Značaj mentalnog zdravlja

Policijski službenici su u noći između 16. i 17. decembra pronašli beživotno telo Janisa Time na stepeništu zgrade u kojoj živi. Janisov otac još nije dobio ni potvrdu identiteta u trenutku kada su mediji počeli da razvijaju teoriju i objavljuju najdelikatnije detalje iz života - posebno s njegovog kraja - letonskog košarkaša.

Uzalud su njegovi prijatelji i najbliži ljudi molili da mediji poštuju etičke principe i ne objavljuju bilo kakve insinuacije u vezi sa Timinom smrću, uzalud su njegovi saigrači iz klubova i reprezentacije podsećali koliko je bitno da „vodimo računa jedni o drugima“. Šteta je već učinjena i to višestruka.

Timina bivša supruga označena je glavnim krivcem. Njihov maloletni sin izložen je informacijama koje nijedno dete u toj situaciji ne bi trebalo da čuje. A Janis Tima, neće u sećanju ostati samo kao težak protivnik koji bije poput rukometnog pivota i pogađa neke neočekivane šuteve baš kad nije potrebno. Zauvek će uz njegovo ime, potpuno nepravedno, ići svi oni epiteti koji su mu prikačeni u prvim satima nakon utvrđene smrti.

Smrt 32-godišnjeg košarkaša više je od neočekivanog, tragičnog kraja. Više je i od lekcije, kojom su je načinili neodgovorni novinari. Timina kraj jedan je od novih početaka velike i važne teme o mentalnom zdravlju sportista.

Činjenica da dobar broj njih uživa u popularnosti i visokim primanjima, stigmu na razgovore o mentalnom zdravlju pretvara u mrenu na očima društva. To u slučaju vrhunskih sportista nije samo označeno "sramotom" i obeleženo predrasudama, već i teškim osudama i poređenjima sa ljudima koji rade "obične", svakodnevne poslove i žive "normalne" života. Oni koji se usude da govore o prevelikom pritisku, ili borbi sa anksioznošu i(li) depresijom, prinuđeni su da umesto podrške, prolaze kroz još jedan talas kritika, osuda i suočavanja sa realnošću u kojoj vrhunski sportisti žive.

U toj realnosti nema sporta koji je oslobođen takve vrste pritiska i stigme za "slabiće".

Naomi Osaka povukla se sa grend slema zbog mentalnih problema, a u kasnijim intervjuima postepeno otkrivala detalje svojih mentalnih borbi. Mikel Hansen, verovatno jedan od najboljih rukometaša ikada, preskočio je prvo jedno veliko takmičenje zbog nemogućnosti da se izbori sa stresom, a zatim najavio i kraj karijere. Simon Bajls, jedna od najtalentovanijih gimnastičarki u poslednjih pola veka, otkrila je uoči Olimpijskih igara u Parizu kroz kakve je padove i pritiske prolazila. Zagrebite po površini fudbala i videćete Dele Alija, pročitaćete autobiografiju Đanluiđija Bufona, naježićete se od priznanja pravog, našeg, debelog Ronalda brazilskim medijima.

Naomi Osaka (Reuters)

Možda je upravo sport kroz koji je Janis Tima stekao reputaciju i koji mu je donosio hleb na sto, pokazao najveću otvorenost za razgovore o mentalnom zdravlju. Nažalost, mnogo više sa druge strane okeana.

Tako smo imali priliku da čitamo i slušamo ispovesti igrača poput Demara Derozana, Kevina Lava ili Rikija Rubija, koji su, svaki na svoj način i u svom životnom kontekstu prolazeći kroz izazove doživljavali teške padove.

Sve je u tom smislu počelo jednim tvitom Demara Derozana.

Napisao je 17. februara 2018. samo: "Ova depresija uzima najbolje od mene..."

Ne bi to bilo "čudno" naoštrenoj javnosti da u tom trenutku njegov Toronto nije bio na vrhu Istočne konferencije sa skorom 41-16 i da Derozan za koji dan nije trebalo da nastupi na Ol Star utakmici. Prve reakcije bile su mešavina šoka i osude, ali je to bila samo jedna mala grudva koja je pokrenula čitavu lavinu.

Dvejn Kejsi, njegov dugogodišnji trener, prvi je koji je početo da preokreće narativ.

"Bio sam užasno ponosan na njega kada sam to pročitao", izjavio je Kejsi. "Tek kada neko kao on objavi tako nešto, shvatite da to nije slabost, nego snaga".

Od tog tvita, počele su da se nižu slične izjave i priznanja, a NBA igrači su se malo pomalo otvarali. Kevin Lav i Riki Rubio su napisali pismo za "Players Tribune", a Riki Biznis je u jednom trenutku čak i završio karijeru zbog mentalnih problema. Janis Adetokumbo je 2021. donirao milion dolara udruženju za borbu protiv suicida i priznao da je godinu ranije razmišljao o tome da završi karijeru zbog pritiska koji oseća.

Senatori lige među igračima, Lebron Džejms, Kris Pol i njihova ekipa, podržali su i javno stali uz igrače koji su priznali da im borba sa pritiskom ne ide baš najbolje. Prema jednom od poslednjih istraživanja, čak 30 odsto NBA igrača je u jednom momentu tokom karijere proživelo anksiozne napade ili kontinuiran pritisak, koji ih je doveo na ivicu ili u grotlo depresije.

Pažljivo objavljivanje svih tih informacija stvorilo je prvo okvir za razgovor o škakljivoj temi, a zatim dovelo i do delovanja koje je motivisala sama liga. Bord lige doneo je odluku da svaki tim mora da ima stručnu osobu zaduženu za brigu o mentalnom zdravlju igrača - timskog psihologa ili psihijatra. Takođe, naloženo je timovima da uz pomoć stručnih lica kreiraju različite modele i akcione planove u slučaju da se neki igrač požali na bilo kakve mentalne probleme ili psihički pritisak.

Kada je Njujork tajms o tome želeo da napravi priču, jedan deo timova je odbio da odgovori na pitanja u vezi sa ovom temom, a većina timova je bila vrlo zatvorena štiteći prava igrača na privatnost, čime su pokazali da je već podignuta svest o toj temi.

Primer NBA lige postepeno prate i druge američke major lige, a sindikati igrača u drugim ligama i u Evropi, imaju među svojim obavezama bavljenje mentalnim zdravljem.

Smrt Janisa Time pokazala je da ni novinari ni javnost nisu dovoljno senzibilisani i da je pred nama dug put do ispravnog pristupa ovakvim događajima.