Hrvatski dodatak za zlatni sjaj srpskog vaterpola: Ako čoveku damo veru, može osvojiti svet

Nekada suvi kvalitet nije najvažniji, nego su to poverenje i istrajnost. Individualno gledano u Parizu je možda i bilo jačih od Srbije, ali kompaktnijeg tima nije bilo. Vrteo je kocku Uroš Stevanović, pomerao deliće, tražio im pravu poziciju i svakom pronašao adekvatno mesto. Da bi u tome uspeo, da bi napravio skladnu celinu, nije bilo dovoljno napraviti odgovarajući izbor vaterpolista, već i ljudi za stručni štab. Potrebno je pobediti sujetu za tako nešto, priznati da sam ne znaš sve najbolje, da ti je potrebna stručna pomoć u određenim oblastima. Potražio ju je selektor Srbije u Hrvatskoj.

Među prvim potezima koje je Uroš Stevanović povukao, odnosno brojeva koje je okrenuo, bio je Dajane Zoretić. Evidentirao je neke od problema – kondicija i fizička sprema. Čvrsto je verovao da dugogodišnja saradnica Vjekoslava Kobešćaka u dubrovačkom Jugu može da mu pomogne, da dovede srpske vaterpoliste na neophodan nivo za vrhunski rezultat i nije se prevario. Kruna kratkoročne saradnje, za koju bi bilo dobro da potraje, bila je olimpijska medalja u Parizu, i to najsjajnija.

Dajana Zoretić umnogome je doprinela da srpska vaterpolo reprezentacija treći put uzastopce bude olimpijski šampion, a Riječanka je za Mozzart Sport govorila o počecima u vaterpolu, kako je došlo do toga da postane deo stručnog štaba Uroša Stevanovića i na čemu je najviše radila, kako je doživela finale Olimpijskih igara i sportski rivalitet dve vaterpolo sile, a takođe i o zluradim komentarima da je ‘ubačeni element’ i ‘trojanski konj’ u državnom timu Srbije.

Kako je uopšte došlo do toga da budete u vaterpolu, da vam se otvore vrata i tog sveta?
„Pre nego što bilo šta drugo kažem, najpre želim da se zahvalim glavnom treneru Urošu Stevanoviću, koji je od prvog našeg razgovora verovao da sam ja ta koja će sigurno dovesti celi tim u top formu u trenutku kada je to najvažnije. Ono što uvek ističem u razgovoru s drugima jeste njegova empatija i zahvalnost, što je u meni izazvalo neopisivu emociju. Čovek se, doslovno pet minuta nakon osvajanja zlata, setio da me nazove i proveri gde sam na tribinama, a zatim je došao po mene kako bismo zajedno proslavili uspeh. Takođe, želim da se zahvalim svim igračima koji su nosili teško breme, kao i celom stručnom štabu, jer smo jedni drugima bili oslonac u dobrim i lošim trenucima”, počela je Dajana Zoretić razgovor za Mozzart Sport i nastavila:
„Moj put prema vaterpolu traje već 31 godinu, iskreno. Kao dete, s šest godina, počela sam se baviti plivanjem. Primorje je tada bilo jako i u plivanju i u vaterpolu. Roditelji nikada nisu imali brige o tome gde smo, u to vreme bez mobilnih telefona. Uvek smo ostajali i gledali treninge i utakmice vaterpola, jer smo se svi zajedno družili. Nekoliko godina kasnije preselila sam se u Zagreb zbog studija i plivala za jedan zagrebački klub, no entuzijazam prema drugim sportovima nikada nije nestao. Uvek sam, kao i danas, bila prisutna na utakmicama različitih sportova i učila iz viđenog. Nakon što sam diplomirala na Kineziološkom fakultetu u Zagrebu, upisala sam doktorat i od prve godine počela da istražujem novu metodu treninga u sportu na čemu sam i doktorirala. U tom sam procesu dobila podršku kondicionog trenera Hrvatske vaterpolo reprezentacije, Pere Kuterovca, koji je ujedno bio i moj plivački trener s kojim sam postigla značajne uspehe. On je 2012. predložio Vjekoslavu Kobešćaku da me angažuje kao kondicionog trenera U19. Od tada počinje moj pravi put i razvoj u vaterpolu. Povezivanje znanja koje sam stekla od eminentnih naučnika i profesora, zajedno s praktičnim iskustvom sa Kineziološkog fakulteta u Zagrebu, te mojim kritičkim promatranjem naučne literature i pisanjem naučnih radova, podstaklo me je da razmišljam o tome kako da primenim sve to na vaterpolo, s obzirom na to da nema puno naučnih istraživanja u tom sportu. Kada gledam današnje igrače prvih ekipa svih reprezentacija, većinu njih sam proučavala kroz kondiciju dok su bili mlađi. Sve beležim u svojim beležnicama, što mi je dodatno pomoglo u trenažnom procesu za Olimpijske igre. Trenutno, pišem još jedan diplomski rad na komunikacionim naukama, gde vaterpolo proučavam kroz marginalizaciju analize sadržaja na različitim portalima”.

Dugo ste radili u Jugu, sarađivali sa Vjekoslavom Kobešćakom, je li za Vas s poslovnog aspekta najvažnija osoba u vaterpolu?
„Ako gledamo s poslovnog aspekta, teško mi je da označim jednu jedinu osobu kao najvažniju u vaterpolu, jer da nije bilo svih onih koji su mi prethodno preneli znanje, koji su verovali u mene i preporučili me Vjekoslavu Kobešćaku, možda bih se danas nalazila u skroz drugačijoj sferi. Ono što mogu da istaknem kao ključni trenutak u mojoj karijeri je razdoblje nakon tri godine saradnje s Vjekoslavom Kobešćakom, kada je on prešao u VK Jug 2015/2016. To je bio trenutak kada je moja karijera u vaterpolu počela da se uzdiže, a njegov poziv – iako sam bila druga opcija, znaće on o čemu govori) – bio je važan okidač za taj uspeh. Sećam se jula 2015. kada sam prvi put kročila u Jug i stala ispred najboljih igrača sveta, olimpijskih pobednika. Tada sam osetila veoma veliko strahopoštovanje i tog trenutka sam se zapitala hoću li uopšte moći da odgovorim na sve izazove i imam li dovoljno znanja za taj posao. Pripremala sam se za svaki trening kao da se radi o ispitu na fakultetu, s namerom da, ako pitaju – a pitanja su dolazila – mogu ih uveriti u smislenost svakog zadatka koji radimo. Puno sam radila, proučavala, pratila i gledala utakmice svih klubova. Takođe sam polako počela da radim i s drugim klubovima, uvek u dogovoru s Vjekoslavom Kobešćakom. Saradnja s njim trajala je punih deset godina, a njegov studiozni pristup radu, organizacioni perfekcionizam i doslednost u svemu što radi, duboko su me inspirisali i oblikovali kao stručnjaka, i u tom pogledu mogu reći da je Vjeko najvažnija osoba u vaterpolu”.

Reprezentacija Srbije dan pre polaska u Pariz (©Privatna arhiva Dajane Zoretić)

Pošto ste sa Vjekoslavom Kobešćakom radili u mlađim uzrastima reprezentacije Hrvatske i u Jugu, da li je u opticaju bila mogućnost da budete kondicioni trener reprezentacije Francuske?
„Da, postojali su dogovori i razgovori o mogućnosti preuzimanja uloge kondicionog trenera reprezentacije Francuske. Ubrzanje promene jedan je od najvažnijih i najmanje poznatih društvenih sila, i na temelju toga smatram da je u poslovnoj karijeri prirodno i zdravo doći do trenutka kada se može razmotriti preusmeravanje prema novim ciljevima i izazovima. Ovaj proces može doneti nove perspektive i prilike za lični i profesionalni razvoj”.

Uroš Stevanović mi je po imenovanju za selektora predočio da mu je velika želja da Vi budete deo njegovog stručnog štaba i reprezentacije Srbije. Jeste li se premišljali oko angažmana, kada je ostvaren kontakt i posle koliko ste pristali? I šta Vas je navelo da prihvatite posao?
„Imali smo tri konstruktivna razgovora koje bih nekako podelila u tri faze ideja, praktična primena – cilj i razlog zašto on baš mene želi. Sama činjenica da su razgovori trajali u tri faze svedoči o mom premišljanju, budući da bi to bio moj prvi angažman s A reprezentacijom. Reč je o totalno drugačijoj periodizaciji treninga u odnosu na klupski nivo, gde je fokus isključivo na jednom cilju, što ostavlja vrlo malo mesta za greške. Takođe, novo okruženje i način rada predstavljaju izazov koji je, uistinu, privlačan. Iskreno ću reći šta me je navelo da prihvatim ovu priliku: verujem da, ako nekome pružimo nadu, može postići uspeh, a ako mu damo veru, može osvojiti svet. Ono što mi je Uroš posebno istakao tokom tih razgovora jeste vera u moje znanje, a to mi daje uverenje da ćemo zajedno ostvariti jedan jedini cilj na koji naravno utiče puno faktora”.

Kako izgleda proces pripreme treninga? Pretpostavljam da ste zaduženi apsolutno za sve – treninge u vodi, suve treninge, teretanu, rehabilitaciju. Da plavite plan i program.
„U martu smo izradili opsežan plan temeljen na unapred postavljenim najvažnijim datumima. Nakon što je plan bio postavljen, razvila sam matricu dinamike povećanja volumena i intenziteta, procenu volumena i intenziteta, te odnos između volumena i prilagodbe, kao i taper (sužavanje) u procesu postizanja sportske forme. U neprekidnom sam kontaktu s jednim plivačem koji je deset puta zaredom bio evropski i pet puta zaredom svetski prvak, i s kojim dosta diskutujem o kondicionim treninzima izvan vode i u vodi, što mi puno pomaže u procesu izrade same periodizacije treninga. Svake sedmice Uroš i ja bismo se sastajali kako bismo odredili plan za tu sedmicu, usklađujući njegove ciljeve s ciljevima kondicionog dela treninga, kao i oporavkom, s naglaskom na prevenciju povreda tokom treninga. U procesu sam pomno pratila sve utakmice klubova u kojima su igrači nastupali. Nakon uvida u te utakmice, satima bih analizirala razne varijable treninga i zone plivanja, kako bi mogli da osiguramo individualizaciju treninga s obzirom na poziciju igrača u igri. U saradnji sa stručnim štabom, posebno s Bilijem i Ćirom, bila sam zadužena za vođenje treninga izvan vode, uključujući treninge na suvom - teretana, kao i treninge u vodi, gde smo grupisali igrače radi bolje kontrole njihovog trenažnog stanja. Kroz niz zadataka pratili smo njihovo stanje i precizno izračunali u kojoj zoni mogu biti na sledećem treningu. S obzirom da se tom procesu pristupa ozbiljno, to je izuzetno složen, ali i vrlo zabavan izazov usmeravanja na postizanje vrhunske forme. Kada je reč o rehabilitaciji, važno je naglasiti da na fakultetu postoji posebno usmerenje za taj segment, stoga nisam kompetentna u tom području. Ipak, imali smo na raspolaganju vrhunske stručnjake poput Vlade i Aleksa, koji su značajno doprineli tom aspektu”.

Stručni štab Srbije u Parizu (©Starsport)

Važi li program samo dok traju pripreme reprezentacije i tokom takmičenja, ili, pak, igrači treba da ga se prilagođavaju cele godine i Vi kontinuirano morate da im pripremate i šaljete?
„Klupska sezona je od izuzetne važnosti za klubove, naročito kada se radi o osvajanju trofeja, što je takođe ključno za trenere u ostvarivanju sportske forme. U slučajevima kada pojedini igrači ne učestvuju u Ligi šampiona i završavaju svoje trenažne procese i takmičenje nešto ranije, u dogovoru s Urošem osmišljavam trenažne programe izvan vode i u vodi, s naglaskom na kapilarizaciju i adaptaciju. Ritam koji prate svi klubovi u poslednje dve godine izuzetno je intenzivan i može biti izuzetno zahtevan za organizam sportista. Stoga je od najveće važnosti sprečiti pojavu znakova pretreniranosti i osigurati da igrači ostanu u optimalnoj formi kroz pažljivo planiranje i sprovođenje treninga”.

Kondicija je jednako važna koliko i taktika, kao i psihološka priprema. Jesu li srpski vaterpolisti kada ste počeli da radite sa njima kondicijski bili na optimalnom nivou?
„Zadovoljstvo mi je što ste postavili ovo pitanje i prepoznali važan aspekt koji nije direktno povezan s kondicionom formom igrača. Mogu s punim uverenjem reći da su svi igrači na pripreme došli u formi koja je bila očekivana i nužna. U trenažnom procesu postoji faza koja se naziva ‘taper’. ili sužavanje, što se može opisati kao poslednja pripremna faza pre ključnog takmičenja – period smanjenog volumena i intenziteta treninga. Ovo razdoblje može biti psihološki izazovno za sportiste, jer se u tom trenutku često stiče utisak kao da nisu trenirali celo leto, usled smanjenog nadražaja kojeg smo započeli 21 dan pre glavnog datuma takmičenja. Cilj je bio svake sedmice smanjiti volumen treninga za 20 odsto kako bismo postigli visoki radni potencijal i ubrzali procese oporavka, do gotovo savršene živčano-mišićne koordinacije, pravilne faze rastrećenja, kao i podsticanja motivacije, uzbuđenja i psihološkog opuštanja. Olimpijske igre traju 14 dana, tokom kojih se takmičenja održavaju gotovo svaki drugi dan. Cilj je doći u situaciju da u najvažnijim utakmicama igrači izgledaju kao da prethodno nisu imali intenzivne utakmice. U tom razdoblju ključno je prepoznati poverenje u trenera, kao i međusobno poverenje među igračima. Sećam se dana kada su se igrači vratili iz Podgorice i izrazili osećaj kao da nisu trenirali celo leto. Iako je to najizazovnija faza, upravo je to razdoblje bilo neophodno za postizanje željenih rezultata i verujem da je to najstresniji period za trenera i sportistu. To je kao poslednja faza poliranja dijamanta”.

Kakve emocije su kod Vas budile utakmice između Srbije i Hrvatske otkako ste u stručnom štabu srpske reprezentacije, kako ste doživeli finale Olimpijskih igara? Verujem da je bilo pomešanih osećanja. Jer, sa jedne strane ste odradili vrhunski posao i zauvek će ostati zapisano da ste doprineli osvajanju trećeg uzastopnog zlata Srbiji, postali ste olimpijska šampionka, a opet, sa druge strane, bez zlata je ostala vaša zemlja.
„Krenula bih s ‘fight or flight’. U okviru sportskih takmičenja, naročito onih koja donose snažna rivalstva poput utakmica između reprezentacija, prisutni smo bogatom spektru emocija koje duboko utiču na sve učesnike. U tim trenucima, neki se pojedinci mogu suočiti s izazovom mentalnog i emocionalnog procesuiranja situacije, što ih može dovesti do povlačenja ili izbegavanja potrebe za povezivanjem. Ova reakcija često proizlazi iz načina na koji se ljudi nose s pritiscima i očekivanjima koje sport nosi. Olimpijske igre, kao nadnacionalni fenomen i najinternacionalni sportski događaj, predstavlja snažnu platformu za promicanje vrednosti solidarnosti, mira i međusobnog razumevanja među narodima. Olimpijska porodica je platforma u kojoj jedni drugima pomažemo u uzajamnom rastu. Biti član olimpijske porodice je biti i građanin sveta, i otvorenog srca, i najboljom verzijom ‘sebe’, i najboljom verzijom ‘nas’. Gledati na ovaj način je i lični izbor. Tokom finala može se osetiti mešavina osećaja. S jedne strane, osećaj ponosa zbog dostignuća i uspeha sportista na najvišem nivou, a sa druge strane, svest o deljenju tih trenutaka s drugim nacijama, koje takođe nesebično rade na ostvarenju svojih sportskih snova. U suštini, važno je istaći da sport ima moć da postane most koji povezuje ljude, omogućujući svima da kroz zajednička iskustva prevaziđu razlike i grade duboke, empatične odnose. Sport nas podstiče na otvorenost i razumevanje u suočavanju s izazovima, a taj put vodi prema jačanju prijateljstva i saradnje. Sport nije samo fizička disciplina; on predstavlja priliku za ličnu refleksiju i rast. Verujem u snagu sporta da pomera granice, ne samo u fizičkom smislu, već i u sferi emocija i međuljudskih odnosa, pružajući nam priliku da se suočimo s pitanjima borbe ili bega, a time jačamo naše ljudske veze i timski duh”.

Zlatni srpski vaterpolisti is tručni štab (©VSS)

U Srbiji je pre no što je osvojeno olimpijsko zlato bilo neumesnih komentara, poput onog da ste ‘trojanski konj u reprezentaciji Srbije’, i neprimerenih tekstova vezanih za Vas i Josipa Vrlića. Koliko takve stvari utiču na čoveka, kako ste se nosili sa time?
„Mediji imaju ključnu ulogu u oblikovanju percepcije, a ponekad ta percepcija može biti iskrivljena ili vođena senzacionalizmom, umesto objektivnošću. Iako ne živim od medijskih naslova, već od znanja, truda i ljubavi prema svom poslu, svesna sam teških pritisaka koje medijski narativi mogu da stvore.  Moj lični izbor je – uvek dovoljno, ne apsolutno, lično ‘goreti’ za ideale u ulogama u kojima biram da doprinosim zajednicama koje gradim, i u porodici, i u susedstvu. Tamo gde to nije moguće u trenucima nezrelosti pojedinca, ili zbog grupisanja loših namera, uvek strpljivo tražim put, način, sredstvo kako da vratim razum, empatiju, ljubav, duh tamo gde je usfalilo. Pobedama bi trebalo graditi najbolje verzije sebe, a porazima dobijati podsetnike na još neotkrivene i ‘neutrenirane’ dimenzije sebe kojima opet pobeđuješ u budućnosti – na takmičenjima, sportskim i životnim. Takve negativne reakcije često reflektuju više o osobama koje ih iznose nego o onima na koje se odnose. U sportskoj karijeri, suočavanje s kritikama je gotovo neizbežno, ali važno je znati da one ne definišu našu vrednost, niti naš uspeh. Moramo da se fokusiramo na ono što možemo da kontrolišemo – naš rad, našu strast i našu predanost ciljevima, umesto da dozvolimo spoljnim uticajima da nas obeshrabre. U tom su smislu, znanje i ljubav prema poslu jači od bilo kakvih komentara ili predrasuda koje se mogu pojaviti. Iskreno u mom društvu nije još prošao neki događaj da nisam dobila nešto u znaku konja, bez obzira što su mi najdraže životinje majmuni i foke. Moja najintimnija maksima su brojne ‘zlatne medalje koje nisu vidljive očima, već srcem’, a to su zlatne medalje osvojene na ‘olimpijadi života’”.

Urošu Stevanoviću je upečatljiv momenat bio kada je posle finala razgovarao sa Vama i Josipom Vrlićem, istakao je da mu je ta slika jako draga. Koje trenutke ćete Vi iz Pariza pamtiti, šta će Vam to ostati urezano u sećanje i šta Vam je ostalo u sećanju sa prethodnih Olimpijskih igara?
„Kao plivačica, trebalo je da učestvujem na Olimpijskim igrama u Atini 2004, no zbog određenih okolnosti ostala sam, nažalost, kod kuće, u nadi da se takve stvari ne smeju događati nijednom sportisti. Zatim, na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. ponovo nisam mogla da učestvujem, ali ovaj put zbog perforacije apendiksa i sepse nakon toga. A, ovo je bila moja treća prilika i sreća. Pamtim samo trenutak kada su igrači osvojili zlato; sve što se pre toga dogodilo potpuno sam zaboravila. U Pariz je došla moja draga drugarica i provela sam dan u mirnom društvu”.

Hrvatica Petra Butala Kovačić doprinela je da Aleksandra Perišić osvoji srebro u Parizu za Srbiju, Vi da srpski vaterpolo produži niz i ponovi rezultate iz Rio de Žaneira i Tokija. Petra je bila na balkonu sa srpskim olimpijcima, Vi niste, koji je razlog?
„Po mojim načelima, balkon je namenjen isključivo sportistima i glavnim trenerima, koji su središnja figura svakog događaja i zaslužuju da budu u fokusu. Petri Butala Kovačić, koja je doprinela uspehu Aleksandre Perišić i njenoj srebrnoj medalji u Parizu, definitivno pripada to mesto. Svakako moram pohvaliti da je Petra takođe diplomirala na Kineziološkom fakultetu u Zagrebu. Sportisti i njihovi glavni treneri najzaslužniji su za dostignuća i treba da budu u središtu pažnje. Takođe je u Parizu bio i moj student Antun Novaković, trener Milice Novaković. Usudila bih se reći kako je Kineziološki fakultet u Zagrebu fabrika stručnjaka, kako u sportu, tako i u fizičkoj aktivnosti“.

Osvajači olimpijskih medalja za Srbiju na balkonu (©Starsport)

S obzirom na to da su Vaterpolo savez Srbije i Uroš Stevanović produžili saradnju do Olimpijskih igara u Parizu, znači li to ćete Vi do tada voditi brigu o spremi i kondiciji naše reprezentacije. Osim, naravno, ako se nešto nepredviđeno ne dogodi.
„Ovih dana provodim dane gledajući i proučavajući utakmice Svetske lige, koje se odigravaju prema novim pravilima i verujem da slede novi razgovori za dalje planove i moguću saradnju, mada se Uroš i ja čujemo često“.

Predajete na fakultetu, bavili ste se plivanjem i ronjenjem na dah, možda okvirno znate koliko je neplivača na ovim prostorima, a sasvim sigurno da svi bazeni koje imamo nisu u zavidnom stanju, takođe ih i manjka. Uslovi, realno govoreći, nisu u svim srpskim i hrvatskim gradovima na potrebnom nivou, šta treba da se promeni?
„Ne postoji nigde tačan podataka koliki je postotak neplivača. Podaci o postotku neplivača u različitim regionima koje imam jasno ukazuju na alarmantnu situaciju: od 40 odsto među učenicima drugih razreda osnovne škole do čak 70 odsto u petim razredima u nekim regionima. Ovi rezultati nam govore da je potrebno poduzeti hitne mere, a smatram da bi uvođenje obaveznog učenja plivanja za sve učenike osnovnih škola moglo biti ključan korak za rešavanju ovog problema. Učenje plivanja ne bi samo povećalo sigurnost dece na vodi, već bi i podstaklo kulturu plivanja u našoj sredini. Što se tiče plivačkih rezultata na međunarodnoj sceni, posebno mi je drago što primećujem da su na nedavnom Svetskom prvenstvu u Budimpešti oboreno čak 30 svetskih rekorda. Takvi uspesi jasno pokazuju stalni napredak. Kao kondicioni trener u vaterpolu, teško mi je uopšte da govorim šta je to problem s plivanjem na području Hrvatske, Srbije, pa čak i Slovenije. Sa svojim studentima često znam da radim analize trendova razvoja rezultata u plivanju i različitim statističkim metodama i predikciju rezultata, i na temelju toga mogu reći da rezultati značajno zaostaju za rezultatima evropskih i svetskih plivača. Bez odgovarajućeg znanja i odgovarajućih uslova za trening i razvoj, teško je očekivati da će plivači na ovim prostorima dosegnuti vrhunske rezultate”, poručila je Dajana Zoretić i za kraj razgovora za Mozzart Sport dodala:
„Svakako bi se moralo napraviti trenutno stanje plivanja kroz najrelevantnije analitičke metode kao što su, primera radi, SWOT analiza, odvaga terenskih vektora, te merenje stepena razvijenosti (benchmarking). Promene u koncepciji, strateškom planiranju i strateškom razmišljanju, te sistemu sporta i obrazovanja sportista, finansiranju sporta, stipendiranju vrhunskih sportista, te školovanju kadrova za sprovođenje kvalitetnog procesa sportske pripreme u klubovima i školskim sportskim društvima samo su neke od smernica koje bi se morale promeniti i unaprediti u plivanju kako bi plivači u budućnosti mogli držati korak s Evropom i svetom, a samim time i postizati vrhunske svetske rezultate. Takođe bih naglasila kako je bitno da se vrhunskim sportistima omogući dual karijera i kad dođu na fakultete omogući studiranje u skladu s tim, a ne da se sluša o tome izaberi sport ili fakultet. Kako sam prodekan za nastavu i studente na fakultetu u pisanju novog Pravilnika o studiranju puno sam se zalagala za taj deo i mogu Vam reći da se dosta toga uvrstilo u pravilnik na Sveučilišnom nivou, a ne da to ostane ne pojedincima. S vrhunskim sportistima, kojih je u jako malom postotku, postoje jednostavni načini kako im to omogućiti, a ne da moraju da biraju između sporta ili fakulteta”.

Profesor Koprivica i Dajana Zoretić (©Privatna arhiva Dajane Zoretić)