INTERVJU NEDELJOM - Dača Ikodinović: Sportska penzija za ujaka, babu, dedu i strica!

Čak ni poziv čelnika novoizabranog rukovodstva Vaterpolo saveza Srbije nije odobrovoljio Danila Ikodinovića da se „iz keca u keca“ aktivira i svojim bogatim iskustvom pomogne u stvaranju nekih novih šampiona. A dok po njegovim kriterijumima ne dođu pravi ljudi na prava mesta, i dok se u društvu ne formiraju preduslovi za zdravo funkcionisanje svih sportova, Dača se sa velikim ushićenjem prepustio svojoj davnašnjoj ljubavi – ugostiteljstvu.

Zato smo druženje upriličili u prostranoj letnjoj bašti njegovog sve popularnijeg restorana „Tako je suđeno“ koji se nalazi u blizini zgrade Opštine Novi Beograd.

"Ceo život sam želeo da imam svoju kafanu, samo što nisam mogao to zadovoljstvo sebi da priuštim, pošto sam igrao vaterpolo. U vreme moje generacije nije se izlazilo u klubove, diskoteke i na splavove, već u kafane. Ta starija ekipa vaterpolista prvo nas je odvela na boemisanje u Skadarliju, gde smo najviše posećivali „Dva jelena“ i „Tri šešira“. Redovni smo bili gosti i u „Ima dana“, ali smo se jedne večeri tamo posvađali s muzičarima. Ostavili smo im to veče para i para, a oni nisu hteli da ostanu i sviraju nam pet minuta duže. Ubrzo smo skadarlijski ambijent zamenili za nekada čuveni „Taš klub“,  kaže Danilo Ikodinović.

Jesi li ti to malo rano počeo sa vansportskim aktivnostima?
"Nisu to bile vansportske aktivnosti, nego vansportsko opuštanje, a-ha-ha... Imao sam tada 18 godina i nijedan sportista ne može bez tog vida ventila, da se razumemo"!

A je l’ ti neko nekad rekao kako je vama vaterpolistima lako po tom pitanju, jer kad uveče popijete malo više, ujutro na treningu vas voda brzo razbudi?
"A-ha-ha-ha... Mnogo je tada lakše ovima što treniraju na čvrstom tlu, veruj mi. Moram da dodam da je ta moja ljubav prema kafani nekako i genetske prirode, pošto je moj deda po ocu Milisav dugo držao kafanu na Rakovici, još tamo pedesetih godina. Ćale mi je pričao kako je deda odnosio pare u džakovima kući, iako je držao kafanicu sa 10 stolova. Za razliku od njega, ćale je mrzeo kafanu, ali je zato obožavao sport".

Da li si zahvaljujući ocu i počeo da treniraš vaterpolo?
"Naravno, zna se kako to ide kod nas. Jednog dana me odveo na bazen, gurnuo u vodu, odmah mi se svidelo i ubrzo sam počeo s treninzima. Za vreme puberteta sam imao krizne periode, pošto mi je teško padalo da idem na treninge dok se moji ortaci iz kraja zezaju".

Zahvaljujući kome ili čemu se nisi pokolebao?
"Ko zna šta bi bilo s mojom karijerom da nas treneri nisu terali na naporan rad i usmeravali čvrstom rukom. Kakva demokratija, ma kakvi bakrači... Naš mentalitet je poseban i jednostavno ne možemo decu da vaspitavamo na taj način".

Danas kada trener samo malo podigne glas, odmah dolaze roditelji i pitaju zašto se drao na njihovog sina. Od objašnjavanja na fin način nema ništa. Kako su tebe treneri učili da postaneš as?
"Ako ne uradim nešto kako treba, prvo bi se izdrali, a ako ponovim grešku, dobijao sam malo po glavi. I je l’ kasnije meni i mnogima iz moje generacije koji su na taj način sportski vaspitavani falilo šta? Jedino taj spartanski način daje rezultate. Normalno, uz malo batina, a-ha-ha"...

Pređimo na aktuelne teme. Ima li šta novo u s vezi tebom i vaterpolom?
"Vaterpolo je moj život i obožavam ga, ali ne idem već dugo na naše bazene. Jednostavno, ne mogu da slušam velike stručnjake koji vaterpolo znaju bolje od mene koji sam u tom sportu 30 godina. Gledam utakmice kod kuće i uživam. Međutim, da idem napolje i da se borim s vetrenjačama u bolesnom društvenom sistemu, gde uopšte nije definisano ko i kako finansira sport, ne želim! Iz tog razloga nisam bio oduševljen kada sam dobio poziv od ljudi koji su formirali novi Savez, da budem član Upravnog odbora ili Stručnog saveza".

Šta hoćeš da kažeš? Valjda se zna ko i kako finansira sport?
"Zna se, samo se ne zna po kojim kriterijumima se raspodeljuju pare iz budžeta. Uzmimo za primer nacionalna priznanja ili sportske penzije, kako ih neko zove. Sad da nikog ne imenujem, kako ne bi ispalo da opet nekog prozivam. Hoću da kažem da pored svih koji su zasluženo dobili tu penziju, postoji duplo više onih kojima ona ni po kojem osnovu ne pripada".

Zbog čega to misliš?
"Hm... Ako neki renomirani sportista ili sportiskinja prijave za svako drugo takmičenje ujaka i tetku, dedu, babu i strica kao svoje lične trenere, a oni veze nemaju s njihovim medaljama, šta to onda znači?! Znači zloupotrebu! Reč je o glupo ustanovljenom i nakaradnom sistemu dodele tih sredstava i zato je moglo da dođe do takvih mahinacija. A tu temu niko ne pokreće iz prostog razloga što bi onda neko poludeo i ukinuo svima priznanja, a ne samo trenerima, što je učinjeno 2009. godine. Na kraju krajeva, trebalo bi tu počast i ukinuti svima, majke mi rođene"!

I šta onda?
"E onda treba krenuti priču od nule i lepo dodeliti taj novac onim sportistima koji su ga svojim mukotrpno stečenim medaljama i zaslužili".

Znaš li kako je uopšte došlo do toga da neko prima sportsku penziju, a u životu „nije šutnuo ni mačku s praga“?
"Tako što je na početku rečeno da će sportsku penziju dobiti samo vlasnici olimpijskih medalja i odmah je bila frka, ko, šta, kako...! Potom se došlo na ideju da se računaju samo olimpijski sportovi. I tu je nastala velika polemika, posle čega su penziju svi živi dobili. Ni to nije bilo dovoljno, nego je omogućeno da prijaviš i svog trenera. Zbog svega toga prvi bih se odrekao svog nacionalnog priznanja ako će da ga ukinu svima, jer dobro znam šta sam sve uradio da bih ga dobio, za razliku od gorepomenutih ujaka, deda i stričeva".

Sportsku penziju su dobili i oni koji su davnih dana postali milioneri. Znaš li nekog od njih da se odrekao penzije u korist nekog bolesnog deteta ili siromašne porodice?
"Nešto ne znam da ima takvih slučajeva. U stvari, mislim da se Novak Đoković, posle osvajanja Dejvis kupa, odrekao svog nacionalnog priznanja. Uglavnom, šteta što je jedna u biti humana ideja dobila takav smisao. Kažem šteta, pošto ima dosta sportista kojima tih 800, 1.000 ili 1.200 evra, koliko iznosi najveća penzija, obezbeđuju normalan život bez crkavanja od gladi. Da je taj novac dobio ko je trebalo da dobije, budžet ne bi osetio. Međutim, pošto se od 200 zaslužnih sportista proširila lista na 1.200, naravno da se oseti".

Hajde da se vratimo na temu tvog eventualnog povratka u vaterpolo vode. Ima li šanse da ipak prihvatiš tu ponudu čelnika VSS-a?
"Bio sam godinu dana direktor VK Vojvodina i video sam koja je to muka, upravo zbog nerešenog pitanja finansiranja klubova. A da idem okolo i prosim pare? Dostojanstven sam čovek".

U kakvom su stanju beogradski bazeni?
"U istom stanju u kakvom su i srpski putevi, jer i njih stalno popravljaju, a oni su sve lošiji, a-ha-ha... Naime, Banjicu su nam dva puta renovirali i ona se raspada, Taš su renovirali jednom i on se raspada. I čovek onda mora da se zapita šta su to onda koji moj renovirali?! I to ne za male pare! Sad, nikoga da ne apostrofiram, ali tačno se zna ko je, šta i kad radio. Ako se hoće, sve to može da se sazna. Samo da ne bude kao ovo sad što su neke pohapsili, a neki se nikad neće naći iza rešetaka. I tako će uvek da bude u našem životu u ovoj zemlji. A mene su hteli da siluju što sam bio pijan i vozio brzo, teško povredio samog sebe i hvala bogu nikog drugog".

Jedino što je pored tebe nagrabusio i onaj „jugo“...
"Ok, ali debele sam pare dao na ime te štete, a koliko sam posle platio kaznu, najbolje ja znam. A koliko vidim, danas neki ubijaju ljude i decu i šta bude? Ništa, malo odu u istragu i ako im je tata malo jači i ima neke veze, nikom ništa. Pojeo vuk magarca. To je taj sistem! Sve sam na svojoj koži osetio, tako da sve što sam rekao nije nikakvo laprdanje, nego naše činjenično stanje".

Kada si već pomenuo nesreću, da li je tačno kako je jedna medicinska sestra, kada te hitna pomoć dovezla, prepoznala tvoje tetovaže i uzviknula: „Ljudi, ovo je Dača Ikodinović?“
"Kolale su raznorazne priče i ja nemam pojma šta je od njih prava istina. Znam samo da su mi posle nabijali na nos zašto su se doktori više potrudili za mene, nego za nekog drugog. Šta da kažem, ima valjda neka hijerarhija. Sigurno bi i u Americi tako bilo da je neko poznat tako nešto doživeo. Bilo kako bilo, ja tim ljudima koji su mi spasli život dugujem ogromnu zahvalnost. Spasli su mi i ruku. Jeste da je u funkciji 10 odsto, ali je tu.. Jbg, mnogo je drugačije".

Može li se reći kako si preživeo i zahvaljujući velikoj ljubavi i brizi ljudi koji te vole?
"Naravno, preživeo sam i zahvaljujući toj ogromnoj količini ljubavi moje porodice i prijatelja koji su bdeli nada mnom danima, kao i podršci koja mi je stizala sa svih strana od znanih i neznanih ljudi. Ma mogao bih o tome da pričam 10 godina. Valjda su mi zato i nudili da napišem knjigu. Odbio sam i zahvalio, pošto na sceni danas imamo dovoljno ovih spisateljica".

Da završimo razgovor s pričom o vaterpolu. Ima li Srbija i pored bušnih krovova bazena dobru perspektivu u ovom oduvek trofejnom sportu?
"Što se tiče struke i igrača, Srbija je nepresušan izvor, ali kad je organizacija u pitanju, nisam baš siguran da će i na tom planu sve biti dobro. Ima dosta loših stvari i ne znam kad će se one ispraviti".

Piše: Milorad Plazinić