Deset najjačih utisaka iz Pariza: Suze, Terminator, led, sekunde...
Vreme čitanja: 12min | pon. 12.08.24. | 08:34
Igre su završene, zavesa je spuštena, a ovo su najsnažniji utisci našeg izveštača
(Od izveštača Mozzart Sporta iz Pariza)
Gotovo je. Zavesa na Olimpijske igre u Parizu je spuštena, zastava je predata Los Anđelesu, koji će je podići na jarbol za četiri godine.
Izabrane vesti
Srpski sportisti su ispraćeni na put sa „naredbom“ da kući donesu makar deset medalja, odnosno, da budu uspešniji bar za jednu nego u Tokiju. Na kraju devojke i momci osvojili su pet odličja, od kojih su tri bila zlatna. Jasno je da preambiciozni plan nije ostvaren, no time će se, valjda, nadležni baviti u narednom periodu.
A, ovo je deset naših najjačih utisaka sa lica mesta, iz Pariza leta gospodnjeg 2024.
NAJTEŽE SU BILE SUZE
Šta je bilo najteže na Olimpijskim igrama u Parizu? Ni pređenih peške po 15 kilometara dnevno, ni gnjavaža sa volonterima i ostalima koji ne znaju da vam daju ni jednu jedinu informaciju, ni porazi onih za koje smo verovali da će doneti medalju. A, ni guranje sa malo nervoznim Parižanima, koji su jedva čekali da se Igre završe i da odemo kući i sve ih ostavimo na miru. Ne, najteže su bile - suze.
Jedno je preko televizije gledati kada neko zaplače, nekoga to dirne, nekoga ne. Dovoljno je promeniti kanal i eto, na „bezbednom“ ste. Ali, uživo gledati kako pred vama puca osoba i „na izvolite“ otvara vam dušu, a nikada ili hajde, jednom u životu vas je videla – bogami, zadrhti i srce kameno.
A, plakali su mnogi. Plakale su odbojkašice kao kiša, od Tijane Bošković koja nije mogla skoro pola minuta od suza da progovori reč, a nije htela da prođe pored novinara bez reči, pa do Maje Ognjenović, koja se pojavila sa osmehom, izdržala nekako razgovor sa „sedmom silom“ i kada je završila – poklekla je. Brada je zadrhtala i...
Plakala je Aleksandra Perišić dobrih pola sata i više nakon osvojenog srebra. Ništa nije moglo da je uteši, iako je u isto vreme držala širok osmeh na licu. Plakao je Strahinja Rašović i to posle pobede u polufinalu. Stao je pred novinare veseo, raspoložen i pre nego što je reč rekao, samo se u sekundi ukočio i provalile su suze. Plakao je Novak Đoković zato što je postao aposlutno najveći teniser sveta svih vremena, što je pobedio sebe, što je uspeo da dohvati nešto što mu je godinama izmicalo. I takvu lavinu emocija danima nakon toga nikada ranije od njega nismo videli. A, šta je čovek sve u karijeri postigao!
Ivana Španović se čudesno „provukla“ bez provale emocija pred srpskim izveštačima, iako je sve „vrištalo“ iz nje da dlaka nedostaje da eksplodira, samo da je neko čačne, pa da sve pokulja iz nje. Zaplakao je Ognjen Dobrić zbog poraza od SAD, dok mu je cela Srbija poručivala da digne glavu gore. Džudistkinja Milica Nikolić je posle poraza u miksu ridajući protutnjala kroz miks zonu. A, kod Marice Perišić su išle red suza, red osmeha i tako do rastanka.
Ali definitivno najteže je bilo gledati slom kajakaša Marka Novakovića. Dok su trojica njegovih kolega, jedan za drugim, iznosili svoje utiske, dok su im takođe drhtale brade i glasovi, Novaković, gromada od čoveka, teško je disao, gledao u zemlju i videlo se da u njemu sve kulja. Dok se borio za reči, kada je došao na red, suze su krenule jedna za drugom. Kao kapi rose, slivale su se niz lice.
I svima, apsolutno svima svaka čast što su i u takvom stanju stali pred novinare, izneli svoje utiske, ispričali šta su imali, da ih čuje nacija, da ih čuju oni koji su navijali za njih. Nekima smo, kako reče Strahinja Rašović, došli i kao prva ispovedaonica, najbliže „rame za plakanje“, da posle užasno stresnih 32 minuta utakmice izbace emocije iz sebe. Za profesionalizam svima – kapa dole!
TERMINATOR NOVAK
Nema levo, nema desno, samo – pravo ka zlatu. Tako je izgledao Novak Đoković od prvog dana kada je došao u Pariz.
Niko mu nije davao gram šansi da može do zlata pored Karlosa Alkarasa. Mladi španski lav je došao na Igre ovenčan trofejima Rolan Garosa i Vimbldona. Ali, nešto je mirisalo u vazduhu. Da se ne ponavljamo mnogo, pisali smo o tome tokom turnira i kada se sve završilo, međutim, ovakvog Novaka dugo, dugo nismo videli i izgledao je kao – Terminator.
Apsolutni fokus koji ništa ne može da poremeti. Ni pobede, ni tribine, ni uloga navodnog autsajdera... Ono što je bilo interesantno je kako su ga gledali drugi teniseri - plašili su ga se. Govor tela Stefanosa Cicipasa od početka do kraja meča je bio takav da nije poverovao ni na sekund da može da pobedi, a nije bio bolji posle njega ni Lorenco Muzeti. Ali su mu svi poželeli da osvoji to zlato i kompletira karijeru. Nisu rekli, možda su pomislili: da osvoji, pa da ide u penziju, da mogu i oni negde nešto da osvoje. No, moraće još da se strpe...
A imao je Đoković i veliku podršku u Parizu. Bilo je mnogo Srba, ali mu je i mnogo stranaca duvalo u leđa tokom mečeva, pogotovo kako se bližila završnica. Kada Novak osvoji važan poen, u vazduh su letele zastave Srbije, Crne Gore, Brazila, Francuske, skakali su pored nas Rumuni, Indijci, Jermeni, ali bogami i dosta, baš dosta Amerikanaca. Jer, oni posebno vole te filmske priče.
Generalno je od svih stranaca na Igrama u Parizu, barem je takav utisak iako zvanični podaci govore drugačije, najviše bilo Španaca, ne samo na tenisu, nego ih je bilo svuda, pa otud nije čudno što su Nadal ili Alkaras imali brojniju podršku, ali u finalu Novakova je bila glasnija. Svi su želeli da vide taj završni korak u večnost, da prisustvuju istoriji, da mogu da pričaju kako su uživo gledali jedno od najvećih dostignuća u sportu: kako je jedan čovek sa reketom osvojio – sve.
I Novak Đoković ih nije razočarao. A, koliko je njemu to sve značilo, videli smo u danima posle.
LED U VENAMA OLIMPIJSKIH ŠAMPIONA
I kada su vaterpolisti u pitanju danima smo vam „dosađivali“ pričom da su i pored loše igre u grupi, ovi momci čudovišno mirni. Kao da znaju nešto što mi koji gledamo sa strane ne znamo. Ubila ih je Australija, tukla Španija, pa Mađarska, a oni su bili hladni kao led, kao da se ništa posebno ne dešava. Džombica na putu, pa šta... Konstatovali su da ne igraju dobro, ali da će biti bolje kada dođe četvrtfinale. I bilo je. Kao da je neki potpuno drugi tim ušao u bazen.
I baš kao na prošlim i pretprošlim Igrama vodila se polemika da li nas sa druge strane kostura ekipe izbegavaju, da li su neki rezultati tamo bili baš slučajni ili se nekima nije išlo na Srbiju u četvrtfinalu, iako izgleda slabo, kao lak plen. Pa neka svako sam zaključuje posle svega...
No, dosta je tu momaka koji su imali iza sebe olimpijska zlata. Trojica u timu: kapiten Jakšić, Mandić i Ranđelović dva. Ostali po jedno. I znali su za jadac. Znali su kako se prelazi put do trona. Najbolje i najlepše su sačuvali za kraj. Finale nimalo nije bilo uzbudljivo. Rutinska egzekucija sada već trostrukog uzastopnog olimpijskog šampiona.
„Osećamo se kao bogovi“, ispalio je uvek inspirisani Strahinja Rašović, zaogrnut srpskom trobojkom. Tako su i izgledali na pobedničkom postolju. Bogovi na vaterpolo Olimpu. I vladaće, sve kada se sabere, najmanje 12 godina bez prestanka.
VESELA KOŠARKAŠKA DRUŽINA
Oduševili su košarkaši javnost još prošlog leta time kako su se borili, kako su bili jedinstveni, složni, kako su srce i dušu ostavljali na parketu. A to su podigli sada za još jedan nivo, uz najboljeg igrača sveta u sastavu.
Boli i boleće propuštena ili bolje rečeno oteta šansa da se potuče Drim tim, ali uteha je stigla dva dana kasnije ne samo osvojenom bronzom, nego veselim raspoloženjem na dodeli medalja.
Srpski košarkaši su bili apsolutni hit večeri, ukrali su šou večitom nadmenim Amerikancima, koji su se kliberili i izmotavali po terenu nakon osvojenog zlata, bacali njihove prepoznatljive pozdrave sa zemljacima kraj terena koji su došli da ih bodre, širili mrke poglede ka ostatku dvorane u fazonu: „Sve smo ovo pokorili, vidite koliko smo moćni“. A, na kraju su svi gledali u Srbe i pričali o njima. Smejali se onoj ludoj družini i pitali se da li će popadati sa pobedničkog postolja.
Tri minuta i malo manje sudijskih „grešaka“ delili su Srbiju od najveće senzacije na Igrama. Ali što nisu platili u Parizu, možda će Ameri platiti u Los Anđelesu, da ih više boli. Kad je mogao da se desi Indijanapolis...
Jedina želja koja ostaje je da vidimo ove momke u istom sastavu, sa istim selektorom ako bi moglo i dogodine. Da se najzad oko vrata stavi i nešto zlatno.
HEROINA SA SLOMLJENIM ZGLOBOM
Nekada može da se postane heroj nacije i bez osvojene medalje. U Srbiji, koja maltene ništa ispod odličja ne priznaje, to je baš retkost, ali ono što je Angelina Topić uradila u kvalifikacijama skoka uvis pamtiće se dugo.
Mlada srpska atletičarka je polomila zglob na zagrevanju, tako što je loše stala na strunjaču kod neuspelog skoka. Da je teška povreda, to se videlo, ali da je toliko teška, nije se moglo iz daljine pretpostaviti.
Pogotovo što je Angelina stegla zube, bandažirala zglob i na čudesan način preletela lestvicu i odletela u finale. Apsolutno filmska priča. Tek kasnije, kada je adrenalin popustio, a urađen snimak povrede, ustanovljeno je da je pukla kost u zglobu. Topićeva je morala da preskoči finale, ali je uletela svom snagom u srca srpske publike za sva vremena. Tek će od nje biti medalja i medalja, a pripreme za LA mogu odmah da počnu. Ima od koga i da uči.
SEKUNDE NEMEŠA I CABOLOVA
Jedan od najvećih tragičara od srpskih sportista u Parizu je rvač Mate Nemeš. Sedam sekundi pre kraja imao je u rukama pobedu protiv Parziva Nasibova, a onda je dopustio protivniku da ga „okrene“. Ukrajinac je nakon toga osvojio srebrnu medalju.
Mate je imao šansu da se kroz repasaž bori za bronzu, ali je bio psihiloški već potpuno uzdrman i ekspresno je izgubio taj meč. Frustriran, kada je sišao sa strunjače, šutnuo je čep od flašice za vodu u publiku. Pariz neće pamtiti po dobrom...
Hetik Cabolov je takođe imao u rukama dobijen meč i bronzanu medalju. Protiv Amerikanca Kajla Dejka vodio je 4:1 na 48 sekundi pre kraja. Onda je neuspeli „čelendž“ iznervirao četvorostrukog svetskog šampiona, koji se tog momenta pretvorio u Hulka. Kao u crtanom filmu je istresao Cabolova po strunjači i za nešto više od pola minuta još ubedljivo dobio meč.
Cabolov je u šoku, izbezumljenog pogleda prošao pored novinara posle meča, nije glavu okrenuo, nije reagovao ni na pozive kolega iz Rusije, koji su mu se obratile na njegovom jeziku. Nije mu bilo do života, a kamoli do komentara. Sve je imao, ništa imao nije – za 40 sekundi.
POSLEDNJI PLES ZA MAJU, IVANU, TINU, BATU...
Olimpijske igre u Parizu bile su poslednji ples, pogotovo na toj najvećoj sceni, za brojne srpske sportiste. I većina ih odlazi u penziju bez medalje iz Grada svetlosti.
Maja Ognjenović je nosila zastavu na otvaranju, zajedno sa Dušanom Mandićem, a doživela je peh da na rođendan odigra svoj poslednji meč u dresu Srbije i da to bude poraz u četvrtfinalu. Odbojkašice nisu ispunile očekivanja. I zato za selektorom Gvidetijem, kojem je istekao ugovor i nije mu ponuđen novi, niko neće zaplakati. Nije baš stekao simpatije Italijan ni kod izveštača iz Pariza, delovao je prilično ravnodušno, nimalo potresen nakon ubedljivog poraza i ispadanja od Italije, dok njegove odbojkašice nisu mogle da se smire od plača. Nešto tu sa njim nije leglo kako treba, šteta je samo što je propuštena velika šansa za jednu generaciju i pogotovo za Maju da medaljom zaokruži priču.
Za Ivanu Španović se još uoči Igara šuškalo da bi moglo da se desi da odustane od takmičenja zbog povrede Ahilove tetive. Ona je posle ispričala da je želela da dođe i da proba, po svaku cenu, ali nije uspela da dođe do finala. Kraljica srpske atletike, svetska i evropska šampionka, tako se oprostila od OI, te joj u kolekciji ostaje bronza iz Rija kao odličje sa najveće smotre sportista. Najavila je da Španovićeva da će, možda, probati još malo da se takmiči, čisto da joj kraj karijere ne bude ovakav, ali je utisak da je to više bilo pod uticajem momenta, nego kao zaista realan plan.
Reprezentativni dres nakon Pariza će trajno odložiti i odbojkaši Marko Podraščanin i Aleksandar Atanasijević, a glasine kažu da će ih biti još. Da je kraj potvrdila je i trofejna košarkašica Tina Krajišnik...
ZORANA OSTVARILA SAN I MIKEC KAO DOBRI DUH
Dok god možeš da juriš svoje snove, ne treba odustati! Pokazao je to Novak Đoković, ali je pokazala i Zorana Arunović.
Srpska strelkinja je imala sve u svojoj riznici: svetske i evropske medalje, gran prijeve, kilograme i kilograme plemenitog metala sa svih mogućih takmičenja. Samo joj je odličje sa Olimpijskih igara izmicalo. I najzad ga je upucala!
U tandemu sa Damirom Mikecom, koji je taj led probio u Tokiju, Zorana Arunović - koju na svečanosti u Srpskoj kući lagano prekrstiše u Arnautović - je upucala zlato i otvorila sezonu lova na medalje za naše takmičare.
Sve što se taložilo godinama u njoj nakon Igara na kojima nije uspela da uzme medalju, eksplodiralo je nakon poslednjeg hica, kada je pala na zemlju sa Mikecom u zagrljaju.
A, Damir Mikec je bio kao dobri duh srpske ekspedicije u Parizu. Njegovo takmičenje, takav je bio raspored, završilo se još u uvodu Igara, ali kući nije želeo odmah da ode. Ostao je do kraja u Gradu svetlosti, da bude podrška ostalim našim sportistima, išao je od utakmice do utakmice, od borilišta do borilišta, kao da je želeo da svoj zlatni pelcer prenese svima. I svuda kao sav običan svet, u metrou, u publici, kroz navijače... A, zaustavljali su ga redom da se slikaju i svima je uvek, uz širok osmeh zadovoljnog čoveka, izlazio u susret.
TRIBINE KRCATE, NAVIJANJA NEMA
Može Pariz da se pohvali da su tribine na svim događajima bile krcate. Čak i tamo gde, za naš pojam, to izgleda neobično, kao na kajaku, mačevanju, rvanju... Od devet ujutru pa do ponoći, dok se ne završi, gde god se pogleda – puno kao oko.
Ali ovo je neka druga sportska publika. Ovo nisu fudbalski navijači, pa ni košarkaški, tribine su punili baš oni što ih u žargonu zovemo – ljubitelji sporta. I zato „ima slike, nema tona“. Navijanja na mečevima gotovo da nije ni bilo. Osim kada igra Francuska, domaćin, što je razumljivo.
Srba je bilo svuda. I na košarci i na vaterpolu, na Novakovim mečevima, odbojci, atletici, borilačkim sportovima... Negde više, negde manje, ali uvek bi u publici izronila odnekud naša zastava. No, isto je nedostajalo i malo više njihove podrške, malo navijanja, skandiranja kada je bilo gusto.
Đoković može da se pohvali da je imao vetar u leđa, pogotovo u dva poslednja meča, kod vaterpolista u finalu se baš čulo skandiranje „Srbija, Srbija“, pa iako je u prvi mah izgledalo da Hrvata ima više, oni se tek nisu čuli. Tok meča ih je, reklo bi se, potpuno šokirao.
Ali nije ovo ni Evropsko prvenstvo u fudbalu, ni Svetsko u košarci, Igre su više porodični događaj, ulaznice uopšte nisu bile jeftine, tako da je možda i preambiciozno očekivati neku vatrenu podršku. No, da je bilo srpskih trobojki u vazduhu uvek i svuda – bilo je. I bilo ih je lepo videti.
IGRE SU RAJ I PAKAO
Olimpijske igre su raj i pakao. Raj za one koji dođu do medalja, pogotovo zlatnih. Pakao za sve ostale. Sve. Pogotovo one koji probaju jednom, drugi, treći put i budu tu, vrte se oko odličja, a nikako da dođu do njega. Četiri godine svakodnevnog rada, truda, odricanja, mučenja i onda sve stane u nekih pola minuta, minut-dva neke trke, neke borbe, u dva poluvremena ili četiri četvrtine neke utakmice. Jedna greška, jedan pogrešan potez, jedan promašaj, jedan bolji potez, pokret protivnika i gotovo. Sve što si četiri godine radio, ode niz vodu. I ti onda čekaj još četiri godine i razmišljaj: „E, sad sam spreman, sad mi neće izmaći“. Samo što isto tako razmišlja i onih 10.000 drugih, koji su sa istom željom, istim snovima došli na isto mesto.
Nisu suze samo zbog uspeha ili neuspeha, zbog radosti ili tuge, one su često i znak pražnjenja, simbol kraja jednog ciklusa, tačka na nešto što su olimpijci četiri godine radili. Onaj poslednji sudijski zvižduk, znak sirene, koji kaže – kraj. Kako god da je bilo, sada je kraj. Pa se vidimo za četiri godine. Ko uspe da dođe, da savlada jedan mali Olimp najpre u sebi i izbori mesto među Najbolje među najboljima. A, onda kreće napad na veliki, najviši vrh. Na kojem nema mesta za sve.
Takav je sport – prelep i surov. Takve su Olimpijske igre – vrh vrhova, iza kojih nema dalje. I zato odbrojavanje do novog susreta, do Los Anđelesa može da počne – sad.