Tema za razmišljanje: Ima li Srbija selektora na lageru?

Pobeda Srbije na otvaranju kvalifikacija za Evrobasket 2025. oraspoložila je punu dvoranu 'Aleksandar Nikolić' i sve koji su utakmicu sa Finskom ispratili preko televizije i drugih vrsta medija, dok je kasnija konferencija za novinare otvorila front za diskusiju o tome ima li Srbija selektora na lageru?

Obraćanje Svetislava Pešića tokom kojeg je analizirao utakmicu, ono što je bilo i što dolazi dobilo je potpuno novi smer onog trenutka kada je postavljeno pitanje - da li ćemo selektora gledati u sledećem reprezentativnom terminu za kvalifikacije? Bez obzira što ništa nije zapisano u kamenu i što ima dovoljno vremena do Igara u Parizu, proći će dok lupimo dlanom o dlan zbog čega se otvara važna tema za razmišljanje.

Pešiću ugovor sa Košarkaškim savezom Srbije ističe sa završetkom Olimpijskih igara u Parizu, što nominalno znači da u ovom trenutku Orlovi posle leta ostaju bez selektora. Njegove reči da "ne zna da li će biti trener posle Pariza" i pre svega da je "on do sada odlučivao, a od sada će porodica" najavljuju ono čega je svestan i stručnjak iz Pirota - da je u poslednjoj etapi karijere i da se momenat definitivnog odlaska u penziju bliži. To je sasvim logično, uzimajući u obzir da Svetislav Pešić krajem avgusta puni 75 godina. To je lepo doba za čoveka, opet vrlo ozbiljno za nekog ko se bavi trenerskim poslom jer ne treba mnogo isticati koliki danak uzima.

Ono što Svetislav Pešić radi je prava retkost. Njegov savremenik Greg Popovič takođe i dalje radi sa 75 godina, čuveni Aito Garsija Reneses je u trenutku rastanka sa Đironom imao 76 leta... Poređenja radi, Dušan Ivković je sa klupe Srbije i Olimpijakosa otišao kada je imao 69, Ranko Žeravica je imao 71 godinu u momentu završetka poslednjeg trenerskog angažmana, Bogdan Tanjević je imao jednu manje, Dragan Šakota i dalje radi sa 71, kao i Romeo Saketi koji će u avgustu preći granicu od 74. Nastariji trener u Evroligi je Duško Ivanović kome će u septembru biti 67, dok će Željko Obradović za nekoliko dana ući u 65. godinu. Čisto da povučemo paralelu sa fudbalom, Roj Hodžson je nedavno sa klupe Kristal Palasa otpušten sa 76 godina.

Suštinski – mali je uzorak trenera sa i dalje aktivnom radnom knjižicom u osmoj deceniji života. I zato nije iznenađenje što Pešić ne zna da li će i posle Pariza ostati u trenerskim vodama ili će okačiti tablu o klin, kako bi se posvetio supruzi, porodici i unucima... Ljudi na najvišim pozicijama u Savezu treba da razmišljaju o tome šta ako svetski i evropski šampion sa Jugoslavijom početkom ovog veka bude otišao u penziju ili odluči da se posveti košarci u nekom drugom obliku, bilo u Dubaiju sa kojim ga najčešće povezuju španski mediji ili negde drugo.

Pod uslovom da se Pešić odluči da prestane sa radom, koga Srbija ima na raspolaganju kao potencijalnog naslednika? Nade su se dugo polagale u Dejana Milojevića i bio je viđen kao idealno rešenje. Nažalost, prerano nas je napustio i košarka je u globalu izgubila mnogo njegovim odlaskom u legendu. Imena mogućih naslednika mogu da se pobroje na prstima jedne ruke.

Saša Obradović se već nekoliko puta dovodio u vezu sa klupom Orlova. Bio je među kandidatima po odlasku Saše Đorđevića nakon Mundobasketa u Kini, pa je izbor pao na Igora Kokoškova. Pomoćnog trenera Atlante smo potrošili brzo i Obradović se nameće kao logičan izbor. Sa 55 godina ima gotovo dvodecenijsko trenersko iskustvo, od čega je proteklih desetak godina u Evroligi i Evrokupu. Sa Monakom pravi izuzetne rezultate, šampion je Francuske, prošle sezone je doveo Kneževe do zvanja trećeg kluba Evrolige i sada je na dobrom putu da ode na Fajnal for.

Čak ni to što ima ugovor sa Monakom do juna 2025. godine ne bi trebalo da bude značajna prepreka na putu u svetlu sve izvesnijeg dogovora Fibe i Evrolige oko sinhronizacije kalendara takmičenja, pa samo ostaje pitanje njegove želje da u aktuelnom momentu preuzme kormilo Srbije. On je u razgovoru za Mozzart Sport već govorio o tome da bi za njega bila kruna karijere bila da vodi Srbiju.

"Ne treba ni postaviti to pitanje, reprezentacija je najveća čast. Ali, nacionalni tim sada ima sjajnog trenera i pružam mu najveću podršku. Naravno da bih vodio Srbiju, bila bi to kruna moje karijere", govorio je Obradović.

Pešić: Dubai? Ne znam ni da li ću biti trener posle Olimpijskih igara

Avramović i Mitrović složni: Ušli smo nervozno, ali zasluženo smo pobedili

Nekada vrsni defanzivac je svoju trenersku karijeru gradio na bazi vojničkog režima i velikog poštovanja na relaciji sa košarkašima. Njegov moto je oduvek bio: "Veliki rad zaslužuje veliku nagradu", a radi po starom, dobro proverenom sistemu Svetog trojstva - red, rad i disciplina.

Uz Sašu Obradovića misli javnosti su usmerene i ka eventualnom povratku Aleksandra Đorđevića. Neki i dalje ne mogu da prežale što je nekadašnji kapiten Jugoslavije otišao uprkos objektivno slabom rezultatu u Kini - mada ima i onih koji mu zameraju što nije uzeo zlato u Istanbulu 2017. - zbog čega bi bio rado viđen čovek na čelu reprezentacije.

On je krajem prošle godine u podkastu sajta Eurohoops govorio o svom statusu u reprezentaciji Kine, da je maksimalno posvećen radu na Dalekom istoku, da svakodnevno analizira utakmice potencijalnih kandidata i utakmice tamošnjeg prvenstva, a prvi čovek Saveza Jao Ming doveo ga je sa idejom da unapredi košarku u najmnogoljudnijoj zemlji i uvede je u modernije tokove. Tako je, bar tada, isključio mogućnost povratka na evropsku scenu, a pre svega klupsku, iako je priznao da ima kontakte sa klubovima, ali ništa konkretno.

Da li bi ponovo bio spreman da predvodi Srbiju? Čoveka sa većim ugledom među igračima teško da bismo mogli da nađemo i ne treba podsećati koliko je dobro umeo da motiviše igrače da izvuku više od maksimuma za dres Srbije.

Od mladih nada srpske trenerske scene sa određenim iskustvom na velikoj sceni imamo Darka Rajakovića i Dušana Alimpijevića. A, da li bi bilo vreme da se posle trofejnog stručnjaka sa višedecenijskim iskustvom dodeli selektorska uloga dosta mlađem treneru? Današnji trendovi kažu da to nije tako nerealna stvar, mada ipak treba uzeti u obzir da se najveće košarkaške selekcije i dalje oslanjaju na proverena trenerska imena. Aleksandar Džikić je ima ozbiljan trenerski um, ali trenutno vodi Gruziju, sledećeg rivala Srbije u kvalifikacijama za Evrobasket.

Željko Obradović (©MN Press)

Željko Obradović je pred istekom ugovora u Partizan Mozzart Betu, mada je prvi čovek kluba Ostoja Mijailović već naglasio da je želja da najtrofejniji evropski trener ostane. Željko je posle debakla tadašnje selekcije SCG na Evropskom prvenstvu 2005. rekao ”nikad više” reprezentativnom poslu. Čak je nekoliko puta odbijao unosne ponude nekih zemalja, najčešće Turske. Da li bi bio spreman da okrene list i posveti se reprezentaciji, zna verovatno samo on. Jasno, takav spoj imena, znanja i iskustva je pravo blago i ako bi postojala najmanja šansa da se njegovo razmišljanje promeni, ista ne bi trebalo da se propusti.

Opcija koju bi srpska javnost verovatno najmanje želela je stranac na klupi reprezentacije. Nije tajna da je mogućnost naturalizovanja igrača u nacionalnoj selekciji za mnoge crvena linija preko koje se ne prelazi jer je to pitanje časti za košarkašku naciju koja se ponosno diči da je među tek šačicom onih koji nisu pribegli ovakvom rešenju. A, da li bi dovođenje trenera iz inostranstva moglo da se podvede u istu kategoriju? Verovatno da, pogotovo zbog činjenice da imamo prebogatu tradiciju i velikane koji su krojili trendove ne samo u domaćoj, već i svetskoj košarci. Nažalost, megde u međuvremenu se izgubila nit i pelcer nije prenošen kako treba sa starijih na mlađe generacije. I dalje imamo kvalitetne trenere, ne i toliko uspešne majstore svog posla kakvi su bili Profesor, Duda, Ranko, Boža ili su još Željko ili Kari.

Na kraju, vraćamo se na Svetislava Pešića. Jugoslaviji je dao mnogo, Srbiju je posle lošeg dana protiv Italije u Berlinu vratio na postolje i vratio joj sjaj. Bez obzira na godine, Pešić je i dalje izuzetno posvećen radu i ne dozvoljava da se na bilo koji način kalja reprezentacija i ono što radi od septembra 2021. godine. Postavio je temelje sistema koji će jednog dana svakako predati u ruke nekom drugom, da li će to biti posle Pariza ili nekada kasnije, videćemo.

Treba uzeti u obzir i razmišljanja ljudi na čelu Saveza. Da li ići oprobanim receptom ili ići novim putem? Važno je znati da li je sadašnji šef struke i dalje raspoložen da se bavi istim poslom, odnosno ko bi eventualno preuzeo dirigentsku palicu od njega. Posle Dude Ivkovića to je bio Saša Đorđević, što se ispostavilo kao savršen potez.

Marko Pešić je uradio veliku stvar za Srbiju kada je ubedio oca da se vrati trenerskom poslu. Kako bilo, Svetislav Pešić je napravio dobar posao i ako Pariz bude njegova poslednja akcija, neka se završi sa medaljom oko vrata.