Američki san Đorđa Klašnića: Čovek mora da bude "ludo" zaljubljen u bič volej da bi išao kroz trnovit put

Dok se odbojka na pesku u zemlji evropskih, svetskih i olimpijskih šampiona nalazi u zapećku, srpski predstavnici pokušavaju na sve načine da ostanu u voljenom sportu. Jedan od njih je i Đorđe Klašnić. Momak rođen pre skoro tri decenije u Novom Sadu trenutno živi američki san u postojbini bič voleja - plažama Kalifornije.

Njegova priča nije bajkovita, iako je po mnogo čemu specifična. Prošao je naš najbolji "peskaš" trnovit put, suočavajući se sa brojnim vetrenjačama, baš poput Don Kihota u istoimenom remek-delu književnosti. Pomišljao je u pojedinim fazama da "odustane" od dalje borbe i posveti se "normalnom" i uobičajenom poslu.

Verovatno je tada i sudbina uplela svoje "pipke", čak i nagradila Klašnića da deo karijere provede u paru sa čuvenim Rikardom. A sam pomen imena legendarnog Brazilca izaziva ogromno strahopoštovanje. Kako i da bude drugačije kada je "Blok mašina" svojevremeno slovila i za najvećeg igrača na planeti, osvajajući zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Atini 2004. i Svetskom šampionatu u Rio de Žaneiru 2003. godine.

Čuveni Brazilac Rikardo i Đorđe Klašnić (©Privatna arhiva Đ. Klašnić)

Klašnićeva storija počela je sa osam leta, prilično daleko od Sjedinjenih Država, ali na očekivani način. Majka Svetlana i otac Dragan držali su odbojkaški klub NS-Tim, rođene sestre okušale su se u istom sportu, kod kuće su se vodili razgovori u kojima je u fokusu bila igra Vilijama Morgana. Nekako je i logičan sled bio da nastavi porodičnu tradiciju, mada ga je deka najpre uzeo pod ruku i upisao, kao i svakog drugog dečaka, na fudbal.
"Počeo sam da odlazim na treninge kada sam imao šest godina. Čisto da pomažem mami i tati i dohvatam lopte posle smečeva. Kada sam malo odrastao, krenuo sam na fudbal, ali su me roditelji veoma brzo usmerili na porodičan sport zbog potencijala. Na kraju im zbog toga i dugujem veliku zahvalnost, jer mi je odbojka pružila sve što imam", istakao je Klašnić u razgovoru za Mozzart Sport.

Prava ljubav, gotovo na prvi pogled, javila se kada je došao u dodir sa odbojkom na pesku.
"Posle nekoliko godina sam počeo da igram i bič volej. Iako u poslednje vreme nije toliko razvijen u Srbiji, u periodu kada je organizovano prvenstvo, čak i uz prisustvo određenih sponzora, uočio me je selektor i pozvao da se takmičim u mlađim reprezentativnim kategorijama".

Nije i teško pretpostaviti da je debitantsko takmičenje ostavilo poseban utisak na Đorđa.
"Prelomno je bilo Svetsko prvenstvo za igrače do 19 godina na Kipru. Po prvi put sam tada bio na internacionalnoj sceni, ujedno i ostao oduševljen. Moj tata je bio reprezentativac u dvoranskoj odbojci, tako da sam oduvek i želeo da budem kao on i zaigram za nacionalni tim".

Đorđe Klašnić (©Privatna arhiva Đ. Klašnić)

Premijerno iskustvo značajno je doprinelo da dvoranu zameni terenima na Štrandu.
"U odbojci je teško da se probiješ. Dosta zavisi od trenera, povremeno i politike kluba. Vojvodina kao tim u kojem sam trenirao je forsirala da igrači moraju da budu visoki. Osećao sam da nisam dobijao dovoljno prilike da se pokažem i dokažem. Opet, u bič voleju niko ne može da te zaustavi. Praktično si sam na pesku, bez ikakvih zamena. Prilično je jednostavno... Ako si dobar, pobedićeš. Ukoliko nisi, izgubićeš. S druge strane, u klasičnoj verziji ovog sporta uvek postoji mogućnost da te trener stavi na klupu i da ti se nikad ne ukaže šansa. Zato sam i doneo odluku da izaberem odbojku na pesku".

A onda je rešio da zajedno sa Lazarom Kolarićem napravi pionirski potez.
"Kada je bič volej postao prioritet, učestvovao sam na brojnim turnirima u mlađim kategorijima. Svojevremeno sam bio i sedmi u Evropi. Konačno sam 2017. godine, u momentima kada sam sarađivao sa Lazarom Kolarićem, odlučio da uradim nešto što nikada ranije nije zabeleženo u Srbiji - da igram odbojku na pesku profesionalno tokom cele godine".

Ni nedostatak uslova, računajući i onih osnovnih, nije sprečio tandem u zacrtanim nastojanjima.
"S obzirom na to da nismo imali pokriveni teren ili halu, bič volej je bio tada, a i sada je ista situacija, jedini sport u Srbiji u kojem nije bilo mogućnosti da se trenira tokom cele godine. Dakle, odbojka na pesku kao olimpijski sport u našoj državi ne postoji. Ne mogu ljudi da se bave sportom, a da zimi moraju da nađu drugi hobi. Međutim, bili smo rešeni da preživimo zimu. Oblačili smo duple čarape, preko i vunene, uz dva para trenerki, dukserica, kapa, rukavica... Na kraju smo i prezimeli, barem kada je vreme to dozvoljavalo".

Kako to i obično biva, nisu ni dostignuća na međunarodnoj sceni nešto promenila.
"Osvojili smo i prvu internacionalnu medalju za reprezentaciju u Turskoj. Međutim, Odbojkaški savez Srbije ništa nije podržao. Sve smo sami finansirali - počevši od priprema, pa do samog putovanja i učešća na turniru. Ništa se ni kasnije nije modifikovalo, praktično smo nastavili sami".

Lazar Kolarić i Đorđe Klašnić (©Privatna arhiva Đ. Klašnić)

Krenuli su u međuvremenu i preko Bare...
"Posle nekoliko dobrih rezultata doneli smo odluku da zimu 2018. godine provedemo u Americi. Imali smo tada sreću da je ženski par, koji su činili Milena Matić i Marija Milošević bio u Majamiju. Dobili smo poziv, potom i otišli na Floridu. Suočili smo se u tim trenucima sa kulturom bič voleja, verovatno i shvatili koliko je postojeći sport, a ne puki hobi. Kada smo se vratili u Srbiju, na veliku žalost smo se i rasparili".

Bio je Klašnić istrajan u sopstvenim namerama. Odlazio je i vraćao se iz Sjedinjenih Država, upoznavao prave ljude koji su mu ulivali veru da ne posustane.
"Naredne četiri godine sam dolazio na Floridu, provodio tamo od dva do šest meseci. Imao sam ponovo sreću i pomoć Miroslava Minića, koji je značajno olakšao pronalazak smeštaja, pošto je svaki odlazak za Majami bilo teško finansirati".

Počeo je tada polako i da doživljava "obrise" popularnog američkog sna.
"Tokom tog perioda igrao sam sa najboljim igračima na svetu. To je i hajlajt moje karijere. Nastupao sam i sa legendarnim Rikardom, koji je trostruki osvajač olimpijske medalje. Igrali smo nekoliko turnira zajedno. Neverovatno iskustvo, imajući u vidu da sam se divio Brazilcu gledajući njegove mečeve na Jutjubu".

Đorđe Klašnić (©Privatna arhiva Đ. Klašnić)

Prevagu da se stacionira u Kaliforniji doneo je još jedan reprezentativni predstavnik u bič voleju - Fil Dalhauser.
"Pozvao me je da treniram sa njim, između ostalog, i pitao što ne probam da ostanem i igram AVP ligu (Association of Volleyball Professionals). Dvoumio sam se da li sam dovoljno dobar za tu organizaciju u Americi. Ipak, kada mi je jedan osvajač olimpijske medalje rekao da jesam, preostalo mi je jedino da pokušam".

Postavio je sebi nove ciljeve, ujedno se i prešaltao sa Svetskog tura na AVP. Neophodno je bilo samo da ispuni "rigorozan" zahtev za učestvovanje u najžešćoj konkurenciji.
"AVP je najbolja nacionalna liga, a ne smeju da je igraju stranci. Pravo nastupa imaju isključivo Amerikanci i sportisti sa zelenom kartom. Probao sam da saznam šta se traži od uslova za dobijanje iste. Istovremeno sam upoznao i svoju devojku, sadašnju verenicu, Marine Kinu. Francuskinja sa kojom sam uplovio u vezu je imala mogućnost da igra odbojku na jednom od koledža u Kaliforniji, pa me je i pitala da se preselim".

Novosađanin nije i dugo dumao šta mu je činiti...
"Situacija u Srbiji nije bila sjajna, Lazar Kolarić je već odustao od profesionalnog sporta, domaće prvenstvo nije postojalo... Mogao sam da biram da nastavim da igram u Americi ili da završim karijeru. Vratio sam se samo u rodni grad da privedem kraju studije softverskog inženjerstva".

Jedinu nadu za pravo na boravak predstavljali su dotadašnji uspesi.
"Kada sam se konačno preselio u Kaliforniju, pokrenuo sam proces za dobijanje papira zahvaljujući programu za nadarene sportiste, naučnike i umetnike. Aplicirao sam na osnovu sopstvenih dostignuća. Kako sam u međuvremenu ponovo zaigrao sa Kolarićem i osvajao medalje na Svetskom turu, sve je to i uticalo da ostanem u Sjedinjenim Državama. Paralelno sam upisao master, pronašao koledž koji je u ponudi imao i program odbojke na pesku. Trenutno živim u Hermosa Biču, mestu na kojem padne najmanje kiše u toku godine. A ukoliko neki Amerikanac želi da uspe, on se baš ovde i preseli, na svega dva minuta od plaže".

Đorđe Klašnić (©Privatna arhiva Đ. Klašnić)

Prvu godinu u probranom društvu završio je i sa nagradom za rukija sezone.
"Stekao sam mogućnost da igram po pokretanju procedure. Imao sam na debiju dobre rezultate, zatim i proglašen za najboljeg novajliju u 2023. Evo, baš sam u utorak i dobio informaciju da mi je ta zelena karta odobrena".

Prestižno priznanje dočekao je kao pokazatelj da uloženi trud nije bio uzaludan.
"Doživeo sam nagradu u vidu znaka na putu da nastavim dalje. Mnogi nisu verovali u mene, prošao sam i previše poteškoća u karijeri, uz izostanak prave finansijske podrške. Sama šansa da igram u AVP ligi, ali i da budem proglašen za rukija je bio značajan podsticaj za još veću motivaciju".

Misli su usmerene i ka novim izazovima. Među njima je i želja da u dresu reprezentacije izbori dve vize.
"Srpski bič volej se skoro ugasio. Odbojkaši savez uoči Igara u Parizu nije ni prijavio ekipu za kvalifikacije. Pokušaću i dalje da se borim za moj sport, ali i da predstavljam državu na najvećim takmičenjima. San mi je i da odvedem Srbiju na šampionat planete ili na neke od narednih Igara".

Dilema i ne postoji da li je cilj ostvariv. Naravno, uz podršku krovne organizacije.
"Ako pogledate broj olimpijaca koji Srbija ima, to nije velika cifra. Svaki od njih je heroj države i respektujem svakog sportistu koji pokušava da se predstavi na internacionalnoj sceni. Savez ulaže novac u dvoransku odbojku, ali ne uspevaju obe selekcije da se uvek plasiraju na Igre. Lakše je i napraviti dva vrhunska igrača u bič voleju nego 12 odbojkaša. Sa istim finansijama je verovatno i moguće napraviti rezultat".

(©Privatna arhiva Đ. Klašnić)

Prisetio se i ranijih faza kada je nacionalno prvenstvo redovno održavano.
"Sport se skoro ugasio bez lige. Marko Makarić i ja smo jedini bič volej igrači, barem oni koji nastupaju na profesionalnom nivou. Pre deset godina bilo je preko 20 muških igrača koji su bili aktivni na pesku. Nedostatak takmičenja u poslednjih pet leta odvojio je te igrače. Postoji neka priča da će Savez da je pokrene u toku 2025. u manjem formatu. Ukoliko se obistine tvrdnje, to bi trebalo da bude samo početak. Sve bi tek moglo da se promeni kada se napravi i prva zatvorena hala ili balon".

Razume i svoje kolege koji su presekli i odustali od postavljenih ambicija zbog loših uslova.
"Nijedan igrač nije lud da se odrekne karijere za nepovoljnu budućnost, izuzev Makarića i mene. Oni i ja smo jedini ludaci koji su spremni da istraju u priči. Čovek mora da bude ludo zaljubljen da bi išao kroz trnovit put. Pre svega, mislim na rizik i nesigurnost po pitanju zarade, ishrane, smeštaja... Ma, svega".

Đorđe Klašnić (©Privatna arhiva Đ. Klašnić)

Lično je imao slična razmišljanja...
"Prolazile su različite misli kroz glavu. Ono što me je razlikovalo od drugih bič volej igrača je da sam zaluđenik u sport. Ne znam da li je takav bio splet okolnosti, ali davno sam prelomio da odbojku na pesku ne igram zbog para. To mi je i olakšalo buduće odluke. Dakle, nikada u prvom planu nisu bile finansije, nego mogućnost napretka. Nije se ta vatra i ugasila. Štaviše, čini mi se da je jača u odnosu na prvi dan".

Pri završetku razgovora je poslao poruku svima da nije sramota maštati, pošto se snovi nekada i pretvore u javu.
"Nekako je moja priča zanimljiva. Imao sam sreću da sam upoznavao prave ljude, ali i da su se otvarala različita vrata. Naravno, neophodno je bilo i da radim kako bih ispunio snove i zadovoljio strast zbog bič voleja. Uvek sam se vodio verom u sebe. Ako neko drugi može da uspe, mogu i ja. Odbojka mi je namestila mnoge stvari u životu. Budućnost će biti kakva će biti. Cilj treba da bude bavljenje onim što vas čini srećnim. Vodim se tom mišlju i dan-danas. Iako je u izabranom sportu manjak finansija, ispunjen sam da ustanem ujutru, odem u teretanu i uživam na pesku", zaključio je Klašnić.