Pola veka od “Rumble in the Jungle“: Iza zidova stomaka ajkule

Senke plešu.

Neshvaćeni pesnik harlemske renesanse Melvin Tolson živeo je nekoliko ćoškova od ulice u kojoj je rođena najcrnja senka tih dana. Koračao je ulicom, preturao po džepu šibicu i prelomljenu cigaretu od duvana koji navodno raste tu u Teksasu i razmišljao o sledećoj kolumni koju će napisati. Prvoj sledećoj pretnji smrću. Prvom sledećem udahu i nikotinu na nepcima, tamo, na kraju ulice. Ponekad treba ostati u mraku. Pustiti žar.

Kao u poemi o morskoj kornjači i ajkuli.

"Iza zidova stomaka ajkule..."

Džordž Formen bio je najcrnja senka tih godina. Odrastao na ulicama Maršala, po kojima su pesnicima i slobodozborcima prosipani zubi i creva, uvek je imao istu sliku pred očima. Tik iznad rukavica, crno-belu, zakačenu za ogledalo, sliku svog dečačkog junaka.

Ko kaže da klinci koji jako udaraju ne vole pesnike. Njegov je heroj leteo kao leptir i ubadao kao pčela, ostavljajući stih i osmeh za svaki aperkat: "Soni Liston je veliki, ružni medved i kada ga budem pobedio, kunem se, pokloniću ga Zoološkom vrtu".

Senke plešu i Big Džordž preko rukavica ponovo gleda istu sliku. I opet nema boja. Muhamed Ali ga posmatra preko raskriljenog garda, sa još jednim osmehom i još jednim stihom između bandaža i kože.

Između očiju i mozga velikog boksera i svetskog šampiona Džordža Formena tog 30. oktobra 1974. godine u Zairu, tačno na kraju šeste runde, beskrajno se otkucavao poslednji stih njegovog starog komšije Melvina.

Iza zidova stomaka ajkule. Iza zidova stomaka ajkule. Iza zidova stomaka ajkule.

****

Alijeve rukavice (ne sa ovog meča) na aukciji (©Reuters)

Bila je to godina kada su Bob Marli i Erik Klepton napisali "I shot the sheriff". Iako su tih godina još uvek samo šerifi ubijali. Nevine. Evropljani su pevali "Waterloo", ali na drugom kraju sveta niko nije imao nameru da se preda. U bioskopima je izašao drugi deo Kuma. Stiven King je objavio svoju prvu knjigu. Jugoslavija je dobila ustav koji će joj presuditi mnogo podmuklije nego što su Plavi presudili Zairu, na Svetskom prvenstvu u Zapadnoj Nemačkoj. Bajević je počeo da broji i stao na devet. Nokaut.

Baš u gradu iz kog je čitavim današnjim Kongom stolovao diktator Mobutu Sese Seko, brojalo se do važnijeg nokauta, u meču koji će, tačno pola veka kasnije, ostati jednako važna kulturna referenca kao bilo koji detalj iz prethodnog pasusa i jedan od tri najbolja boks meča od kad se ljudska bića udaraju pesnicama.

Da, prošlo je 50 godina od “Rumble in the Jungle“.

Čitava predistorija tog bokserskog dvoboja, mala je istorija Sjedinjenih Američkih Država 20. veka.

Prva bokserska faca svetskog kalibra - sjajan udarački talenat i urođeni dar za pričanje i prodaju priča - iskoristila je televizijski bum šezdesetih. Iako je prošlo svega nekoliko godina od tog događaja, u socrealističkim stanovima se usred mraka dnevne sobe upo noći, prepričavalo šta se sve dogodilo kada se Kasijus Klej vratio sa olimpijskim zlatom iz Rima.

Sa sve medaljom oko vrata seo je da večera negde u Lujvilu i samo što se spustio na stolicu, gazda lokala je prišao da ga izbaci: "Crnčuge nisu dobrodošle u moj lokal". Uzalud je Kasijus pokušavao da mu objasni da je došao da proslavi olimpijsko zlato, rednek mu je u lice sasuo da on za njega nije olimpijski šampion, nego i dalje samo - "crnčuga". Klej je u sledećoj sceni ispred lokala naređao tuce pijanih kretena koji su krenuli da ga prate i medalju bacio u vodu.

Posle je odlučio da postane profesionalac, posle je Sonija Listona poslao u zoološki vrt, posle je shvatio da mu je ime robovsko i postao - Muhamed Ali, primivši islam.

Sigurnim koracima za njim su išla dva boksera - Džo Frejzer i Džordž Formen, koji su bili i olimpijski pobednici posle Kleja (Frejzer 1964, a Formen 1968. godine).

Plakat za okršaj (©AFP)

Odluka Muhameda Alija da 1967. u regrutnom centru u Hjustonu tri puta zaredom odbije da se odazove na poziv da pristupi vrsti vojnika koji će posle nekoliko dana odleteti u Vijetnam, promenila je istoriju boksa. I odložila neminovno.

Ali je bio siguran u svoju odluku: "Vijetkongovci mi ništa nisu skrivili, zašto bih išao da ih ubijam? Uostalom, nisu me oni nikada nazvali crnčugom, nisu me oni ponižavali. To je radio neko drugi".

Zbog dezerterstva i koječega, Ali je osuđen na pet godina zatvora i poveliku novčanu kaznu, što je posle plaćanja kazne i kaucije preinačeno. Kazna za boks je ostala na snazi - Ali je suspendovan na tri i po godine.

Formen i Frejzer su iskoristili to vreme, prvo je “Smokin Joe“ postao šampion sveta, a zatim je to uradio i Formen.

Kada se vratio u ring, Ali je upravo protiv Frejzera boksovao za titulu i u meču koji je nazvan "borbom veka", pretrpeo je poraz. Više nije leteo kao leptir i ubadao kao pčela. Srce šampiona ipak nije odustajalo. U revanšu tri godine kasnije pobedio je Frejzera i to ga je dovelo do prilike da se sa Formenom bori za pojas svetskog prvaka.

Iako će mnogi reći da su borbe Frejzera i Alija, čitava trilogija krunisana "Trilerom u Manili", bile vrhunac sporta, meč Formena i njegovog dečačkog heroja, održan u Kinšasi ostao je unikatan.

“Rumble in the Jungle“ ostao je jedini susret dva velika boksera i čoveka.

****

Džordž je udarao kao svinja.

Na to se svodio svaki opis njegovog stila. Pojaviće se Majk Tajson godinama kasnije i pobiće se legendarni bokserski komentatori u nadgornjavanju na čiji stil Tajson više podseća. Nekima je više ličio na Frejzera po ritmu kojim se kreće i ritmu u kom zadaje udarce. Silina svakog upućenog udarca iz dubine mraka u stomaku, neodoljivo je podsećala na Formena.

Bio je kao senka sa maršalskih ulica, ali ne kao senka čoveka, koji na dve noge korača u pravcu svetlosti. Nego senka mračna kao slutnja, senka napuštene zgrade, čiji duhovi završavaju tačno tamo gde se dodiruju slezina i želudac, ili tamo gde temporomandibularni zglobovi drže ljudske čeljusti.

Džordž je bio ubica i imao je svoj način.

Oko 60.000 ljudi bilo je na stadionu (©AFP)

Prvo raširi laktove u gardu više nego što bi bilo koji trener preporučio, kako bi navukao protivnika da krene u napad. Onda plasira mlak direkt pored glave, tačno na sastav vrata i ramena rivala. A onda ga tom rukom samo malo privuče i opali šest počasnih plotuna u jednom krošeu. Ili, nedaobog, aperkatu.

Kada je diktator Mobutu odlučio da kupi prava na borbu, Ali je gazio ka 33. rođendanu, a Džordž je - takav, u punoj snazi i sjajnoj formi - tek preturio 26.

Kladioničari su na Alijevu pobedu davali tri puta više para nego za pobedu “Big Džordža“. Ljudi u Zairu i čitavoj Africi? Davali su život najstarijeg kontinenta za pobedu svog heroja. Oni snimci Titovih žurnala kako mazi nasmejanu afričku decu, bili su treptaj jednog Alijevog dana. Provodio je vreme svakoga dana sa doslovno desetinama hiljada ljudi. Treneri su bili zabrinuti jer je za to vreme Džordž trenirao i šetao sa psom.

Ali je, ipak, imao plan.

****

Senke plešu.

Samo jedna pleše. Radijski komentatori upljuvali su mikrofone tokom prvih nekoliko rundi borbe u Zairu. Ono što im se dešavalo pred očima, nisu videli nikada pre.

Muhamed Ali, još dok se nije zvao tako, uspostavio je svoj način borbe i nije slučajno za njega pronašao metaforu u leptiru. Nije bilo tačke na podu ringa, koju od prvog do poslednjeg gonga Ali ne bi preleteo. Pogled na njegova stopala bio je kada zenice prinesete rubu gramofonske ploče koja se vrti i vrti i vrti. Savršenstvo kompleksnog kretanja u jednoj liniji čiji je kraj neumitan. Samo što kad iglu sklonite sa ploče, ona zaškripi i savršenstvo nestaje. Klej i Ali - čak i posle suspenzije, premda je usporio - uspevali su, a da zenice ne primete, da sklone iglu sa ploče i promene ritam. Protivnik bi tada upao u kontra ritam i igla bi završila tamo gde igla na kraju mora da završi. Šampionska melodija uvek za iste uši.

Njegov stil se s godinama jeste promenio, ali način na koji je odlučio da parira čoveku čija je pesnicama bila kao slonova noga, zaprepastio je sve u hali, te 30. noći oktobra 1974. godine.

Rope-a-dope. Tu strategiju možda su primenjivali neki pero laki borci. Možda i neki šampioni. Ali ne Ali. Ali ne protiv Formena.

"Ali, ne..."

Prodavao se i Alijev štitnik za zube (©Reuters)

Uzaludni su bili povici iz ugla. Nije plesa i čekao da pronađe do sada neviđen ugao i plasira udarac predugom rukom. Ali se naslonio na konopce i trpeo.

"Delovalo mi je da je to - to", priznao je decenijama kasnije nasmejani Džordž Formen. "Ubijao sam svakim udarcem nadu da će moći ponovo da udahne. Stvarno sam silovito zatezao i mislio sam da bi uskoro mogao da završi na podu. A onda je krajem šeste runde počelo da mi se muti..."

Formen je od silnog udaranja u Alija izgubio vazduh. Gegao se i gledao preko rukavica svog junaka iz detinjstva i u praznom pogledu mogao bi da mu se pročita poslednji stih Melvina Tolsona.

Samo da ga se u tom trenutku setio, shvatio bi Formen šta mu se sprema. Ovako je gledao kako Ali čuva još jedan osmeh i još jedan stih za kraj. I nije mogao ništa.

"Šta je Džordže", urlao je Ali. "Je li ovo zaista najbolje što možeš? Stvarno sam razočaran čoveče. Ne možeš jače od ovoga?"

****

Džordž Formen na podu (©AFP)

Melvin Tolson nije doživeo najteži napad američke vojske na Sajgon, 1966. godine. Umro je 15 dana ranije, u Teksasu, gde je živeo i pisao. U istoj sobi u kojoj je zapisao poemu s početka ove priče.

Kako je Karver od Čehovljevih pripovedaka pravio poeziju, tako je od Tolsonove poeme u Zairu, osam godina posle njegove smrti, nastao boks meč.

Ponekad, dok lovi u tami, "razderana glađu od ponora jata", ajkula proguta morsku kornjaču - celu. Kornjača baš u tom času uvuče "svoju kožastu glavu i grabežljive kandže" i nastavlja svoj "put u pakao".

A onda, kada dođe na samo dno ajkulinog mraka, "halapljivim čeljustima koje seku čelik, krči svoj put do slobode".

Tamo, "iza zidova stomaka ajkule".

Baš tamo se uputio Muhamed Ali, posle gonga za kraj šeste runde, kada je zadihani Džordž Forman tražio jedan dah više. Da preživi.

Nije.

Ali je šest rundi ležao na konopcima i čekao da padne na dno Formenovog mraka jer mladi je šampion bio ajkula ubica. A onda je "halapljivim čeljustima" i "grabežljivim kandžama", počeo da zadaje udarce po Džordžovoj skripti. Jedan mlak, pored glave, gde se spajaju vrat i rame, onda blago povuče, pa drugi svom snagom.

"Imao sam čast", govorio je izbezumljeno u kameru dečak sa maršalskih ulica. "Imao sam čast da se borim sa njim. Prvo me je nadmudrio. Onda me je nadboksovao".

Avion koji je Alijev tim pripremio na aerodromu u Kinšaci, za slučaj da Džordž tako jako udari njihovog pulena da ovaj mora hitno u bolnicu - plašili su se da će ga doslovno ubiti - na kraju nije odleteo u Madrid.

Odleteo je u istoriju dugu pola veka, koliko traje priča o Rumble in the Jungle.

Ali se u dženetu prostranom kao nebesa odavno kreće kao leptir.

Džordž je i dalje dobri, nasmejani tip, koji i toliko godina priznaje da je bio prekoputa najvećeg ikada. "Ne najvećeg boksera ikada, to je svakako uvreda. Najvećeg čoveka kog sam ikada upoznao".

Formen je pre pola veka naučio kako senke plešu.

Ponekad treba pustiti žar. Ostati u mraku do kraja ulice. Zbog prvog sledećeg udaha.

"Iza zidova stomaka ajkule..."