Petar Đorđić prvi put o prelasku iz Vojvodine u Partizan: Sve se izdešavalo u jednom danu

Dva puta u manje od godinu dana Petar Đorđić ustalasao je domaću rukometnu scenu. Baš kao što su njegovi razorni šutevi prave bombe za protivničke golmane, tako su i vesti o povratku u srpski rukomet, u redove Vojvodine, a onda i nedavni prelazak iz Vojvodine u Partizan predstavljale prave medijske bombe.

O tom transferu, ali i najinteresantnijim detaljima iz svoje prebogate karijere, o iskustvu iz Bundeslige, osvajajnju Lige Evrope sa Benfikom, reprezentaciji Srbije, od koje se definitivno oprostio, uticaju oca Zorana, nekadašnjeg vrhunskog golmana, na njegov rukometni put, 34-godišnji skoro pa dvometraš govorio je za sajt RK Pertizan.

Crno-beli su ga nedavno kao pojačanje predstavili vrlo emotivnim marketinškim videom, uz podsećanje na dane kada je Zoran Paša Đorđić sa crno-belima osvojio prvu titulu državnog prvaka u klupskoj istoriji. 

“Bio je to poseban trenutak za mene. Kada sam u prostorijama kluba video stare fotografije, na kojima je i moj otac, emocije su mi bile pomešane. Osetio sam veliki ponos, sreću, odgovornost i dobio novu motivaciju. Sve oko mog potpisa sa Partizanom se jako brzo izdešavalo, bukvalno u jednom danu, i kada sam ispričao tati, bio je iznenađen, ali me podržao. Nikada mi se nije mešao u karijeru, niti je voleo da priča o sebi. Vrlo je skroman i, kada je postizao velike uspehe, radovao se na takav način da to ne mogu svi da vide. Kada sam kao dete sa strane posmatrao njegovu karijeru, to sam želeo i za sebe i znam sigurno, a mama mi je to i potvrdila, da mu je drago što sam deo Partizana,” istakao je Petar za klupski portal.

Iako deluje da mu je rukomet kao opredeljenje bio predodređen, Petar otkriva kako mu je zapravo rukomet “ušao u krv”: 

“Tata nije voleo da priča o rukometu, niti me je terao da treniram. Jedina dodirna tačka koju sam imao sa rukometom bile su video kasete. Kao golman je stalno gledao kasete posle treninga i voleo sam da gledam sa njim. Kad završi sa kasetom, da je meni i ja sam na svom malom televizoru po ceo dan gledao te snimke. Imao sam stvarno ludačku želju za rukometom, tražio sam da me vodi na treninge kad god može. Brat i ja smo se po kući stalno igrali loptom i jedva smo čekali da završimo domaće zadatke da bismo išli napolje da igramo rukomet ili fudbal. Sa sedam godina sam počeo da treniram i mama je ludela zbog škole jer sam vezivao po 2-3 treninga, igrao i sa mojom generacijom i sa mlađima. Učio sam da bih mogao da prolazim razrede, ali mi to uopšte nije bila interesna sfera.”

(@RK Partizan/Maja Nastić)

Neosporan talenat, poduprt velikom željom, doveo ga je već sa 17 godina u Bundesligu, i to u tim zajedno sa ocem:

“Mi smo jedini otac i sin koji su ikada igrali zajedno u Bundesligi. U Nemačkoj u najvišem rangu možete igrati tek sa 17 godina i ja sam tada odlučio da odem kod tate u Veclar. Godinu i po dana smo igrali zajedno, a onda je nekoliko utakmica bio moj trener, pre nego što sam otišao u Flensburg. Sa ove tačke gledišta sve je tako brzo išlo. Međutim, sa prelaskom u Flensburg došli su i teški trenuci. U Veclaru sam, recimo, na poslednjih pet mečeva dao 40 golova, bio sam u odličnoj formi, a onda u Flensburgu osam meseci bukvalno nisam ulazio na teren. Shvatio sam da je to totalno drugi svet, viši nivo profesionalizma, drugi način života. Najbolji danski i nemački rukometaši, superzvezde, igrali su tada u Flensburgu. Teško mi je palo prvo odvajanje od porodice, a pritom sam mesece proveo na klupi.”

Sve se promenilo kada je Ljubomir Vranješ preuzeo mesto šefa stručnog štaba:

“Ljuba mi je bio kao drugi otac. Kada sam tek došao u Flensburg on je bio sportski direktor, ali mi je mnogo pomagao. Svakog dana mi je pokazivao nešto, trenirao sa mnom individualno. Kasnije je preuzeo mesto trenera, ali mi ni on nije dao odjednom da igram, nego je sve to bilo na kašičicu, svaki minut sam morao da zaslužim. Tokom moje druge godine u Flensburgu osvojili smo Kup pobednika kupova i u finalu sam dao devet golova. To je bila poslednja utakmica pred pauzu, kasnije smo imali teške pripreme i Ljuba je pred Superkup sa Kilom došao i rekao mi da planira da ja budem prvi levi bek. Bio sam toliko srećan da ne mogu da opišem taj osećaj, a onda sam baš na tom meču povredio ukrštene ligamente. Ceo svet mi se srušio. Bio sam mlad, u punoj snazi, smatrao sam sebe nedodirljivim i mislio da ništa ne može da se desi.”

Usledio je potpis za Hamburg, u kojem je Zoran Đorđić tada bio trener golmana. Novi klub, ali stara povreda, koja je Petra udaljila sa terena na duže staze:

“Bilo mi je mnogo teško nakon prve operacije. Posle 2-3 meseca osetiš se kao da te ceo svet zaboravio. Tokom oporavka sam potpisao za Hamburg, jer sam imao baš dobru ponudu i tata je bio tamo, iako mi je bilo žao što ostavljam Ljubu koji je toliko uradio za mene. Prošlo je manje od pola godine kada sam doživeo povredu istog kolena i morao ponovo na operaciju. Doktor je rekao da moram duže da odmorim i da bi treća operacija već predstavljala ozbiljan problem. Iskreno, pomislio sam da je to kraj moje karijere, a imao sam tek 22 godine. U tom periodu rodila se Klara, moja ćerka, i ja sam opet verovao da mogu da se izdignem psihički i napravim nešto veliko na rukometnom terenu. Kasnije sam se vratio u Flensburg, ali je Ljuba otišao u Vesprem i nisam hteo da ostanem bez njega. U Meškov Brestu sam na neki način vratio karijeru, igrao dobro i ponovo privukao pažnju.”

Benfiku i Lisabon, Petar je izabrao kako bi potražio mir posle prenapornih sezona, a zapravo je pronašao raj i na privatnom i na klupskom planu:

“Hteo sam da odem u Lisabon na godinu dana i da se vratim u Nemačku. To je bio plan. Međutim, u Benfici sam prepoznao projekat koji ima veliki potencijal da uspe. Moja porodica i ja smo pronašli mir, a ja sam opet gajio neizmernu ljubav prema rukometu, jer sam bio ispunjen i na privatnom planu. Odlučio sam da ostanem posle tih godinu dana, iako su neke ekipe iz Nemačke nudile neuporedivo bolje finansijske ponude. Meni taj mir i ljubav ništa nije moglo da plati. Igrao sam odlično i video put kojim želim da idem. Posle svih uspona i padova u karijeri, sezona 2021/22 je bila magična, krunisana trofejom Lige Evrope.”

Momenat kada je zagrlio decu i suprugu posle osvajanja pehara popularni Paša pamtiće do kraja života. U oproštajnom video snimku, u kom se Benfika krajem decembra 2023. zahvalila srpskom beku za svaki gol (a bilo ih je preko 1.000), jedan od kadrova jesu suze radosnice i deca u čvrstom zagrljaju, zajedno sa trofejom koji je najveći uspeh u istoriji portugalskog rukometa.

“Uvek sam se pitao zašto sportisti plaču i ja sam prvi put u životu doživeo takve emocije nakon osvajanja Lige Evrope. Toliko sam plakao da me je supruga pitala da li je sve u redu sa mnom. Tolika radost, olakšanje, neverovatan osećaj koji nikada neću zaboraviti. Pritom sam bio najbolji strelac takmičenja. U tom momentu sam pomislio da mi je Bog možda vratio za sve ono što sam verovao da će biti, što nisam odustao. Uvek sam smatrao da loša iskustva čine čoveka jačim. U trenutku bude bolno i teško ti je da shvatiš zašto se nešto dogodilo, ali sve u životu ima svoje zašto i kako.”

Iako je odrastao i profesionalnu afirmaciju stekao u Nemačkoj, nastup za reprezentaciju Srbije nije se dovodio u pitanje. Dres Orlova je još jedna stavka u karijeri na koju je posebno ponosan, ali na tu priču, kako kaže, stavljena je tačka:

“Debi za nacionalni tim se ne zaboravlja. Igrali smo protiv Grčke u Zaječaru, a selektor je bio Jovica Cvetković. Imao sam 18 godina i bio najmlađi u ekipi. Posle toga smo išli na Mediteranske igre koje smo osvojili. Dao sam četiri gola u prvoj utakmici, znate šta je to bilo za mene? Sanjao sam da, kao tata, igram za zemlju u kojoj sam rođen i srećan sam zbog svakog nastupa koji sam upisao. Posle Evropskog prvenstva u Nemačkoj sam odlučio da više ne igram za nacionalni tim iz privatnih razloga, prvenstveno zbog dece. Klari je rođendan 18. januara, a ja sam godinama unazad tog dana bio na okupljanjima, prvenstvima… Došlo je vreme da mesto prepustim nekom mlađem.”

Priliku da prvi put živi i igra rukomet u Srbiji nije želeo da propusti, pa je krajem 2023. godine potpisao ugovor sa Vojvodinom:

“Život u Srbiji je bio moja velika želja. Hteo sam da mi deca odrastaju ovde, da imaju jedno mesto koje će zvati kućom. To se ostvarilo kada sam iz Benfike prešao u Vojvodinu, ali na ljudskom planu stvari nisu išle u pravcu kojim je trebalo. Možda sam ja odrastao u nekom drugom sistemu, odgajan na drugačiji način, sa nekim drugim vrednostima i mislim da je bolje što smo se rastali i krenuli svako svojim putem. Naravno da se plasira priča da sam zbog Partizana otišao iz Vojvodine, ali nije tako. Poziv kluba sam dobio tek nakon što sam stavio tačku na saradnju sa Novosađanima,” zaključio je Petar Đorđić, veliki Partizanov adut u pokušaju da prekine decenijsku vladavinu Vojvodine u srpskom rukometu.