali i da prihvata „otpatke“ kojih na terenima Lige 1 i 2 ima pregršt. Nije ga imao svaki klub, imao ga je Bristol Rovers, a onda ga je imao i drugi trećeligaš, Sautempton, klub Meta le Tisijea, najmekše i najdivnije desnice u istoriji engleskog fudbala.

Momak je posedovao mnogo fudbalskih boli za svojih 27 godina, mislio je da nikada neće zaboraviti kako su mu, posle pet godina provedenih u Liverpulu, klubu za koji je navijao od malena, za koji navija dobar deo Kerbija, predgrađa u kojem je trebalo da nikne novi stadion rivala Evertona, kako su mu kada je imao 15 leta rekli da ode i da se ne vrati, nisi ti za fudbal i nisi ti za Liverpul, jesi vredan i snažan ali takvih ima koliko voliš, i imao je samo tugu i radne navike, i nije imao ništa više.

Priča sedma

Oh, reputacija išla je daleko ispred njega. Čak je i u Engleskoj, gde će 1998. provesti jednu sezonu u Evertonu, bio gledan kao kasapin. Oštar do granice bola (bukvalno), temperamentan do tuče sa protivnicima, i jedino što je radio bolje od brutalnosti bilo je postizanje golova, skroz nelogično za jednog štopera. Te nedelje, 14. maja 2000, nije dao gol – tek naredne sezone će, kako su to nekada voleli da kažu komentatori, naoštriti nišanske sprave – ali biće član ekipe Peruđe u ozloglašenoj utakmici na Stadionu Renato Kuri, kada je Juventusu izmakla titula zbog biblijskog potopa, Pjerluiđija Koline i lopte koja je samo u očima legendarnog sudije odskakala na terenu.

Imao je 27 godina, bio je solidan štoper u timu koji se svake sezone borio za opstanak, imao je agresivnost i pokvarenost koji su daleko odzvanjali, ali mimo toga, nije imao ništa.

Priča osma

Evropa ga nikada neće upoznati, i mnogi koji su ga gledali nikada neće prestati da žale zbog toga. Na papiru original meksički špic, sitan i okretan, onakav kakav je bio Ugo Sančez, recimo, ali sa još boljom tehnikom, tehnikom jednog Kuatemoka Blanka, punih deset godina bio je samo običan prvoligaški igrač, puna ih je Latinska Amerika takvih, ni po čemu poseban. Imao je 26 godina kada ga se njegov klub, Santos Laguna, odrekao na godinu dana, poslavši ga na pozajmicu među jaguare u nepokorenom Čijapasu, domu Zapatista.

Imao je skoro 30 leta kada je neko izračunao da je prosek od svega jednog gola na pet utakmica zaista nedostojan nekoga ko sebe zove napadačem, imao je klimav ugovor sa klubom, i nije imao ništa više.

Priča deveta

Neko ga je oklevetao, i ne samo zbog slovenskog imena. Kada je imao 21 godinu, uspeo je u čitavoj sezoni za nižerazredni Homburg, člana sedmog ranga takmičenja, da postigne samo jedan gol, i dalje ga se seća, i lako ga je bilo otpisati. Nezgrapan, težak na lopti, previše učtiv i fin, pružio bi ruku protivniku i požurio s posla pravo na građevinu. Možda je glavom naučio da gađa toliko dobro jer je skoro čitavu adolescenciju taj Nemac potekao iz Poljske proveo pod zaštitnim šlemom, pa je „sačuvao glavu“ da izluđuje napadače.

Imao je pune 22 godine kada je prvi put osetio kako izgleda elitni fudbal, pa čak i tada će imati samo podsmehe onih koji su u njemu videli drvo, a takvi obično od drveta ne vide šumu; i nije imao ništa više.

Priča deseta

Jedina stvar koju je on radije skupljao sem golova u Grinik Borou bile su noći provedene u zatvoru. Nije imao mnogo novca, ali je voleo kola, i često bi ga policija zaustavljala i vodila direktno u betonjerku. Bilo je proleće 1985. kada je Bili Smit, menadžer Dalič Halmeta, lokalnog kluba na severu Londona, pozvao svog ortaka Pitera Prentisa, skauta Kristal Palasa, i rekao mu da ima tu neki tip, više od 21 godine mu je, ali nema veze, koji ume da predribla sve ortake u parku.

Nije više imao velike snove, davno je prošlo vreme kada je kao tinejdžer maštao o peharima i punim stadionima. Nije imao ništa više. Pardon, sem sreću da pred Prentisom tog popodneva da tri ili četiri gola, i da dobije poziv da, za 200 funti koje će klub sa Selhursta dati Grinik Borou za opremanje svlačionice, dođe na probu.

Rez

Svih ovih deset priča, shvatili ste već, mutatis mutandis, liče jedna na drugu. Svaka od njih je storija o napornom radu, učenju da prihvatite odbijanje i, iznad svega, o fenomenu „kasnog cvetanja“ – nezgrapan prevod engleskog „late bloomer“, iz popularne psihologije, koja označava nadarenu decu za koje niko nikada nije rekao da su „čudo od deteta“, a koji na kraju postanu sjajni, vredni ljudi i spasu princezu iz pravog dvorca; oni su po pravilu vredniji i manje zahtevni od „talenata“ – o onim igračima za koje se, kada su već bili u pozamašnim godinama za jednog fudbalera, nikada ne bi reklo da će od postati išta više od proseka. U najboljem slučaju.

Niko od njih nije podignut na skupocenim akademijama, doveden kao čudo od deteta čije će roditelje sve bogatiji klubovi obasuti hiljadama funti, dolara i evra, samo da ih ugrabe ispred svojih rivala. Ne, oni su bili poluamateri u surovom profesionalnom svetu, pre nego što će se desiti fenomen „ružnog pačeta“.

Kao što ono, jadno, ne zna da je u stvari labud sve dok ne odraste i sasvim slučajno nabasa na svoje društvo, tako se i svakome od njih morao desiti „klik“, kada su doživeli transformaciju ili ušli u sistem koji je umeo da ih iskoristi.

Postoji još jedan dobar engleski idiom kojeg vole navijači - „form is temporary, class is permanent“ - a svi ovi istinski heroji modernog fudbala doveli su ga do krajnjih granica. Uprkos svima, u inat onima koji su im govorili da treba da nađu drugu zanimaciju.

Nećemo krenuti redom, ali mnoge ste već prepoznali: druga i treća priča, dakako, govore o Fabiju Grosu i Luki Toniju. Prvi će posle Palerma zaigrati za Inter, ali će tek među Azurima postati heroj: gol u 120. minutu za pobedu nad domaćom Nemačkom u polufinalu Svetskog prvenstva, pa pobednički penal protiv Francuske; drugi će osvojiti „zlatnu loptu“ u Fjorentini i nastaviti da rešeta mreže i u dresu Bajerna i Juventusa, danas ga znamo kao jednog od najboljih špiceva u poslednjoj deceniji.

Deveta priča je ona o najboljem napadaču u istoriji svetskih prvenstava, čoveku koji nikada nije izgubio utakmicu u reprezentaciji kada bi dao gol, momku koji i dalje istrajava, Miroslav Klose, glavom i glavom.

Poslednja, deseta, je Ijan Rajt, dovešće ga Arsenal za tada rekordnih dva i po miliona funti i daće 185 golova na starom Hajberiju, postati legenda engleskog fudbala i iako neće podariti svoj DNK, hoće vaspitanje i makar procent talenta svojim naslednicima.

Osma priča je o jednom drugom rekorderu, meksičkog fudbala, najskupljem igraču u istoriji zemlje opčinjene fudbalom: Oribe Peralta tek sa 30 godina postao je strelac od kojeg se svi plaše, a ima i zlatnu medalju za Olimpijskih igara, na kojima je pomogao klincima da sruše Brazil.

Junak pete priče je Dado Pršo, pamtiće ga po golovima njegovim, posebno po onom pokeru pogodaka u Ligi šampiona, gde je sa Monakom dogurao do finala, pa posle osvojio i titulu u Škotskoj, sa Rendžersom, eto šta može jedan automehaničar. Momak iz šeste priče, Riki Lambert, debitovaće veoma kasno za engleski nacionalni tim, i mada u Liverpulu nije briljirao, mada je bilo čudno što su ga doveli, ostvario je san i na velika vrata se vratio na Enfild.

Igrač broj sedam je, naravno, Marko Materaci, petostruki osvajač Serije A, te sopstvenik zlatnih medalja sa Svetskog prvenstva i iz Lige šampiona, i šta više reći...

A onaj iz prve i ovaj iz četvrte? Pa oni su, to je valjda jasno, i povod i poenta ovog teksta. Ves Morgan i njegov ortak u plavom dresu Džejmi Vardi, dva od tri najbolja igrača Lester Sitija u ovoj sezoni, nezaustavljiva gromada od kapitena i snalažljiva lisica od špica, odbačeni i prezreni postali su najveće zvezde najplaćenije i najpopularnije lige na svetu, i još samo četiri koraka, samo četiri pobede, dele ih od večnosti, o kojoj tamo maja 2008. na Siti Graundu i tamo avgusta 2011. na Flitvudovom Hajberiju nisu smeli ni da sanjaju...

Ili je upravo razlika što oni jesu sanjali, čak i ako to nisu mogli ni smeli nikome da kažu?

Hoće li Vardi i Morgan uspeti da promene shvatanje fudbala, da utuve u glavu skautima, trenerima i gazdama da nije sve u onim dečacima koji se pokažu u najranijoj mladosti pa ih odmah proglase za novog-nekoga – od Ronaldinja, preko Zidana, do Gaskojna – već ima nešto i u nižim razredima, ima strasti i plamena i u tom nezgrapnom, neravnom kamenju koje su neimari odbacili, ima velikih priča, velikih kao ovih deset, svuda okolo, samo je potrebno da obratite pažnju na labuda sakrivenog među patkama.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu