Odlazak Lonija Vokera učinio da Žalgiris ponovo postane tim

Košarka je jedan od najkompleksnijih timskih spotova, igra detalja u kojoj grupa vrhunskih pojedinaca ne mora nužno da čini dobar tim, a novopridošli igrač sa elitnim pedigreom često može da naruši hemiju koja se gradila nedeljama ili mesecima pre njega. Posle velike pobede Žalgirisa na gostovanju Crvenoj zvezdi u 27. kolu Evrolige 86:80 definitivno možemo da kažemo da je litvanski velikan konačno opet tim onakav kakav je bio na početku sezone. Ne samo da je ekipa koju sa klupe predvodi italijanski stručnjak Andrea Trinkijeri ponovo došla u mogućnost da se bori za prvih 10 mesta i plej-in, već se oseća da je atmosfera drugačija ako se u poredi sa prethodnim periodom.

Nekadašnji prvak Evrope je nadmetanje u elitnom klupskom takmičenju počeo možda i najbolje u klupskoj istoriji. Tim iz Kaunasa je u prvih sedam kola nanizao šest pobeda i tek jedan poraz, a pred Žalgirisom su redom padali Barselona, Virtus, milanska Olimpija, Makabi Tel Aviv, Crvena zvezda i Monako. Delovali su Litvanci zastrašujuće, naštimovani kao švajcarski sat sa nezadrživim Silvanom Fransiskom koji je dao nagoveštaje da bi ove sezone mogao da bude jedan od najboljih spoljnih igrača na Starom kontinentu.

Nije bila tajna da zeleni traže još jednog beka i nekog ko bi mogao da rastereti upravo Francuza. Izbor je pao na Lonija Vokera, momka sa ozbiljnim NBA pedigreom i čoveka kojem je malo falilo da obezbedi ugovor u aktuelnom šampionu najjače lige na svetu Boston Seltiksima. Slučajno ili namerno serija poraza i posustajanje Žalgirisa poklopili su se baš sa dolaskom nekadašnjeg 18. pika na NBA draftu.

Delovao je momak iz Pensilvanije pogubljeno na svom debiju na kojem protiv Bajerna iz Minhena za 12 minuta na parketu nije ostvario nikakav učinak. Postajao je Voker sve bolji, ali su Litvanci zabeležili poraze od Pariza i Fenerbahčea. Već tada je bilo jasno da stvari u redovima zelenih nisu iste kao što su bile. Imao je Voker neke napadački izuzetno zapažene partije, kao što je recimo ona u kojoj je ubacio 24 poena Panatinaikosu ili 26 Partizanu Mozzart Betu. Međutim, za tako nešto mu je bilo potrebno da potroši veliki broj lopti, pa će ostati upisano da je protiv crno-belih u Beogradskoj areni čak 11 puta potegao za tri poena. Čak ni ove ofanzivno potentne partije nisu sve završile sa pozitivnim ishodom za četu Andree Trinkijerija jer je Žalgiris neretko u tom ispucavanju Lonija Vokera znao da se zaplete u klupko iz kojeg više nije mogao da se iskobelja.

Na sve to delovalo je da je Amerikanac dobio nešto bolji tretman od već dokazanog Fransiska koji je apsolutno bio najzaslužniji za sjajne rezultate litvanskog tima na startu evroligaškog nadmetanja. Stvorio se neki nezdravi rivalitet između njih dvojice i kao da je svaka utakmica predstavljala pozornicu na kojoj je ovaj jedan želeo da pokaže da je bolji od ovog drugog i da njemu italijanski stručnjak treba da preda ključeve tima.