Ono što svi žarko žele - najjaču Srbiju u napadu na evropsko zlato!

Setiće se možda neko kako je španski košarkaški Savez posle osvajanja svetske titule u Pekingu 2019. godine nagradio posebnim zlatnim medaljama sve koji su igrali prve obavezne kvalifikacije. Tako nešto trebalo bi da postane standard. Da, jesmo u nekim situacijama imali prilike da vidimo najjače adute na delu, ali budimo realni i objektivni, ovakav sistem kvalifikacija više služi promociji novih imena, nego same igre uz neke od najvećih košarkaških zvezda na planeti. I to je potpuno legitimno jer pitanje je, recimo, da li bismo danas imali Aleksu Avramovića, da ga nismo dobili kroz sve prethodne kvalifikacione cikluse preko kojih je stigao do najveće scene i postao idol nacije i miljenik najmlađih.

To nas sve dovodi do centralne teme – Srbije kakvu cela nacija žarko želi da vidi u završnici Evropskog prvenstva. Jasno, najjače! U kojoj neće biti mesta za mnoge koji su uložili svoje vreme, napore i tela zarad višeg cilja, odnosno plasmana među 24 najbolje reprezentacije. Svi su oni nesumnjivo svesni da će prvenstveno slavu, onda i eventualne kritike ići na druge adrese i nema ljutnje. Samo, ono što vidimo u kvalifikacijama i kada se okupe najbolji na svetu dva su različita sveta.

Srbija s nestrpljenjem iščekuje da čuje hoće li Nikola Jokić, Bogdan Bogdanović, Aleksa Avramović, Nikola Jović, Vasilije Micić, Marko Gudurić, Nikola Milutinov Filip Petrušev i ostali biti spremni, a pre svega zdravi da iznesu verovatno “Poslednji ples“ Svetislava Pešića i krenu po toliko čekano zlato. Posle srebra u Manili i bronze u Parizu očekivanja su opravdano nikad veća, mada do 28. jula i priprema za Evrobasket ima još dosta i niko sa ove distance ne može da tvrdi sa sigurnošću kakvu ćemo reprezentaciju ispratiti u Rigu, Katovice, Limasol ili Tampere.

Novinare, a i celu košarkašku javnost to je možda i najviše zanimalo posle trijumfa nad Gruzijom. Selektor Pešić nije želeo mnogo da spekuliše na tu temu, mada je izneo svoju želju i realno viđenje – da bude što manje promena u odnosu na Pariz i Manilu, a opet nije nemoguće da ćemo videti određene korekcije. Ko bi i umesto koga mogao da uskoči, nezahvalno je uopšte i polemisati. Sve, ponavljamo, najviše zavisi od zdravstvenog momenta jer želja verovatno nikad nije bila sporna.
"Ako hoćemo da se borimo za medalju, onda toga nema. Nadamo se da ćemo biti među osam, sve su ekipe koje zaslužuju poštovanje. Treba da gledamo sebe i u kom sastavu igramo, ko je zdrav, ko može... Sve su to faktori koji utiču, a ako hoćeš da budeš najbolji, onda moraš sve da pobediš. Okupljamo se 28. jula, analiziramo i igramo pripremne turnire, ali ne znamo još sa kim. Imamo pozive Španaca, Grka, Francuza, Nemaca... Videćemo šta nam odgovara", poručio je Pešić na konferenciji za novinare posle Gruzije i dodao:
"Šta znači da li ćemo biti kompletni? Sada o tome ne mogu da pričam, ali lično ne bih voleo puno promena u odnosu na prethodna dva velika takmičenja. Biće sigurno promena, ali nema prevelikih eksperimenata. Ako budemo zdravi, onda ćemo biti kompletni, to je i moja želja".

U pravu je selektor verovatno što svaki put zamera kada govorimo o napadu na zlato i našim šansama da se domognemo trona. Tu nema ni trunke zle namere, već samo iskrene želje da se naši miljenici nađu na najvišem mestu na postolju. Sve je to normalno i u ljudskoj prirodi. Zamislite samo kako bi u očima ljudi sa strane izgledalo širenje defetizma? Mi, koji smo uvek pucali na najviše ciljeve i prkosili svim izgledima, mi kojima je borba usađena u DNK, a košarka odavno deo naše svakodnevnice dok ponosno čuvamo nasleđe i prenosimo sledećim generacijama u amanet.

Gledajte to kako hoćete, uvijte u priču koja vam najviše odgovara... Ako Svetislav Pešić bude imao kompletnu ekipu na raspolaganju, mi smo i te kako legitimni kandidati za zlato. I od toga ne smemo da bežimo. Naprotiv.

Ako se sve završi dobro, da po španskom receptu nagradimo i one koji se doneli plasman, a nisu se našli među dvanaest...